ЛЕСКОВАЦ – Црква Свете Богоридице, позната у Лесковцу под именом „Оџаклија“, јединствена је у Србије због свог необичног изгледа. Саграђена је пре вишеод два века и о њој је доста писао Драгутин М. Ђорђевић, протојереј ставрофор, етнолог (1907-1999). За живота је успео да обради и ,,Оџаклију’’, али, нажалост, није дочекао да то, једно од његових капиталних остварења, угледа светло дана. Што се тиче времена постанка лесковачке цркве, уопште, има мало података, а и то што постоји није сигурно па се не може поуздано утврдити права година постанка. Постоје неки подаци везани за годину, али они не могу издржати историјску критику.
Када су у добили дозволу Лесковчани су припремили све што је потребно за подизање грађевине, жељене своје цркве. Локација цркве је била на већ познатом месту, у ондашњој па и садашњој Црквеној мали, где су била и гробља и црква, а ово насеље се звало Панађуриште. Била је на имању лесковачког велетрговца и богатог грађанина, историји мало познатог кнеза лесковачке нахије Марка Стојановића. То велико имање које се простирало од житне пијаце и магаза Марка Стојановића и Шоп Ђокићевог имања, преко црквене мале, Дечанског и Хиландарског метоха до моста где су се одржавале чувени лесковачки вашари – панађури о Малој Госпојини 8. септембра и – туда овај део Лесковца, носи назив Панађуриште. Овај део насеља износио је око 160 дулума површине. Источно и југоисточно од цркве, даље од Панађуришта, пружале су се мочваре са рупама у којима је било воде и у којој се мрестила риба. Ту су касније израсле лесковачке шуме по којима је град добио име – од леске – Лесковац.
Пошто су Лесковчани припремили и остало што треба за градњу, они погодише мајсторе из Старе Србије и започеше подизање темеља, али се онда побунише месни Турци и стадоше на пут изградњи говорећи да они не дозвољавају подизање ,,ђаурске богомоље’’ где они живе. Због тога настаде жестока борба па паде и претња ако раја продужи да гради себи цркву.
О том догађају има једна лепа прича, која се граничи са легендом. То је текст уметничке вредности, који је забележио у својој књизи ,,Краљевина Србија’’ Милан Ђ. Милићевић, наш познати етнолог и историчар. ,,У Лесковцу има једна црква врло карактеристичког постања. За време велике турске силе, Лесковчани некако молбом и новцем добију од цара ферман да могу начинити у вароши цркву (дотле су ишли у околне цркве те се молили Богу). Међутим, Турци, охоли и силни, не гледајући на царски допуст, запрете да ће све хришћане исећи ако се Лесковчани усуде градити ,,ђаурску богомољу’’. Лесковчани се не преплаше, не малакшу. Они заповеде неимару (јамачно опет Србину из Старе Србије) да на црквеним темељима заснује огњиште и димњак.
Турци се скупе на грађевину и упитају:
-А бре, рајо, шта то радите?
-Лепи ага, одговори старешина Лесковчана, градимо кућу своме попу.
-А шта ће му, море, толика?
-Лепи ага, ево је у нас много у царском здрављу, а сви треба да имамо места кад дођемо своме учитељу, своме попу.
Турци виде да толика грађевина није налик на кућу, али с друге стране, огњиште и димњак не граде се на црквеној згради. Слегну раменима и оставе Лесковчане на миру. И данас у лесковачкој цркви постоје огњиште и димњак као сведоци времена у коме је настала црква.
