Poezija posvećena skoro preminulom ocu
1.Zaplakao sam malo pre, ćale!
Zaplakao sam malo pre, ćale,
na interpretaciju Mikine pesme :
„Ako ti jave, umro sam…“
Dok gledah tvoju, plakatu,
pri dnu, regala.
Nedostaješ, da dočekaš deliju,
tvog unuka, kao, generala!
Nedostaješ,
da, onako zamišljen, ćutiš,
il’ zaspeš, na stolici,
umoran,
kako samo ti,
umeš u znaš.
Da, celivaš sunce,
šalješ mu poljupce,
kažeš, da, to je život!
Na groblju mi nije
pošlo za rukom
da, zaplačem,
emocije su to…
Zaplakah se malo pre, sam,
na Mikinu pesmu
„Ako ti jave umro sam“.
2.Došao je, red na suze
(Pisano:18.03.22)
Rasplakah se na Mikinu pesmu
„Ako ti jave umro sam“…
Nakupilo se tuge, ćale,
u mislima osetim, da, si u sobi,
da, ćeš proći,
da, sediš i ćutiš,
tako si najbolje,
umeo, ti.
Ćutao,
sklanjao se,
i nervoze, i
stresove gutao.
Pogledam samo,
tvoju sliku, na umrlici,
i osetim da mi baš,
nedostaješ,
Prošlo je možda,
meseca, dva,
kako se nismo videli,
tata, ti, i ja!
3.Napuštio si nas, tata
Da živim i života dva,
kao ti,
nikad ne bih bio ja.
Čađ od fenjera
u čaši od kandila,
kao da, se tinta,
od crnog mastila
razlila.
Kao da, odozgore
vidiš sve pesme,
što ti napisah,
tebi posvećene.
Ima nešto gore,
i ja ću, kao narod
neuk, prost,
dođi u sne,
bar tu, budi mi gost!
Još malo
pa mesec dana,
kako si preminuo,
eh, da je volje božje
još bi tata, živeo.
Sad ostaj mi zbogom,
voljeni, druže,
na krstači, dve su,
uvenule ruže.
Dušan Dojčinović
