Leskovački pisci: Prof. dr Dušan Janjić, član Udruženja književnika Srbije, poliglota i veliki znalac svetske, posebno francuske književnosti

ЛЕСКОВАЦ – Поводом промоције књиге „Проф. др Душан Јањић – живот и мисао: хрестоматија и коментари“ (15. децембра 2017), објављујемо уводно слово аутора Данила Коцић „Проф. др Душан А. Јањић: свестрани стваралац раскошног талента“ (критички осврти и коментари о делу проф. др Душана Јањића). Књига „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ појавила се у издању Удружења писаца Лесковца и самог аутора (2017).

ДАНИЛО КОЦИЋ: УВОДНА РЕЧ

Проф. др Душан Јањић ушао је у научни и књижевни свет тихо, ненаметљиво, што је лако одгонетнути његовом природом и изузетном скромношћу. Са свог стваралачког видиковца он је не само ослушкивао снагу (не)пролаз не тишине људске постојаности него у делима јасног стваралачког израза подарио научној јавности и читаоцима дело које у многим детаљима разоткрива лепоту српског уметничког и научног гласа.

      Када сам први пут упознао овог уметника речи, имао сам утисак као да се одавно знамо! Иако поседује енциклопедијско образовање, проф. др Душан Јањић се свих ових година понашао као да је човек из нашег (мог) сокака!

      У времену без времена, када се мржња раскомотила, дело проф. др Душана Јањића тражи нове, пажљиве читаоце и књижевне критичаре, јер припада малобројном кругу лесковачке литературе и ауторима пред чијем се стваралаштвом обраћам искрено уверен у несумњив значај и изузетне вредности.[1]

    Проф. др Душан Јањић аутор је великог броја веома запажених студија, али и бројих приказа у научним и књижевним часописима (Лесковац, Београд, Приштина, Ниш, али и местима ван Србије).[2]

    Стручну јавност посебно су привукли пажњу научни радови проф. Јањића. Најпре свакако треба поменути његову докторску дисертацију (550 страна), коју је одбранио на Филолошком факултету у Београду: Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата.

     Проф. др Михаило Павловић оцењује: “Библиографски подаци који су у овој студији садржани, ма колико иначе били сами по себи драгоцени, само су основа и полазна тачка за грађење слике, тачније слика о предмету којим се бави. Подаци никада нису дати штуро, него је све што они означавају испитано, проучено, тражени су узроци појава и објашњаване њихове последице и одјеци. Једна од врлина ове студије јесте и чињеница да пружа више него што њен наслов обећава: између осталог, у њој су дати подаци о преводима, уз коментаре, и то не само о преводима као поводу да се пише о књижевности код Југословена у књижевној периодици…“ 

       Павловић закључује да се „изузетна вредност докторске дисертације проф. Јањића види и по томе што је цитирана у многим часописима и веома је повољно оцењена приликом избора проф. Јањића у више звање на унверзитету“.

Заједно са проф. Михаилом Павловићем, проф. Јањић аутор је изузетно запажене књиге Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији у издању САНУ.[3] Рецензенти су академик Мирослав Пантић и проф. Нада Ђорђевић-Милошевић, који дају кристално јасну оцену:[4]

„Овај изванредно користан рад резултат је дугог и мукотрпног истраживања не само преведених записа на француски језик, већ и њених помена…”  Уз такође више него похвални став, закључују: „Ова библиографија спада у оне приручнике који су неопходни свакој култури, и могли бисмо да пожелимо да у нашој култури таквих буде за свако страно језичко подручје до кога је наша усмена поезија допрла.“

Николај Тимчено, познати лесковачки књижевни критичар, есејист, изванредни значац француске литературе, примећује у недељнику Наша реч:[5] “Библиографски подаци, обрађени у овој књизи, сведоче не само о акрибичности састављача и методолошкој зрелости њихове концепције, већ и о богатству француско-српских књижевних и културних веза које сежу дубоку прошлост.“

Тимченко такође даје занимљив закључак: “Књига проф. Јањића и проф. Павловића се из много разлога, културних и социолошких, пре свега, може препоручити и широј читалачкој публици, али и онима који могу да осете поезију података, драж наизглед незаинтересоване чињенице које, међутим, говоре о томе да су културне везе међу народима – трајне.”

Поводом ове књиге огласио се и проф. др Тихомир Петровић: “Са смислом за меру, склад и одговорност, уз ослонац на претходне, не мале нити, аутори су прецизно и потпуно пописали јединице објављене у Француској и другим франкофонским земљама. Библиографија о којој је реч, осмишљеном анализом, пружа читаоцу дубинска сазнања упућујући на присуство наше књижевности у туђем свету. Она се квалитативно разликује од оних којима су се бавили ранији посленици књижевности попут Николе С. Петровића, Риста Одавића, Павла Поповића и Миодрага Ибровца. Разлика је пре свега у другачијем приступу и свеобухватности представљања евидентиране грађе.”[6]

   Један други рад проф. Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској[7] привукао је такође велико интересовање научне јавности. Проф. Радивоје Констатиновић, проф. Изабела Констатиновић и проф. Живорад Ракић у Реферату за избор у звање редовног професора за предмет Француска књижевност на Филолошком факултету у Приштини (1998) закључују: “Треба најпре истаћи одличну студију “Андрићево књижевно дело у Француској”. У њој аутор свестрано и систематично испитује пријем Андрићевог дела од стране француске критике и анализира преводе нашег нобеловца на француски (преводу Моста на Жепи посветиће и посебан чланак). Крцата подацима, писана лепим стилом, ова студија приказује др Душана Јањића у најбољем светлу, као савесног истраживача и обдареног проучаваоца књижевности.”

 

    Дело проф. Душана Јањића Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима привукло је пажњу професора Душана Стошића, иначе виспреног истраживача рада проф. Јањића: “Критичар који тумачи ову значајну књигу треба најпре да истакне да ће она заузети завидно место у нашој литератури о француским писцима. Ово се истиче на самом почетку јер то није видљиво на први поглед, уз то је још и замагљено ауторовим предговором у коме претерана скромност сопствене књиге може чак да поколеба читаоца да пође у сусрет бриљантним текстовима.“[8]

    О овом делу проф. Михаило Павловић закључује: „Оно што одликује све чланке у књизи Књижевни поводи, то је озбиљан приступ материји, солидна обавештеност у сваком погледу и критички став према делима о којима је реч. Писани с пуно акрибије али, у исто време, са лепим осећањем за књижевни феномен, ови текстови се одликују јасноћом тако да – корисни и за добро упућене стручњаке – представљају занимљиво штиво за свакога ко се интересује за књижевност, домаћу или страну, посебно француску… Рукопис је обогаћен и зналачки написаним био-библиографским додатком…”[9]

Николај Тимченко зналачки примећује: „Бирајући писце из различитих епоха и, што је још важније, различитих поетика и схватања књижевног стваралаштва, проф. Јањић је заправо показао разноврсност и богатство француске књижевности…”[10]

   Дело проф. Јањића Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941. такође ће наићи на позитивне оцене. Михаило Павловић подвлачи: „Књига др Душана Јањића, професора француске књижевности и истакнутог проучаваоца српско-француских културних веза, самим својим настанком, као и својим садржајем, разбија неке предрасуде о српској „провинцији“.[11] 

    Драгиша Костић оцењује да је „посебна вредност овог дела истраживање извора које је аутор проналазио у разним институцијама“.[12]

    Проф. др Живана Стојковића у својој књизи Беседе о књигама, између осталог, наглашава: „Иако није историчар, Душан Јањић је поштовао историографске постулате, како у коришћењу литературе, тако и у научној апаратури. Писан врло читљивим и привлачним стилом, уз комбинацију историјског и литерарног казивања, рукопис даје врло детаљну слику рада Друштва пријатеља Француске између два светска рата.“[13] 

   Драган Тасић, аутор врло запажених критика о делима лесковачких писаца, изводи следећи закључак: „Душан Јањић, професор универзитета и угледни лесковачки романиста, приступио је задатку да колико је то могуће исцрпно, прикаже рад и природу српско-француског удружења у Лесковцу током његових двадесетак година постојања од 1919. године до 1941. Монографијом о раду Француског клуба у Лесковцу, упркос свим потешкоћама да се она сачини, Душан Јањић је упутио одлучан пледоаје лесковачкој и српској јавности да се не занемаре традиције у неговању франкофоније и француске културе код Срба.“[14]

Саша Хаџи Танчић, један од највећих лесковачких писаца и књижевних критичара, даје занимљиву оцену: „Држимо да се таква издања припремају са пуно озбиљности и одговорности и да су од изузетног значаја по својој вишедимензионалној слојевитости: од непосредне грађе до културно-историјске процене осмишљеног и оствареног. Тај посао обављен је веома потребито и коректно књигом Француски клуб у Лесковцу, којом се презентује оно што треба сматрати историјом овог клуба у целини… Иако пре свега монографско, дело Француски клуб у Лесковцу је и носталгично. Укрупњава слику о старом српском граду знатних културних традиција. Г. Јањић евоцира један другачији Лесковац у коме струје живе идеје и програми и где се брине о његовом дослуху са светом. Добар познавалац грађе и образован, г. Јањић излаже непосредно, оживљава атмосферу и арому прошлости…“[15] 

    У стручној јавности посебно  су похвално истицане оцене о делу проф. Јањића Позориште Рожеа Мартен ди Гара.[16] Проф. Педагошког факултета у Сомбору Тихомир Петровић закључује да је „Душан А. Јањић на критичко релевантан начин представио један сегмент дела писца који је обогатио људски дух“. Овој оцени придодаје став: „Књига о француском уметнику, писана с брежуљка ауторове мудрости, поседује све карактеристике солидне књижевне студије. У њој су дошли до изражаја ауторови стваралачки ставови, научна савесност, ерудиција, методолошка спретност и све оно што оставља утисак. Књига светли методичном јасношћу и једном ђачком прегледношћу, што се види, у првом реду, на примеру њене структуре и начина на који су аргументи искоришћени. Неоспорна је заслуга српског аутора који је скренуо пажњу на један сегмент дела – које стоји, у неком смислу, изван критичког интересовања – признатог француског писца.“[17]

     Станко Миљковић, рано преминули познати лесковачки новинар и уредник Наше речи, такође износи врло позитиван закључак: „На почетку треба истаћи да професора Јањића, који је покретач и уредник Алијансе, краси велика радна енергија. Да је тако управо је доказ ова последња књига Душана Јањића која значи једно дубоко и мултидисциплинарно понирање у свет француске књижевности, у свет галског духа који је тако пријемчив и близак српском духу и духовности. Тумачење овог француског нобеловца није био нимало лак посао, тим пре што велики писац тражи и великог тумача.

Др Душан Јањић, скроман, али господског понашања, својом књигом дао нам је једно универзално тумачење великог француског писца који је један од значајних француских драматичара и притом значајно помогао да се врати сјај и углед француског позоришта. Ова књига, између осталог, написана је једним разумљивим језиком, лако читљивим, па зато заслужује да се нађе на полицама свих заљубљеника у сјајну француску књижевност.“[18]

Душан Стошић оцењује: „Општи утисак о књизи је веома повољан. Запажају се две карактеристике: писана је у најбољој традицији критике и теорије универзалистичке тенденције у западно-европској критици и књижевности. И у том оквиру она је у врху европске књижевне продукције. Друга карактеристика је Јањићев оригинални допринос француској и европској књижевности. Лако је образлагање ова два суда. Претходно треба да се каже да је ова књига једна од најбољих студија-монографија у савременој српској књижевности.

Оно у чему је Јањић самосвојан, суптилан и дубок је откривање француског духа у делу Рожеа Мартена ди Гара. Тако се у овом Јањићевом тумачењу прозе Рожеа Мартена ди Гара може уживати у француском народном духу, могу се наћи галска обележја, суровост и трагика у одори француске триколоре такође.“[19]

    Студија Књижевна преплитања (за коју је проф Јањић добио награду „Николај Тимченко“) била је предмет великог интересовања критике.[20]

     Драган Тасић даје крајње занимљиву оцену: „Душан Јањић има однегован и јасан стил. Уместо да прибегне социологизму и испитује невеште асоцијације произвољног или анонимног читаоца над књижевним текстом, Јањић трага поглавито за преводима из српске књижевности на француски, тако да у релевантним изворима долази до сазнања о рецепцији српске литературе у Француској не допустивши себи никаква сувишна лутања и несналажења. Он пише о књижевности доследно остајући на високој књижевној разини, као да је уверен да се о књижевности може расправљати само књижевним средствима. На тај начин, овом књигом, Душан Јањић додаје још један каменчић у мозаик који граде претходне две његове књиге посвећене француској књижевности Књижевни поводи и Позориште Рожеа Мартена ди Гара.[21]

Истом поводом огласио се и Тихомир Петровић: „Књига Душана А. Јањића, сачињена од три поглавља: „О српској народној поезији“, „О српским писцима“ и „О француским упливима“, представља дело од несумњиве научне вредности. Продукт обавештености, интелектуалне бистрине и трагалачког немира, она је од књижевноисторијског значаја за српску књижевну науку. Критички солидно утемељена… она је поуздано сведочанство о европској вредности наше књижевности. Књига не изгледа састављена од материјала само за ову прилику сабраног и увезаног у исте корице, него, напротив, текстови који заклапају њене корице одају утисак целовитог и компактног књижевнонаучног остварења.”[22]

Проф. др Радмила Обрадовић констатује: „Својом књигом Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, која се чита без даха и са радошћу и уживањем, која плени мноштвом информација и ауторових суптилних анализа и запажања, Душан Јањић нам је показао да је српска књижевност не само повезана са француском него и њоме дубоко прожета, али и да су, што је посебно важно, српска књижевност и српски књижевници оставили незанемарљив траг у француској и франкофонској књижевности и култури, који још није довољно проучен… Отуда, ова књига представља изванредан допринос како српској романистици тако и србистици  – проучавању српске књижевности.“[23]

Познати лесковачки песник, есејист, књижевни критичар и уредник Нашег стварања Драган Радовић оцењује да је „књига проф. др Душана Јањића Књижевна преплитања (Алтера, Београд) заправо збирка огледа и студија о француско-српским књижевним везама. Јањићеве студије обилују богатим регистрима имена и драгоценом фактографијом и служе као драгоцен књижевно историјски споменик и као важан путоказ за даља истраживања културних веза“.[24]

Јован Пејчић, председник жирија који је Јањићу доделио Награду „Николај Тимченко“ 2011. за студију Књижевна преплитања, констатује „Душан Јањић је српски компаративист романистичког опредељења. Србија и Француска одавно знају за његова проучавања француске књижевности и културе  као и француско-српских литерарних веза. Карактер Јањићевих проучавања по правилу је истраживачко-откривалачки. Опет, гледано тематски, обухват његових испитивања изузетно је широк – полази од епохе класицизма и достиже горњу границу духовних токова што одређују профил књижевнога двадесетог века“. „У главним Јањићевим делима – међу која спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима – на делу је срећно и доследно развијан спој  проверене класичне методологије у историјскоме и упоредно-књижевном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…, с једне, и модерних, најновијих аналитичко-теоријских сазнања у истим научним областима, с друге стране. Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу…“[25] 

   Несумњиво велику пажњу јавности привукла је и књига проф. Јањића Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму. Ненад Кражић, познат у лесковачкој јавности, пре свега, као аутор неколико запажених драма. заључује: „Књига Клуб љубитеља филма аутора Душана Јањића, угледног професора из Лесковца, у четири поглавља, на допадљив начин, зналачки отвара познате и непознате видике из области филма. Писац књиге анализира, упоређује, разматра, констатује, изводи закључке… Подсећа читаоца на важне моменте у развоју филма, истиче значајне ауторе у области филмске уметности у свету и код нас, да би све то заокружио приказом ентузијазма људи који воле филмску уметност кроз рад Клуба љубитеља филма у Лесковцу. Јањић веома студиозно води расправу о филму, филмској уметности уопште, постављајући, при том, питање њене самосталности. Помиње многе теоретичаре филмске уметности што нам помаже да схватимо суштину неких остварења; говори о природи филмског медија, о колективном чину у стварању филма, анализира драмске ситуације, скреће пажњу на филмски језик великих филмских стваралаца…

    Душан Јањић нас је овом књигом вратио у једно минуло, а лепо и безбрижно време и зато му дугујемо велику захвалност.“[26]

    Дело Језички огледи, огледи и записи о језику струке, превођењу и настави страних језика Драган Тасић оцењује на следећи начин: „Душан Јањић, после три књиге о књижевности – Књижевни поводи, Позориште Рожеа Мартена ди Гара и Књижевна преплитања – обично заокупљен српско-француским књижевним везама, окреће интересовање чисто језичким питањима. Излагање Душана Јањића у овој књизи је прегнантно, убедљиво и јасно. Аутор је, поред тема о стручном језику и о настави страних језика, расправљао и о проблемима превођења књижевности на дијалекту са српског на француски, пре свега, као што је скицирао и кратку историју почетака изучавања француског језика у Лесковцу. Ова мала, али драгоцена књига, представља пример компетентног бављења проблемима који се у њој разматрају.“ [27]

Аутор, проф. др Душан Јањић, истиче: „Од првих шест текстова посвећених језику струке, односно научно-техничком језику, пет су радови саопштења на научним скуповима које је организовао Технолошки факултет у Лесковцу. Једини текст у овој књизи који до сада није објављен, Превођење у настави фрацуског језика, јесте извод из ауторовог предавања одржаног 1989. године на саветовању са професорима и наставницима фрацуског језика у организацији Завода за унапређење васпитања и образовања у Лесковцу.“[28]

    Једно од најбољих и највреднијих дела проф. Јањића је У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету.

      Проф. др Радмила Обрадовић истиче: „Књига садржи укупно тринаест текстова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првом реду у Француској, од којих су осам, било да су раније штампани у периодици или да су настали као јавна предавања, за ову прилику углавном доживели веће или мање измене или допуне, док се пет чланака, од којих се већина односи на рецепцију савремене српске књижевности у Француској и у свету, први пут објављују. Осим бројних библиографских података, при чему индекс аутора садржи близу 400 имена, ова књига садржи минуциозне анализе и драгоцена запажања аутора, која не само да допуњавају и заокружују досадашња проучавања рецепције српске књижевности у свету него указују и на могућности и потребе нових истраживања. Отуда књига проф. др Душана А. Јањића У европском видокругу. Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету представља изванредан допринос проучавању рецепције српске књижевности у свету и српско-француских књижевних и културних веза.“[29]

Проф. др Тихомир Петровић истанчаним научним слухом оцењује: „Књига коју дајемо на знање одаје аутора научника и уметника, естетичара и изучаваоца, аутора који поседује ерудицију и културу, снагу логике и дијалектичку моћ мишљења, и који поседује способност емоционалног реаговања, осећања и маште. Дело је, нема сумње, писано језиком који тежи идеалу: једнозначност, сведеност знака на његову геометријску тачност. Извесно, уравнотеженост, сређеност мисли, збијеност и течност, реч хладно-рационалистичка, стешњена, тврда и безбојна – јесу својства Јањићевог израза. Јасноћа изражавања, тачне и подесне речи, јесу прва ознака на вертикалној ауторовој говорној скали.

Вредност књиге јесте у једноставности језичког израза, у његовој природности  и одмерености. Дело заслужује пажњу својом аутономношћу и самосвојношћу.

Уколико су се, наиме, и други истраживачи бавили овом темом, професор Јањић то чини са своје тачке гледишта, на начин истраживача од реномеа. Јањићева најновија књига, садржајно занимљива и актуелна, поткрепљена луцидним анализама, писана са смислом за меру и дисциплину у расуђивању, дело је које – као и свако добро дело – захтева читалачки респект.“[30]

Нова Наша реч преноси информацију: Нова књига професора др Душана Јањића У европском видокругу, коју су препоручили Изабела Константиновић, Душан Стошић и Радмила Обрадовић, представља избор из ауторових радова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првоме реду у Француској. Неки од текстова су штампани у периодици, неки се први пут објављују. Они већ штампани доживели су за ову прилику, углавном,  веће или мање измене или допуне.

Проф. др Душан Јањић носилац је француског одликовања „Витез реда Академских Палми“, добитник награде „Златна франкотроманистика“, књижевне награде „Николај Тимченко“.[31]

    Ново дело проф. Јањића Видови француске књижевности, аутор поговора, Душан Стошић пропратио је, благо је рећи, истинским дивљењем[32]: „Реч је о студијама и есејима заснованим на јединственом књижевно-теоријском и методолош ком приступу. У савременој књижевној критици Јањић заузима, несумњиво, лепо место. Његов аналитичко-синтетички метод интер претације је реткост. Он га у овој књизи није посебно изложио, али га је маестрално применио.“

О делу Видови француске књижевности песник, књижевни критичар и главни и одговорни уредник часописа Наше стварање Драган Радовић објавио је занимљив и критички утемељен приказ: „Двема књигама, Књижевна преплитања (2012) и У европском видокругу (2013), везаним за област компаратистике, прикључила се и књига огледа и записа о неким значајним француским писцима Видови француске књижевности…

Књига није настајала са амбицијом да се направи пресек реперних аутора и стожерних дела у тој књижевности великана (мада су и изабрани писци и њихова дела управо то), већ да се у жижу интересовања шире културне јавности поново доведу писци из епоха ренесансе, класицизма, романтизма, реализма и књижевних праваца XX века.

Други део ове књиге посвећен је Николају Тимченку, књижевном посленику и филозофу који је значајан део свог опуса базирао на делима из француске књижевне баштине. Поглавље је нека врста омажа Тимченку који се, поред српске (југословенске) књижевности, најви ше бавио писцима и делима из руске и, управо, француске књижевности и филозофије.[33]

Предраг Станковић, професор француског и латинског језика у Лесковачкој гимназији пише:[34] „Овом потоњом (француском књижевношћy) озбиљно су се бавили ретки, а данас скоро да их и нема, тако да је ова студија Душана Јањића овдашњег – редак, згодан, значајан и потпуно отворен наставак сопственог и туђег трагања и указивања на могуће читалачке стазе…“[35]

    О изузетно вредном раду проф. др Душана Јањића, који је, између осталог, романист, компаративист, лингвист и библиограф, довољно сликовито говори Награда Задужбине „Николај Тимченко“ за књигу Књижевна преплитања. Како је оценио жири, “у главним Јањићевим делима, међу којима спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима, на делу је срећно и доследно развијен спој проверене класичне методологије у историјском и упредно-класичном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…“

    Прецизно је изречена оцена Јована Пејчића: “Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу (Михаило Б. Павловић, Љиљана Глумац, Радивоје Константи новић, Јелена Новаковић). Књижевна преплитања представљају у овом смислу узоран пример научне свестраности и система тачности.“ [36]

    Рад проф. др Душана Јањића веома је запажен у лесковачким гласилима (Алијанси – главни и одговорни уредник свих издања) Помаку, Лесковачком зборнику (члан редакције од 2008. до 2016. године) Нашем стварању, Освиту, Успењу, Лесковчанину, Панорами, Легату и недељнику Наша реч).

     Проф. Јањић интензивно се бавио и преводилаштвом. Тако је, на пример, поред бројних превода са француског, преводио и поезију са италијанског (Ђузепе Конте) и шпанског језика (нобеловка Габријела Мистрал) у Помаку бр. (27-28, 29-30, 31-32). 

   Сигурно је у књизи, Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари било извесне недоследности и непотпуног приказивања. Ипак, вредело је писати ово дело, које ће, надам се, употпунити слику о богатству и значају свеукупног рада проф. Јањића, по моме искреном суду, најобразованијег Лесковчанина нашега савременог научног и књижевног тренутка.[37]

 ЗАКЉУЧАК

    Обимно и разноврсно научно и књижевно дело проф. др Душана А. Јањића захтева пажљив, озбиљан научни приступ добрих зналаца српске, француске и европске књижевности, што се, ван сумње, не би могло да каже за аутора ове књиге, али усудио сам се да је напишем свестан величине и значаја рада проф. др Душана А. Јањића, који је романист, компаративист, лингвист, библиограф, оснивач и дугогодишњи уредник двојезичног (српско-француског) часописа Alliance – Алијанса.

     Књига о проф. др Душану Јањићу, најобразованијм Лесковчанину нашега доба, писана је са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература.

      Књига „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник.[38]

   На крају, било би сигурно добро (бар као оправдање) цитирати проф. др Тихомира Петровића (Историја српске књижевности за децу): „Ако се могла поткрасти понека омашка, која нас по људској слабости несустало прати, онда то, поред осталог, није знак пристрасности или мањкавости субјективне природе (разлози свакако леже и у томе, и сваки је изговор слаб), него само потврда чињенице да је – на оваквом послу и на једном овако несрећеном пољу – тешко начинити дело у целини успело у својој замисли, чак и да су на располагању претходне предрадње и опширна испитивања.[39]

     Ипак, без лажне скромности могао бих да закључим да сам у овој књизи, макар делимице, омогућио још потпунији увид у обимно, изузетно вредно, научно и књижевно дело проф. др Душана Јањића, чије је стваралаштво подстицајно за нова истраживања, упоран и систематски рад историчара српске и француске књижевности, књижевних критичара, публициста и других уметника нашега савременог литерарног и свеколиког уметничког тренутка.[40]   

Данило Коцић

ПРОФ. ДР ДУШАН ЈАЊИЋ: АУТОБИОГРАФИЈА

• ОПШТИ ПОДАЦИ

    Рођен сам 3. децембра 1937. године у Скопљу. Од 1939. живим у Лесковцу који је родни град мојих родитеља. Потичем из старе лесковачке породице. Ожењен сам (1962). Супруга Љиљана, рођена Николић, је из Јагодине; професор је француског језика. Имам двоје деце и четири  унука. Живим у Лесковцу.

• ОБРАЗОВАЊЕ
• Основну школу (ОШ „Светозар Марковић“, код реке) и гимназију завршио сам у Лесковцу. Истицао сам се, између осталог, радом у драмској секцији (поменут сам у Споменици Гимназије поводом 100 година од оснивања). Као ученик био сам одличан или врло добар;
• Године 1956. уписао сам се на Филолошки факултет у Београду (Група за француски језик и књижевност). Као студент учествовао сам на три савезне радне акције. Као апсолвент боравио сам у Француској (јул-октобар 1960). Дипломирао сам фебруара 1961. (средња оцена: 9,25);
• Завшио сам, ванредно, и Правни факултет у Нишу 1969. (средња оцена: 8,88);
• Постдипломске студије (магистар филолошких наука) на Филолошком факултету у Београду: 1976. године;
• Школску 1979/80. годину провео сам на Институту БЕЛЦ (Bureau de l’enseignement de la langue et de la civilisation françaises à l’étranger) у Паризу;
• Докторирао сам на Филолошком факултету у Београду (докторат књижевних наука) 1986. године;
• Говорим француски језик; служим се немачким, италијанским, руским, енглеским и шпанским језиком;
• МАГИСТАРСКИ РАД: Позориште Рожеа Мартена ди Гара, магистарскa теза одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1976, стр. 142;
• ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА: Југословенске књижевности у француским часописима после Другог светског рата, докторска дисертација одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1986, стр. 550;

• [1] Душан А. Јањић српски романист, професор, историчар књижевности, лингвиста, преводилац, публициста. Рођен је 3. децембра 1937. у Скопљу, а од 1939. године живи у Лесковцу. Основну школу иГимназију завршио је у Лесковцу. Дипломирао, магистрирао  (Позориште Рожеа Мартена ди Гара – 1976) и докторирао на Филолошком факултету у Београду (Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата – 1986). Ванредно је завршио је и Правни факултет у Нишу.
• [2] Важна дела проф. Јањића, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији(са проф. др Михаилом Павловићем) (1995); Књижевни поводи (2002), огледи и записи о француским писцима; Француски клуб у Лесковцу 1919 – 1941 (2006); Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006); Клуб љубитеља филма (2011); Књижевна преплитања (2011); Језички огледи (1912); У европском видокругу (2013); Видови француске књижевности (2013). Напомена: Фотографија проф. Павловића преузета са сајта Политике.
• [3] Михаило Павловић, Душан Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, Српска академија наука и уметности, Београд, 1995, 180.
• [4] Мирослав Пантић и Нада Ђорђевић-Милошевић, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 48-49, 1995.
• [5] Николај Тимчено, Наша реч, Лесковац, бр. 21, 2. јун 1995, 9.
• [6] Тихомир Петровић, „Књига у служби књижевности“, Михаило Б. Павловић, Душан А. Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, САНУ, 1995. Књижевни записи, Лесковац, 2000, 91.
• [7] Душан Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској, Свеске Задужбине „Иве Андрића”, Београд, св. 8, октобар 1992, 289-313.
• [8] Душан Стошић, „Пчела и мед“, Душан А. Јањић, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Наше стварање, 1-2, 2003, 155-157.
• [9] Душан Јањића, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Удружење писаца Лесковца, Лесковац, 2002, 148.
• [10] Николај Тимчено, „Видови француске књижевности“. Душан А. Јањић: Књижевни поводи, Алијанса, Лесковац, бр. 10, 2003, 17.
• [11] Душан Јањића, Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941, Народни музеј у Лесковцу, Лесковац, 2006, 174; Михаило Павловић, Француска у Лесковцу, Културни додатак Политике, Београд, 11.2006, бр. 32, 6.
• [12] Драгиша Костић, „Француски клуб“, Помак, бр. 34-36, 2006, 34.
• [13] Живана Стојковића, Беседе о књигама, Удружење писаца Лесковац, 2012, стр. 37-43. Напомена: Оцене др Стојковића објављене са промоције књиге Француски клуб у Лесковцу, Народна библиотека Лесковац, 7. децембра 2006.
• [14] Драган Тасић, „Монографија о српско-француском пријатељству“, Наше стварање, 3-4, 2006, 133-134.
• [15] Саша Хаџи Танчић, „У дослуху са европском културом“. Душан Јањић, Француски клуб у Лесковцу 1919-1941, Лесковачки зборник, Лесковац, XLVIII, 2008, 443-446. Напомена: У књизи проф. др Живана Стојковића Лесковачки прозни акростих духовитим, шарматним, али и стилом обогаћеним савременом српском лексиком и метафорама, представљени ауторови пријатељи Никола Илић, Хранислав Ракић, мр Мирослав Здравковић, проф. др Душан Јањић, проф. др Драгомир Радовановић и сам аутор. Ево како је представен проф. др Душан Јањић: дидактичан; успешан; шармантан; акрибичан; натпросечан; јуридичан; алтруиста; њен; истрајан; ћудљив.
• [16] Душан Јањића, Позориште Рожеа Мартен ди Гара, Филекс, Лесковац, 2006, 150
• [17] Тихомир Петровић, „Књига о француском писцу“, Помак, 2007, бр. 37-38, 22.
• [18] Станко Миљковић, „Француз у тумачењу Србије“, Н. реч, 9. март 2007, 12.
• [19] Душан Стошић, „Позориште Рожеа Мартена ди Гара“, Успења, бр. 4, март 2008, 25.
• [20] Душан Јањића, Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, Алтера, Београд, 2011, 213.
• [21] Драган Тасић, Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Летопис Матице српске, Нови Сад, јун 2012, 1077-1081.
• [22] Тихомир Петровић, „Француско-српске књижевне везе“. Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Књижевне новине, Београд, октобар-новембар 2012, 15.
• [23] Радмила Обрадовић, „Француско-српска књижевна преплитања“, Зборник радова Филозофског факултета, Косовска Митровица, књ. 42 (2012), 419-425. Књига Књижевна преплитања приказана је и у часописима Наше стварање (бр.1-2, 2012, стр. 193-194) и Помаку (бр. 57-60, стр. 36-37), а дат је и осврт у Вечерњим новостима09.2011. Приликом доделе књижевне награде „Николај Тимченко“ за најбоље дело из науке о књижевности за 2011. годину, о књизи је, поред Јована Пејчића, говорио и Душан Стошић.
• [24] Драган Радовић, Душан Јањић, „Књижевна преплитања“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 6, 2012, 16.
• [25] Јован Пејчић, Познато и ново у упоредним проучавањима, 2011.

[26] Душан Јањић, Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму, ауторско издање, Лесковац, 2011. Ненад Кражић, „Љубитељи филма“, Наше стварање, Лесковац, 1-2 / 2013, стр. 207-209.

• [27] Душан Јањић, Језички огледи, ауторско издање, Лесковац, 2012, 104. Драгана Тасића, „Језички огледи“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4/ 2013, 426-430.
• [28] Језички огледи, Поговор, стр. 93 -94. Садржај књиге: О стручном језику, О настави страних језика и превођењу, Поговор, Белешка о писцу, Регистар имана.
• [29] Душан Јањића, У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету, Алтера, Београд, 2013, 187. Напомена: Радмила Обрадовић, Душан А. Јањић, „У европском видокругу“, Зборник радова Ф. факултета Универзитета у Приштини, XLIII (2) 2013, 773-779.
• [30] Тихомир Петровић, „У европском хоризонту очекивања“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4, 2013, 416-420.
• [31] Данило Коцић, „Нова књига професора др Душана Јањића – У европском видокругу“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 30, 2013, 11.
• [32] Душан Јањић, Видови француске књижевности. Огледи и записи о француским писцима Алтера Београд, Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац, 2013. година, 204 стр. Душан Стошић: „Троетапна читања француских писаца“, поговор, 195-197.
• [33] Драган Радовић, „Од Монтења до Малроа“ Душан А. Јањић, Видови француске књижевности, Градина, Ниш, бр. 62-63, 2014, 319-322.
• [34] Предраг Станковић, „Видови непресушног“, Наше стварање, Лесковац, бр. 1-4, 2014, 131-134.
• [35] Напомена: Проф. др Душан Јањић значајан део своје стваралачке енергије усмерио је на приказивање дела лесковачких аутора. Овде у првом реду треба истаћи његове оцене о академику Звонку Марићу, проф. др Тихомиру Петровићу, проф. др Живани Стојковићу, др Жаку Конфину, Николају Тимченку, Вукадину Ристићу, Душану Стошићу и другим писцима. Поменуо бих, не без разога, и веома опширну оцену проф. Душана Јањића о двотомној студији, својеврсној хрестоматији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања о којој је говорио на промоцији марта 2016.
• [36] Јован Пејчић, „Познато и ново у упоредним проучавањима“, Награда Задужбине „Николај Тимченко“, Душан Јањић, Видови француске књижевности, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац, и Алтера, Београд, 2013, стр. 179- 182. Одлука је донета једногласно на завршној седници одржаној 12. јуна 2011. године.
• [37]Напомена: Према библиографским подацима самог аутора, у Помаку, Нашем стварању, Лесковачком зборнику, Освиту, Алијански, недељнику Наша реч и другим листовима и часописима, проф. др Душан Јањић објавио је, између осталог, следеће прилоге о лесковачким ауторима: „Једно писмо Жака Конфина Иви Андрићу“ (Помак, Лесковац, 7-8, 1998, стр. 4-5), „Преводилачки рад Жака Конфина“ (Помак, Лесковац, бр. 11-12, 1999, стр. 38), „Жак Конфино као књижевни преводила“ (Помак, Лесковац, бр. 19, 2001, стр. 5-6), „Несаломиви дух Жака Конфина“ (Легат, електронски часопис Народне библиотеке у Лесковцу, 9. март 2005), „Скица за један портрет, о Томиславу Цветковићу“ (Помак, Лесковац, бр. 14, 2000, стр. 10-13), „Свеобухватни приказ развоја наше књиевности за децу – Тихомир Петровић: Историја српске књижевности за децу“ (Помак, Лесковац, бр. 23-24, 2002, стр. 16-17), „Продубљена анализа књижевног дела. Душан Стошић, Прозно књижевно дело, Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића“ (Наша реч, 4. април 2003, стр. 16), „Мали есеји Николаја Тимченка“ (Наше стварање 4-1/2004-5, Лесковац, стр. 420-424), „Николај Тимченко и француска књижевност“, (Наше стварање, 3-4, 2012, стр. 226-241), „Николај Тимченко као публицист“ (Наше стварање, Лесковац, 2010, 3-4, стр. 210-216; „Књижевне судбине завичајних писаца“ (Помак, 29-30, Лесковац 2005, стр. 1), „У знаку светлости и тајанства – Михаило Дојчиновић: Уштапове шуме“ (Помак, Лесковац, 2004, 29-30, стр. 24-25), „Томислав Н. Цветковић и удруњења у области културе“ (Помак, Лесковац, 2010, 51-52, стр. 6), „Руске и француске теме у делу Сретена Динића“ (Лесковачки зборник, 2011, стр. 235-254), „Димитрије Миленковић“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 22), „Приче о старом Лесковцу – Ненад Кражић, Кад су Ветерницом пловили чамци“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 33-34), „Као заграбљена вода на грлу извора – Тихомир Петровић: Срећа се радом стиче. Пословице о раду“ (Наше стварање, 1-2, 2013, стр. 202-203), „Подухват достојан највећег поштовања – Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Помак, бр. 70-73, 2016, стр. 3-4). Такође  је проф. Јањић написао неколико изузетно запажених рецензија о делима лесковачких аутора и говорио на бројним промоцијама.
• [38] Шта значи хрестоматија? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.
• [39]Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, прво издање 2001. стр. 547.
• [40]Најважнији извори за писање: библиографија радова проф. др Душана Јањића, дела аутора ове књиге, посебно двотомна студија Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016) и приложени списак литературе.