Nikolaj Timčenko: „Budno oko, zapisi o Vasku Popi“, priredio Vladimir Mičić

Loading

LESKOVAC –  Simon Simonović objavio je u 11 – 12. januara 2019. godine u listu „Danas“ prikaz knjige Nikolaja Timčenka „Budno oko, zapisi o Vasku Popi“.

Prilog objavljujemo u celini.

Knjigu Nikolaja Timčenka (1934-2004) Budno oko, zapisi o Vasku Popi (Zadužbina Nikolaj Timčenko, Leskovac 2018) odlično je priredio Vladimir Mičić.

I ona, uzduž i popreko, iskosa kako bi rekao Dušan Matić, obnavlja razgovor o najznačajnijem srpskom pesniku druge polovine 20. veka, kao što je Vasko Popa i, istovremeno, vraća u život pomalo zaboravljenog Timčenka. On je svoju knjigu pisao dvadeset i pet godina, od prvog teksta Sunce poezije Vaska Pope, marta 1963, do poslednjeg Za i protiv jedne poezije, marta 1998, o pesmama koje je Vasko objavljivao pola veka. Ovom knjigom, on se pokazuje kao dosledan kritičar, ne samo o jednom značajnom pesniku, iako je svoje tekstove objavljivao u raznim časopisima i prilikama.

Obimna knjiga, s pratećim, dragocenim dodacima (Izvori, O piscu, Između bdenja i ćutanja, Pregledom imena), na skoro 400 strana, pokazuje koliko je Timčenko bio (dodao bih i ostao) u vrhu srpske književne kritike i esejistike. Dragocene su napomene priređivača da je sledio uputstva koja je Timčenko dao, okupljanjem tekstova iz periodike i onih koji se iz rukopisne zaostavštine prvi put objavljuju. Privlačno je i objašnjenje Vladimira Mičića naslova knjige. Timčenko je često koristio oko kao metaforu, oko koje on ima na umu je „svevideće, budno u sokratovskom smislu, i ono odražava aktivan stav prema životu. Negde između budnosti i snevanja Timčenko vidi i promišlja o položaju čoveka – data mu je moć da vidi i promišlja o položaju čoveka, ali se često njome ne služi, barem ne kako bi trebalo…“ Timčenkovo oko posmatra.

I nešto sasvim lično. Drago mi je što se pojavila ova knjiga. Pre nje je objavljena knjiga Borislava Radovića o Vasku. Nikolaja sam poznavao, poduže. Dvaput je pisao o mojim pesmama. Pročitavši do kraja ovu knjigu, vratio sam se na njen početak. Pratio sam samo fusnote. Navodim ih iz prvih sto strana. Ivan Foht, Srpski mitološki rečnik, Karel Kosik, Platon, Zoran Mišić, Borisav Mihailović Mihiz, Danko Grlić, Eduard Hanslik, Ernst Bloh, Leonele Venturi, Nikola Milošević, Niče, Niče… Sva ta razuđenost, pozivanje na njih da bi se pažljivije, dublje čitale pesme jednog pesnika.

Vaskova vizija je sumorna, reči su Nikolaja koji navodi njegovu kap krvi u uglu neba. Neke sam tekstove čitao prvi put, kao onaj Kulenovićena kritika Popine poezije (1984). Mogao bi da Nikolaju dopišem jednu anegdotu. Kad je Milan Bogdanović napadao Vaska zbog stiha da konj ima osam nogu (kako?), Dušan Matić mu je pokazao crtež iz Egipta, na kome konj, u trku, ima osam nogu.

Dirnuo me je završni tekst Vasko Popa. Dugo sam radio u Nolitu s Vaskom. I kad smo sastavljali novinske oglase, nije hteo da čuje za Dela Vaska Pope. Nervirala ga je promena padeža. I onda smo pisali Vasko Popa: Dela. Kao što smo pisali Dela Žana-Pola Sartra. Od Vaska mi je ostalo da izbegavam promenu neobičnih prezimena. I danas kad objavljujem japanske pisce, na zadnjim koricama, kad pišem nešto o njima, uvek su u prvom padežu: Kenzaburo Oe, Đunićiro Tanizaki…

Dakle, Vasko Popa. Da sam mogao ispričao bih Timčenku još dve-tri anegdote koje bi ga privukle. Kad piše kako ispred poslovnice JAT ispraća ćerku u inostranstvo, rekao bih mu da Vasko živi preko puta. I da sam tamo, s prijateljima, odlazio u zoru, oko šest sati, juna 1968, kad se otvori pekara preko puta parka Tašmajdan. Odneli bi Vasku burek i nastavili raspravu studentskom protestu. I…

Nadam se da mi priređivač ove vredne knjige neće zameriti na napomeni, jer me je Nikolaj Timčenko podstakao na nju.

Izvor: Danas, 11. januara 2019.

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: