Danilo Kocić, novinar: „Slike iz života“ – Dve tajne mojih tajni (priča)

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Calles antiquos serves veteres et amicos (Држи се старих путева и старих пријатеља). Да није ових заморних дана и моје жеље да напишем нешто што ће људи волети да читају, могао бих да спакујем кофере и мирно одем на починак. Заувек!

Ево, данас, иако нисам добре воље, пишем у нади да ће од тог наума бити неке вајде. Једино се, као и увек, мучим како да отпочнем ово казивање. Чини ми се, повремено, да себе видим као луталицу, аскету, човека који стално тражи нешто, а не проналази ни свој сан, ни свој мир!

Одједном, нагло, у боји беса планинске реке, препознајем себе као придошлицу на отвореном прозору, као човека коме је живот једна велика збрка. Лако себе наводим на погрешан траг, на подсећање без икакве забаве, на време без шарма и доба великих, невероватних илузија!

Дође ми затим да себе видим као онај песник коме је поезија била црква, јер друге цркве није имао, да себе осетим као човек коме је читање стихова и молитва и сазнање да се нешто важно догодило у његовом телу; волео бих да верујем да живот, као и песма, није само стих и строфа и да поезија није само песма. Ако је, пријатељу мој, поезија нешто речено што се не може увек рећи, онда је и живот нешто што се увек не може проживети. Живот је само живот, и ништа више. Живот је песма преточена у метафору. Трајање је сведок времена, а песма је њена друга, лепша страна.

Непробол, друже, то није само моје трајање. Једном сам, док сам размишљао о свима нама, цитирао по сећању неког мени непознатог хроничара: “Поезија је лепота и утеха, златна ружа са мирисом бола и жива вода са таласима бескраја”.

Пријатељу!

Што истинитије размишљам о себи и нама, то дубље заборављам казано. Ох, како су то умно други говорили: “Стваралашто је путовање у самозаборав до тачке где престаје и мисао и осећање и личност”. Да ли ћу, можда, пријатељу, моћи и ја, макар повремено, да сневам своју јаву и да контролишем свој сан! Шта нам остаје – ко зна колико сам пута прозборио – осим наде. Нада и страх! То су два света мога света; то су две тајне мојих тајни; то су две приче исте приче!

Далеко сам од света, пријатељу, и од себе, у овој прозуклој ноћи, излапелој и без самилости за људе скрајнуте с пута. Чујем, одјекује у ушима једна давно запамћена мисао, као да је сечена неким тупим, неразумним ножем: “И жртве, и они други, који су пали као жртве, нису ни бољи, ни гори од самих жртава!”

Па, зар друже, обим нечијег страдања није битан? Изгледа да ми се замагљује пред очима и да не видим ни себе ни друге и да истовремено не разумем ни себе, ни друге, ни своју, ни њихову сенку!

Моји дани су притиснути непрозирном маглом и тишином. Ја нисам седео у “Последњој шанси”, и не знам ни где је та биртија, али знам како изгледа хармоника која цвили као претучена кучка која лиже ране после уличне туче!

Кажу да се каткад живот не може да разуме ако нисте збуњени, записано је негде. И мени се, пријатељу, чини као да сам становник неког далеког краја и мени непознатог, суровог света у коме влада неверица!

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: