ЛЕСКОВАЦ – (Пише: Данило Коцић, новинар и писац) – Милош Милојевић је велико име историје српског народа. Познати нишки устаник за време ослободилачких ратова Србије Тодор Станковић своју прву књигу „Путне белешке по Старој Србији“ посветио је Милошу С. Милојевићу.(Драгиша Костић, Прилог биографији и библиографиији Милоша С. Милојевића, Лесковачки зборник, бр. 39, 1999, стр. 325). Лесковчани су Споменицу 1928. године посветили такође Милошу С. Милојевићу, професору и књижевнику. Споменица на прославу педесетогодишњице ослобођења Лесковца 1877-1927. уредили Сретен Динић и Драгутин Тодоровић, 1928. године. У посвети је написано „Највећем националном раднику у овим крајевима пре и после ослобођења, Милошу С. Милојевићу, професору и књижевнику.“ Др Јован Хаџи Васиљевић своју књигу „Просветне и политичке прилике у јужним српским областима“ посветио је „успомени на Милоша С. Милојевића, великог пободника јединства и напретка нашега народа. Др Јован Хаџи Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку (до српско-турски ратова 1876-1878), Београд 1928).
Прву оцену књижевног рада Милоша С. Милојевића, индиректно дајући и његову активност на националној пропаганди, дало је Српско учено друштво, односно двојица истакнутих научника, чланови Главног одбора Српског ученог друштва и редакције Гласника, Стојан Новаковић и Милан Кујунџић. (Стојан Новаковић, Милан Кујунџић, „Седам стотина и четрдесет разних обредних песама са 2450 речи из Праве (Старе) Србије Милоша С. Милојевића“, Гласник Српског ученог друштва, Београд, XXXVIII,1873). Вредна је помена и монографија поводом 100. годишњице Лесковачке гимназије у којој је дато доста података везаних о Милојевићевом просветном и културном раду у Лесковцу. (Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић, мр Слободан Младеновић, „Сто година Лесковачке гимназије (1879-1979)“, Лесковац 1979).
За годину рођења и смрти Милоша С. Милојевића досадашња литература даје различите податке. У некрологу Зарија Р. Поповића стоји да је рођен 16. октобра 1840. године, а да је умро на „Ивањ Дан“ (по старом календару 24. јун или по новом 7. јули) 1897. године. (Зарије Р. Поповић, „Милош С. Милојевић“, Браство (Београд), VIII, 1899, стр. 379)
Те податке потврђује у свом чланку о Милојевићу у листу „Босанска вила“, а прихватају их и Милан Ђ. Милићевић (Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888. године знаменитих људи у српскога народа који су преминули до 1900. године, Београд 1901, стр. 90-91) и Јован Хаџи Васиљевић. Никола Радојчић у Енциклопедији наводи податке 16.10.1840 – 24.6.1907. Радош Требјешанин за годину рођења даје 1842. (Радош Требјешанин и др. „Сто година Лесковачке гимназије“, стр. 479-480). За једини поуздани податак можемо сматрати годину рођења и смрти уклесане на споменику Милоша Милојевића на београдском гробљу 16.10.1840 – 24.6.1897 – оценио је Драгиша Костић (1965 – 2012), историчар, који је радио је у Народном музеју у Лесковцу и једно време био директор те установе. Умро је изненада 2012, у 47. години живота.
У литератури је наведено је да је Милојићево родно место Црна Бара у тадашњем срезу мачванском, округ подрински (садашња општина Богатић). Захваљујући посвети коју је Милош С. Милојевић написао у својој књизи, сазнајемо да му се отац звао Стефан, по занимаљу свештеник и мати Софија, која је преминула 1874. године у Ваљеву.
По завршетку средње школе, уписао је београдски Лицеј (од 1863. године Велика школа). Како је са успехом завршио две године студија на београдском Лицеју (за школску 1861/62 од уписаних 78 студената дипломирало је 19), био је изабран за државног питомца и наставио је студирање у Русији. У Кијеву и Москви слушао је две године упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с политичком и упоредном историјом књижевности. По повртаку у Србију 1865. године професионалну каријеру започео је као писар III класе у Ваљевском окружном суду. У служби је врло брзо напредовао тако да је исте године постављен за писара II класе у Апелационом суду, а половином 1866. године за писара I класе. Крајем 1866. године постао је секретар II класе у Трговачком суду. (Зарије П. Поповић, „Милош С. Милојевић“).
Национални рад је отпочео 1866. године серијом чланака у листу „Световид“ под насловом „Пропаганде у Турској“. На какав је одјек наишла серија његових чланака у јавности сазнајемо из његових сећања „(…) за шта ме у мало не отераше или на робију, или у лудницу (…)“. Као резултат путовања можемо навести и три Милојевићеве књиге путописа које је објавио 1871, 1872. и 1877. године. Те књиге, поред његових збирки песама, узбуркале су тадашњу интелектуалну јавност и српске научне кругове, тако да су следећих десетак година биле предмет критике, поготово што је Милојевић био један од првих српских интелектуалаца који су пропутовали кроз српске крајеве под Турском.
Указом од 11. септембра 1881. године постављен је за професора и директора лесковачке ниже гимназије.(Зарије П. Поповић, „Милош С. Милојевић“). Предавао је историју Срба у 3. и 4. разреду и српску синтаксу у 4. разреду. Као студент руског факултета примељивао је педагошке изворе „московске педагошке школе“ и иступао је против говорног језика Лесковчана. Милојевић је српску историју предавао врло опширно и романтичарски, а за матерњи језик је говорио да ученици више воле и боље уче немачки језик. Основао је Ђачку дружину да би помагао у савлађивању наставе матерњег језика (литерарни састави, рецитовање, књижевна критика) и дружину Ђачку самопомоћ (у јесен 1881), односно фонд у који су прикупљана средства од професорских забава и прилога од ученичких приредби и добровољних прилога сакупљених од грађана. (Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић, мр Слободан Младеновић, Сто година Лесковачке гимназије, Лесковац 1979, стр. 24-34).
Лесковчани су захваљујући њему добили и нову школску зграду. Милојевић се одмах по доласку ангажовао на овом послу. Милош Милојевић је поред Београда највећи део свог живота провео у Лесковцу, од 1881 – 1890. године, а можда и у периоду од 1892 – 1897. године, јер Зарије Поповић наводи да је последњих годинна живео у Лесковцу. Вероватно је због болести (1897) отишао у Београд где је врло брзо умро. Радош Требјешанин наводи да је последица болести била сушење руке, а боловао је и од тешке астме. (Радош Требјешанин и др., Сто година Лесковачке гимназије, стр. 479-480).
Имао је имање у селу Бувцу код Лесковца. Женио се два пута. Прва жена била је кћи Петра Цукића, бившег саветника. Ни са првом, ни са другом женом није имао деце. (Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888. знаменитих људи у српском народу који су преминули до краја 1900. Године, Београд, 1979, стр. 91. – фототопско издање из 1901. године)
У Лесковцу је био један од оснивача стрељачке дружине „Краљ Милутин“. Активно је учествовао у организацији прославе петстогодишњице Косовске битке на којој је био главни говорник. Тада је на његов предлог градском парку дато име „Парк Девет Југовића“. Радио је још на одржавању Певачког друштва „Бранко“ и црквено-књижевног листа „Црквени глсник“.
Милош С. Милојевић објавио је следећа дела: „Пропаганде у Турској“ (Световид, 1866); „Маљута Скуртов“, превод са руског језика у две књиге; „Обичаји Вел. Руса“ (Београд 1871, превод са руског језика у 2 књиге); „Песме и обичаји укупног народа српског – обредне песме“, књ. 1 (Београд 1869); „Песме и обичаји укупног народа српског – сватовске песме“, књ. 2, (Београд 1870); „Песме и обичаји укупног народа српског“, књ. 3, (Београд 1875), „Битка косовопољска 1389. године“ (Београд, Државна штампарија, 1870, стр. 125 (у сарадњи са Данилом Живковићем); „Путопис дела Праве – Старе Србије“, књ. 1 (Београд 1871), „Путопис дела Праве – Старе Србије“, књ. 2. (Београд 1872), „Путопис дела Праве – Старе Србије“, књ. 3. (Београд 1877) „Педесет и једно правило службе Св. Симеуну Српском“, (Београд 1872, прештампано са Гласника Српског ученог друштва, бр. 32), „Служба Св. Петке Параскеве Српске“ (Београд 1872. године, прештампано из Гласника Српског ученог друштва, бр. 31. или 34.), „Општи лист из Патријаршије Пећке“ (Београд 1872, прештампано из Гласника Српског ученог друштва, бр. 35), „Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља у Турској и у Аустрији“, књ. 1. (Београд 1872), „Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља у Турској и у Аустрији“, књ. 2. (Београд 1872), „Историјско-етнографска географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији“, (Београд, Коста А. Шуменковић 1873), „Одговор на измишљотине у 10. и 12. броју „Будућности“ под именом „Наша агитација на Исток“ (Београд 1874), „Дечанска хрисовуља“ (Гласник Српског ученог друштва, Београд 1880); „Наши манастири и калуђерство“ (Београд 1881. године, прештампано из „Истока“), „Народописни и земљописни преглед Средњег дела праве (Старе) Србије (са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-угарској и Турској царевини)“ (Београд 1881), „Манастири“ (Београд 1881), „Српско-турски рат 1877. и 1878“ (Шабац 1887. године, прештампано из Шабачког гласника). (Видети: списак објављних дела Милоша. Милојевића у чланку: Драгиша Костић, Прилог биографији и библиографији Милоша С. Милојевића, Лесковачки зборник XXXIX, 1999, стр. 350).
Милојевић је сарађивао у књижевном листу „Српство“, који је излазио 1886-1888. године под уредништвом његовог пријатеља Милојка В. Веселиновића. Сарађивао је и у црквено-књижевном листу „Црквени гласник“, који је излазио у Лесковцу 1887-1889. Зарије Поповић наводи да је имао још 9 књига „Путописа“ у рукопису и 1 (четврту) књигу „Песама и обичаја“ у којој је било 4.000 нигде нештампаних српских речи. Код себе је имао и повеће дело „Немањица“ и више стотине табака великог дела „Историја Срба“. Јован Х. Васиљевић наводи да је (по казивању) после ослобођења 1918. године нађен један сандук Милојевићевих рукописа на тавану Првостепеног суда за округ београдски. Милан Ђ. Милићевић наводи да је „по свој прилици“ старих Србуља и рукописа остало код њега после смрти и да је имао богату личну библиотеку старих записа.
Као типичан представник националног препорода и романтичарских погледа на сваку активност коју је предузимао, поставља се питање колико је допринео да се на уједињење српског народа и уопште на проблем српског друштва гледа на један критичнији и реалнији начин.
Све је било у циљу доказивања Срба као политичког народа и њиховог вођства у решавању Источног питања, а врхунац, или како то каже Јован Хаџи Васиљевић „(…) синтеза Милојевићевог научног убеђења (…)“, била је његова Историјско-етнографска и географска мапа. Сам Милојевић се дистанцирао од југословенске идеје за коју, у свом систему, никако није могао наћи места: „За мене има само српско, руско итд. питање, а не некакво словенско итд. Ја хоћу на томе да радим, и то ми је крајњи циљ, да ми Срби живимо засебно и самостално у Србији вишеобележеној, под својим владаоцима, па тек као сасвим слободни, уједињени, уређени итд. Да живимо као засебна, самостална, цела и никим и ничим неприкосновена јединица, у савезу са осталим самосталним и сваким за себе неприкосновеним државо-народним јединицама у колу сада тако званом општесловенском, а некада само српском. (Зарије Р. Поповић, “Милош С. Милојевић“, Братство, VIII, Београд, 1899).
Напомена: О Милошу Милојевићу и његовом делу писали су: др Владан Ђорђевић „На граници (успомене из Првог српско-турског рата год. 1876“) ( Отаџбина, Београд, св. 15, 1880, стр. 366-367), Величко Трпић (Иван Степанович Јастребов), „Милош С. Милојевићу Призрену и његовој околини“ (Београд 1880, стр. 106), Зарије Р. Поповић, „Милош С. Милојевић“, (Братство, Београд, VIII, 1899), Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, знаменитих људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. године (Београд 1979. године – фототипско издање из 1901. године); Никола Радојчић, „Милош Милојевић“, Енциклопедија СХС (Београд 1928), II, стр. 776 (ћирилично издање), Јован Х. Васиљевић, „Милош С. Милојевић – његов национални рад“ (Братство, Београд, XXV, 1931).
О животу и раду Милоша Милојевића писали су и други знаменити историчари и публицисти, а од лесковачких стваралаца поменимо Радоша Требјешанин, др Сергија Димитријевића, Хранислава Ракића, мр Слободана Младеновића и њихово дело „Сто година Лесковачке гимназије (1879-1979)“ (Лесковац 1979) и Драгишу Костића, „Прилог биографији и библиографиији Милоша С. Милојевића“ (Лесковачки зборник, бр. 39, 1999). У двотомној студији аутора овога прилога (Д. Коцића), „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016), такође је детаљно представљен овај знаменити научник.
Живот и дело овог Милоша Милојевића заслужује много већу бригу научне и свеколике јавности и ово је само мали покушај да се скремне пажња на његово обимно и разновсно стваралаштво које је мало познато широј научној јавности.
Данило Коцић
