Radosav Stojanović, profesor, književnik, novinar: “Crnotravski rečnik” u izdanju SANU

Loading

ЦРНА ТРАВА – Радосав Стојановић аутор је изузетно значајног „Црнотравског речника“ на 1060 страна (Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ, 2010. године). 

Црнотравски говор припада сврљишко-заплањском типу говора у оквиру призренско-тимочке зоне српског језика, онако како је одредио Александар Белић у Дијалектима источне и јужне Србије. Но, овај говор не захвата само насеља која су у непосредном окружењу варошице Црна Трава, нити само села која припадају овој општини, већ нешто шири појас, пружајући се према насељима Грделичке клисуре у којима доминира јужноморавски говорни тип, а која досадашњим дијалектолошким проучавањима нису била овухваћена. Његове лингвистишке карактеристике је сасвим добро обрадио и описао др Вилотије Вукадиновић у Говору Црне Траве и Власине.

„С обзиром на чињеницу да је ово, у последњих педесет година, изразито депопулациони крај и да ће, колико за деценију-две, његова насеља остати без житеља чији је матерњи црнотравски говор, Црнотравским речником настојали смо да обухватимо (колико се то могло) лексику која је (била) у употреби у временском распону од стотину последњих година а која не припада стандардном српском језичком изразу“, каже Радосав Стојановић.

Речник је припремљен по методологији по којој је рађена већина дијалекатских речника објављених у издањима САНУ и њеног Института за српски језик са евентуалним незнатним одступањима. Можда је, евентуално, могао бити и квалитетније урађен да Институт има јасно конципиране критеријуме и начине уноса лексичке грађе. На крају овога обимног посла, свесни смо да смо могли много тога другачије и боље урадити. Но, основна чињеница да је лексика ту, забележена, и да је време неће потрти, чини нас задовољним, уз напомену да смо се трудили да објашњења лексема буду што концизнија и краћа, јер нам није био циљ да детаљно описујемо оно што наши читаоци већ знају.

У српском издању Википедије записано је: 

Радосав Стојановић је српски књижевникновинар и лексикограф. Рођен је 1. новембра 1950. године у Паруновцу, код Крушевца. Одрастао у Млачишту у Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао на Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност на Универзитету у Приштини.

Био је професор у Гимназији „Иво Лола Рибар“ у Приштини, новинар, уредник и главни и одговорни уредник (1990-1993) дневног листа „Јединство“, директор Покрајинског народног позоришта (1993-2004), потом драматург, у Приштини и уметнички директор Народног позоришта у Нишу (1999-2000).

Био је редовни хроничар и колумниста „Књижевне речи“ с Косова и Метохије (1985-1988) и “Књижевних новина” (1989-1990), оснивач и први председник Књижевног друштва Косова и Метохије (1990-1992), уредник у часопису „Стремљења“ и главни и одговорни уредник „Српског југа“ (2004-2006) у Нишу. Био je члан Удружења књижевника Србије (1985-2017) и Удружења новинара Србије (1979-2017). Члан је Српског књижевног друштва од 2018.

Заступљен је у антологијама и изборима српске поезије и приповетке у земљи и иностранству. Превођен на стране језике.

С Косова је прогнан јуна 1999. године. Живи у Нишу и на Чемернику.

Радосав СТОЈАНОВИЋ – ЦРНОТРАВСКИ РЕЧНИК: Приказ у студији Данила Коцића: “Лесковачки писци – трагови и трагања” (Лесковац 2016)

У издању Српске академије наука и уметности и Института за српски језик САНУ, 2010. године објављен је на 1.060 страна Црнотравски речник Радосава Стојановића, професора и познатог књижевника.[1]

%

Црнотравски говор припада сврљишко-заплањском типу говора у оквиру призренско-тимочке зоне српског језика, онако како је одредио Александар Белић у Дијалектима источне и јужне Србије. Но, овај говор не захвата само насеља која су у непосредном окружењу варошице Црна Трава, нити само села која припадају овој општини, већ нешто шири појас, пружајући се према насељима Грделичке клисуре у којима доминира јужноморавски говорни тип, а која досадашњим дијалектолошким проучавањима нису била овухваћена. Његове лингвистишке карактеристике је сасвим добро обрадио и описао др Вилотије Вукадиновић у Говору Црне Траве и Власине, тако да у нашем Црнотравском речнику није неопходно давати посебна објашњења и назнаке о овом говору. Другим речима, Вукадиновићева студија у нашем речнику, и обратно, наш речни у Вукадиновићевој студији има одговарајућу језичку птоврду, када је реч о црнотравском говору. Но, не испустимо из вида да се Вукадиновићева студија бави и говором Власине, коме припадају и нека насеља црнотравске општине.[2]

 (…) С обзиром на чињеницу да је ово, у последњих педесет година, изразито депопулациони крај и да ће, колико за деценију-две, његова насеља остати без житеља чији је матерњи црнотравски говор, Црнотравским речником настојали смо да обухватимо (колико се то могло) лексику која је (била) у употреби у временском распону од стотину последњих година а која не припада стандардном српском језичком изразу. Осим чињенице да је аутор овог речника у дубокој вези с родним крајем (Млачиште, Жутини, Село), (те да је објавио више приповедачких књига везаних за поднебље Црне Траве), у изради Речника коришћени су фонолошки записи стари и до три деценије, а обављена су и нова снимања на терену говора саговорника који нису напуштали родни праг, а имали смо на увид и литературу (доста скромну) везану за лексику овога краја.

Кад помињемо ту литературу, мислимо пре свега на речи црнотравског говора (око 500), које је проф. Миодраг Поповић записао од своје мајке Евгеније и бабе Гиздаве, лета 1950. године, а које се налазе у оставштини Сергија Димитријевића. Речи су, без већих претензија сакупљача, дате са оскудним тумачењем и без акцента. Према његовом каснијем присећању, оне још онда нису биле у употреби. Оне речи које је М. Поповић записао, а на које ми нисмо наишли у говору Црнотраваца и чије нам значење није било познато, у речнику смо означили са: (записао М. П.) или само (М. П.).

(…) У Лесковачком зборнику XLIV, 2004. године, Татјана Јанков је објавила рад „Лексика прераде вуне и конопље у селу Горње Гаре“ (рађен под руководством проф. Недељка Богдановића), које припада црнотравском говору, са речником (око 250 речи) који је дат с примерима из народног говора, али су речи и овог пута, заслугом редакције, објављене неакцентоване. Срећко С. Станковић је у обимној књизи „Брод, село код Црне Траве“ (2006) без неког реда и критеријума донео један број речи овога говора, са приличним импровизацијама и честим неадекватним тумачењима и, такође, без акцента.

(…) Речник је припремљен по методологији по којој је рађена већина дијалекатских речника објављених у издањима САНУ и њеног Института за српски језик са евентуалним незнатним одступањима. Можда је, евентуално, могао бити и квалитетније урађен да Институт има јасно конципиране критеријуме и начине уноса лексичке грађе. На крају овога обимног посла, свесни смо да смо могли много тога другачије и боље урадити. Но, основна чињеница да је лексика ту, забележена, и да је време неће потрти, чини нас задовољним, уз напомену да смо се трудили да објашњења лексема буду што концизнија и краћа, јер нам није био циљ да детаљно описујемо оно што наши читаоци већ знају.

 (…) Имајући у виду да је црнотравски говор на неки начин уклињен између два доста различита говорна типа тимочко-лужничког и јужноморавског, то смо за оне лексеме које се не срећу на целом подручју овога говора назначавали и места где су најфреквентније. Наравно, историјска кретања становништва овога краја била су усмеренија према Морави, Предејану, Владичином Хану, Грделици, где је пролазио воз, једино превозно средство у дугом временском периоду, понајвише због печалбарства, а и због чињенице да су то били развијенији крајеви, то је утицај моравског говора код појединих лексема евидентнији, док је народ остао имунији на утицај власинског говора, који припада тимочко-лужничком типу. Отуда се и срећу лексеме: слуба, слупац, брго, улегњује и сл. уместо доминантнијих слаба, слапацбрзо, улази итд. Наравно, ми смо и ове облике речи бележили, али не све. Овакви варијетети јављају се понајвише у местима која су гранична са моравским (Мачкатица, Мрковица, Црвени Брег, Ново Село), односно са лужничким говорним типом (Криви Дел и Дарковце), ако се кадгод сретну неке речи с њиховим варијантама.

У Речник је ушао, наравно, и један број речи које су одраз савременог живота, а које продиру на рурална подручја како путем медија тако и већом и бржом комуникацијом и фреквенцијом људи између села и града. Тамо где су породице на селу остале с једним чланом, чији је брачни друг умро, такве особе зиму најчешће проводе код деце или рођака у граду, да би се с првим пролећем вратиле у родни крај. Везе с рођацима одржавају већ десетак година мобилним телефонима, док фиксне немају. Те савремене речи (из културе, технике, образовања, политике, жаргона) преломљене су кроз народни осећај за језик, добивши нешто измењеније ликове, а некад и померенија значења.[3]

Са Црнотравским речником, Црна Трава биће ретко подручје српског језика, ако не и једино, које има своју и дијалектолошку моногрфију и дијалектолошки речник. Значај Речника видимо у обезбеђењу обилне грађе за етимолошка проучавања, чиме се он директно укључује у грађу за Етимолошки речник српског језика. Речник има и значајну културолошку вредност, будући да похрањује значења и сазнања стариначког становништва, удаљеног од главних комуникација, и смештеног у брдовитим пределима, упућеног да сопственим трудом, довијањем, веровањем, и на основу сопственог искуства решава питања живота и опстанка.

Померањем пажње на лексику из новијег периода, Речник улази у пажњу социолингвистике (додајмо да већ десетак година постоје Власински сусрети, као годишњи скупови научника социологије села, којима би садржина овог речника била добродоишлица са становишта појмова и термина насталих на вишевековној пракси – радној и комуникативној) соског живља управо са подручја Власине. Речник је нискористив и за наставу завичајне историје и наставу матерњег језика.

Више година трају напори на проучавању такозване дијалекатске књижевности, нарочито оне која се ствара на локалним идиомима југоисточне Србије, удаљенијим од основице књижевног језика (Лесковац, Врање, Пирот, Ниш). Стваран од књижевника, домороца, Црнотравски речник Радосава Стојановића је од велике помоћи и евентуалним радницима (сам аутор не припада тој књижевности, иако је многе завичајне лексеме уградио у своју прозу), који свој израз темеље на говору ужег региона. Најзад, Речник је велики резултат пројекта „Дијалектолошка истраживања српског језичког простора“ Института за српски језик САНУ.

Због свега изложеног, чему додајемо и невеселу чињеницу да је демографско и социјално подручје овога речника у потпуној девастацији, а његов говор на удару многих промена које захватају његов дијалекатски статус, предлажемо да се Црнотравски речник Радосава Стојановића објави као целовито издање, као прилог проучавању српских говора са југоистока Србије, као грађа за Етимолошки речник српског језика и као резултат научноистраживачког пројекта „дијалекктолошка истраживања српског језичког простора“.[4]

Радосав Стојановић, дипломирани филолог за српски језик, књижевник (…) после вишегодишњих теренских истраживања говора Црне Траве (југоисточна Србија) сачинио је обиман дијалекатски речник, на 1.060 страна. У овоме послу аутор се показао као добар познавалац свога завичајног говора, а филолошко образовање и литерарно умеће омогућили су му да забележену лексику обликује у прецизно дело лексикографског описа једног говора удаљеног од основице књижевног језика, у националном и социјалном региону југоисточне Србије који је у потпуном замирању. Забележена лексика, у којој егзистирају речи из дубоке старине, са специфичним значењима, које одсликавају и некадашњи живот сељака у високим пограничним пределима југоисточне Србије, смешта се овим речником у духовне трезоре српског језика, будући да је то језик најстаријег слоја (већ значајно проређеног) становништва. (…) Лексикографска обрада је у традицији дијалектолошких речника који се објављују у Српском дијалектолошком зборнику, а овај речник карактерише пажња аутора на регистровању језичке полисемије, као и ка функционалном разлучивању комуникативне функције од стилске функције и народне фразеологије. То га, у скоро свакој другој речи, чини богатијим у односу на друге речнике дијалектолошке науке.[5]

[1] Српски дијалектолошки зборник LVII, Београд, 2010, стр. 11-17. Напомена: Стојановић је рођен је 1. новембра 1950. године у Паруновцу, код Крушевца. Одрастао је у Млачишту, у Црној Трави. Школовао се у Млачишту и Црној Трави, Нишу и Приштини.  Дипломирао српскохрватски језик и југословенску књижевност на Универзитету у Приштини. Био је професор у Гимназији ,,Иво Лола Рибар’’ у Приштини, новинар, уредник и главни и одговорни уредник (1990-1993) листа ,,Јединство’’ и директор Покрајинског народног позоришта (1993-2004). Члан је Удружења књижевника Србије од 1985. године и Удружења новинара Србије од 1979. године. Са Косова је прогнан јуна 1999. године. Живи у Нишу и на Чемернику. Стојановић је објавио велики број књига песама и приповедака, три романа, неколико драма, научних и публицистичких студија. За досадашњи рад Стојановић је добио више годишњих награда за новинарство листа ,,Јединство’’, као и књижевне награде ,,Стеван Сремац’’, ,,Лазар Вучковић’’, ,,Златно перо Стефана Лазаревића’’, ,,Милутин Ускоковић’’, Награду Књижевног друштва Косова и Метохије за најбољу књигу, 1999. године, награду ,,Лаза К. Лазаревић’’, ,,Раде Драинац’’ и специјалну награду Сусрета професионалних позоришта Србије ,,Јоаким Вујић’’, 2000. године.

[2] Радосав Стојановић, Увод у Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник LVII, Београд, 1910, стр. 11.

[3] Радосав Стојановић, Увод у Црнотравски речник, Београд, 2010, стр. 11-17. Напомена: У фусноти стоји да је рад настао у оквиру пројекта Дијалтолошка истраживања српског језичког простора, који финансира Министарство науке и технолошког развоја Републике Србије. Уреднички одбор: др Недљко Богдановић, др Милан Драгичевић, др Александар Младеновић, др Мирослав Николић, др Дагољуб Петровић, др Асим Пецо, др Слободан Реметић, др Драго Ћупић. Напомена: Аутор је записао „Посвећено свим црнотравским неимарима и печалбарима, који у XX веку у овој земљи оставише немерљив трагове својих градитешских руку, и женама Црнотравкама, које, у исто време, на оскудној црнотравској земљи, однеговаше часне градитеље и бранитеље српске земље“.

[4] Др Недељко Богдановић, извод из рецензије.

[5] Извод из рецензије проф. др. Слободана Реметића, главног уредника Српског дијалектолошког зборника.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor