Leskovački pisci: Mr Zoran Jovanović – “Vika mi Lejka”

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Недавно је изашла књига увелико познато лесковачког писца мр Зорана Јовановића „Вика ми Лејка“. Јовановић је аутор неколико веома запажених књига, а један је од најбољих афористичара. Столе Лејка је лажан лик. Измислио га је Зоран Јовановић да кобајаги пију у кафани и засмејавају народ.

Лејка је Зоран и дилује књигу, а наручује се путем мејла stolelejka69@gmail.com

Ево једне приче мр Јовановићакоја је објављена на његовом ФБ налогу:

ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ: „СИНОЋ, СЕДИМ И ДРЕМКАМ…“

Синоћ, седим и дремем, да не кажем кљуцам с главу, док жена и ташта гледашев репризу од Погрешног човека на телевизор, кад ми зврцну порука на телефон. Лејка ми написао, видим.
– Зоћо, дођи куде Миле, ја еве завршавам куде лекара. 
Забрину се, што ли је куде лекара кад знам, ништа му небеше ујутро кад смо ишли на бурек. Помисли се, додуше, мож се клизнуо на овај снег невидљив за камере па је, не дај боже изместио ногу. Беше ми жал ако је тој, почим, тој не се плаћа. Боље, мислим се, куче да га уапало, кад већ иде куде лекара, бар и неку пару да узне. А мож му средив и да се клизнуо кад се врћао од работу па да му платив боловање 100%. Идем тако, успут, и секирам се. Нит видим куга нит па чујем кад ми се неки јави.
Ако је такви имало, еве, извињавам ги се. Лејка је крив, њега га пцујте.
Дођо у кафану, наручи за мене чокањче, за њега нетеја ништа, ће си плати сам а ја ћу се оправдам како не знам које сме да пије почим не знам ни кое тражи куде лекара.
Дође, изгрли ме ко да несмо се од сто године видели а не јутрос.
– Идо, Зоћо, куде живчану докторку – вика ми Лејка.
– Мислиш код неуролога? – питујем га – а што?
– Не знам, брате, како да гу рекнем. Неуролошкиња, неуролог, неурологица ли. Стра ме, брате, од родну равноправност. А да је живчана, живчана је.
– И тој што викаш. Час ће те осудив ако чујев које причаш – сложи се с њега – Па, кој ти је мој? 
– Отидо, брате, имам упут. Реко да се јавим, да ме види. Сачека си ред, улего па викам: – Добар дан, како сте. Она ми вика, добар дан, добро сам, хвала. Како сте ви? Ја, онако – викам – све мање како си ја оћу, ал мож ће боље буде. Има ли посо? Она вика – има, ради се. Ја си гу питам, кое има ново, како породица, не ли има неки проблем, могу ли да помогнем. Она, жена, седи, слуша и одговара. Испричамо се ко да се сто године знамо. 
– Чек, бре – ти си отишо код лекара да причаш с њу?
– Исправно, Зоћо, молим те. Ја сам отишо куде докторку, не куде лекара. Рекомо ли – родна равноправнос!
– Добро, де, куде докторку. 
– Причамо ми, Зоћо, све гу испита. Само што не леже на кревет да ми прича какво ву је детињство било. Него, досети се па ме и она пита: “извините – вика ми – а због чега сте ви дошли, на шта се жалите? 
– На ништа, докторке – викам ја – ја дођо да се пофалим да ми неје ништа. 
Гледам га, будала, ал да је оволка, тој ни ја несам знаја!
– Она ме, Зоћо, погледа, узе ми упут из руке и вика: Али овде пише (бла-бла-бла на латински) а то значи да имате болове у леђима!
– АААААА, викам ја, немам докторке. Немам више. Наша медицина је толко напредовала да сам ја жив пример да је време најбољи лек!
– Како, молим – вика она – а ја одговарам. Па, лепо, докторке. Мене кад ме болело, несу ме пратили куде лекара да ме лечи, него ми заказали да дођем кад оздравим. Ми, ел смо млого болан народ па лекар, то јес ви, немож ме примите месец дана, ел па све мож се излечи ако седиш дом и трпиш док не прође само. Па кој претекне.

Узо му из руке онај упут. У децембар му заказали за пред крај јануар. Да не га води по кафане на ракијицу и купус, још би болан бија!

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: