Leskovački pisci: Mr Zoran Jovanović, promocija knjige “Vika mi Lejka” pod nazivom Smehotresno veče

Loading

ЛЕСКОВАЦ – У петак, 22. фебруара, са почетком у 18 часова, у кафани „Швалер“ биће одржан промоција најновије књиге мр Зорана Јовановића, познатог лесковачког писца и афористичара, „Вика ми Лејка“ писана на лесковачком дијалекту. Улаз је слободан, а водитељ промоције је Стефана Станивук Веселиновић.

„Кафана је институција, једино место на које журим да дођем и одакле се нигде не журим. Тамо се једноставно испразним, пиће ми узме памет, а конобар паре. Такав је и Лејка, главни јунак збирке прича „Вика ми Лејка“. Он је типичан Лесковчанин, другар до даске, фрајер, интелигентан, духовит, козер, врцав… За сваку ситуацију они ма свој угао посматрања окренут хумору и сатири, добронамеран је, хоће свима да помогне и угоди, части, да буде чашћен, да запази, да буде запажен, да вас насамари када најмање очекујете. Лејка је лик ововременски и свевременски. Књига је писана јасним стилом, без увијања и разглабања, дијалози су јаки, јасни и течни. Посебна вредност је што је писана на нашем лесковачком дијалекту, који треба неговати, јер је он наш знак распознавања и да је био погрешан не би се одржао до данашњег дана и одржаће се док има Лесковчана.“

Стваралаштво овог талентованог лесковачког писца и афористичара опширно је представљено у двотомној студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).

Зоран М. Јовановић рођен  је новембра 1969. године, ради у „Пошти Србије“ на месту главног сарадника у служби за поштанске услуге. Магистар економских наука од 2010. године, а писањем се бави од 2006. године.

Јовановић је награђен на бројним конкурсима за поезију: у Суботици 2009. на конкурсу Књижевног клуба Иродалми за песму на тему Вино-Боеми-Роми, конкурсу УСКОР-а „Драган Жигић“ 2012. године освојио прву награду за поезију, у Власотинцу на конкурсу на тему „Вино-грожђе“, 2011. године, похваљен, у Барајеву, на  конкурсу за родољубиву, љубавну и  мисаону поезију – Оловко не ћути, 2012. године, похваљен, на конкурсу „Јадарски Одисеј“ издавачке куће Поета, освојио специјалну награду за  родољубиву поезију 2013. године, на конкрусу Књижевног луба Соколово перо, 2013. године, добио трећу награду, на конкрусу у  Ћуприји, освојио повељу „Бата Ждерић“ за песму написану у глоси. Јовановић је освојио и бројне награде на конкурсима афористичара: на конкурсу “Милован Илић Минимакс” у Новом Саду,  3. награда, 2011. и 2013. године, на конкурсу „Оловко не ћути у Барајеву“  за 2011. годину освојио 1. награду и 2012. трећу награду, на конкурсу КК „Душан Матић“ у Ћуприји за 2012. годину освојио 1. награду и на конкурсу у Ћуприји 2011. године похваљен. На конкурсима за кратку причу такођебио веома успешан: у Лесковцу 2010. године на конкурсу „Вукашин Цонић“ припала му је друга награда, у Апатину, на  конкурсу „Миодраг Борисављевић“ похваљен за причу „Мој храст“. На песничком маратону и сусретима песника освојио друго место по оцени жирија публике на песничким сусретима у Алексинцу 2012. и треће место по оцени жирија публике на Поетској позорници у Ћуприји 2012. године. Био је веома успешан и на међународним књижевним конкурсима: Специјална награда, Караманови Поетски Средби, Радовиш, Македонија 2012. године. Похваљене су му кратке приче и песме послате на конкурсе у Барајеву, Коњуху, Апатину, Ћуприји и Житишту. Песме и приче објављиване су у зборницима радова: Рудничка Врела 2010, 2011, 2012, Гарави Сокак 2010, Жубори са Моравице 2009 и 2010, Панонски Галеб, Лептирица у Ћилибару, Ћирилица слово српског лица 2010 и 2011, 2012, 2013, Ћирилица огледало српске душе 2011, 2012, 2013. године. Између два света 2011. и 2012. године. Један од аутора заступљених у збиркама поезије више аутора “Први пут”,”Љубавни рецеПат”, „Ветрењача“  и „Окретање Точкао“ у издању Културног центра Крушевац, у часопису за књижевност, уметност и културу “Помак” и недељнику “Наша Реч” из Лесковца као и на неколико интернет сајтова посвећених поезији. Приче, песме и афоризми објављиване су у електронским часописима за политичку сатиру „Жикишон“ у Србији и сарајевском „МаксМинус-у“, као и у издању овог часописа за Швајцарску.

Песме су му превођене на македонски, португалски, француски, енглески и пољски језик. Организатор Књижевног конкурса и један од техничких уредника зборника радова са конкурса “Слапови Вучјанке” и оснивач Књижевног клуба “Парабола” у Лесковцу.

%

Крајем 2015. године Зоран Јовановић објавио je прву песничку збирку „Нит“, у издању књижевне куће „Медивест КТ из Ниша, а представљена је у Књижари „Стошић“ средином децембра.

Рецензент, књижевница Биљана Станојевић, каже да је песник успео да доведе поетски текст до песме, што значи да је умео да се ослободи сувишних мисли и да је начинио добру селекцију асоцијација и написао само оно једро и битно.

Драго ми је што могу данас,  пред вама, да говорим о књизи песама аутора Зорана Јовановића под  насловом „Нит“. Драго ми је због тога што се ја свакој књизи, а поготово књизи из наше средине, искрено радујем. Драго ми је и због Зорана чији рад пратим и што знам како се сада осећа, јер претпостављам да се осећа онако како сам  се ја осећао када сам имао промоцију своје прве књиге.[1]

У свету има пуно народа. Они се препознају по великанима из својих редова, али и по својој култури и уметности коју су створили кроз историју. Ми смо по овоме оставили значајан траг у историји али и у књижевности јер смо изненадили  и добитника Нобелове награде за књижевност.

Ако се у књижевности роман сматра краљем, онда се по истим критеријумима, песма може сматрати краљицом књижевности. Али како у животу многи поданици не сматрају много ни краља ни краљицу, тако и у књижевности многи читаоци песму могу сматрати не као краљицу него као „дворску луду“. Но то није ни битно јер народна пословица каже „Паметан и будала једно исто дрво не виде исто“.

Пошто овде видим многе чланове Књижевног клуба  „Поезија 016“ рећу ћу нешто и о томе како треба да радите. Пишите, стварајте, дружите се, чувајте се…  Будите искрени и добронамерни критичари и према себи и према другима. Говорите искрено шта мислите.

Да бисте успели морати одретити циљ којем тежите. Ту вас очекује дуг и трновит пут. Одмах, на почетку, одвојите битно од небитног и одредите приоритете. Извршавајући те приоритетне задатке будите упорни, без обзира на свакојаке препреке и што је најважније имајте веру у себе. Такмичећи се са другима схватили сте да ти други нису ништа посебно, и да су и они људи као ви, са свим врлинама и манама. Наш рад је јаван  и подлеже оценама читалаца и позитивних и негативних, али и добронамерних и недобронамерних. Не узбуђујте се много због лоших критика. Пажљиво их изучите и извлачите правилне закључке.

Објављујте само оно са чим сте ви лично задовољни, као што је ваш друг Зоран урадио у овој књизи. Са овим у вези постоји изрека грађанског економисте Адама Смита која каже „Ако застанете за сваким псом који вас лаје, да га гађате камењем, заборавићете где сте пошли.“

Не може свака песма да буде ремек дело. И највећи светски и наши песници, који су објавили на стотине песама, остали су запамћени међу читалачком публиком са по неколико песама.  Узмите само песника Велимира Рајића који је препознатљив по песми „На дан твог венчања“ . Многи су познати по једном стиху као Миљковић  „Уби ме прејака реч“ или Дединац „Све бих ти дао а немам ништа“ или једна не много позната песникиња која каже „Мислила сам да је љубав нешто што се стално чува, нисам знала да њу може поветарац да одува“.

Песник Зорана Јовановића, које су пред нама су изузетне. Оне су кракте, јасне, животне, стварне и реалне.

У песми „Посебна“,  Зоран каже“…А ја, борећи се са олујом, остао насукан на њене груди“ или у песми „Нисам ја“ каже „Нисам ја од оних што скупе парфеме ко поклоне носе да савест умире ја ти пишем песме чежњиве поеме о љубави која из срца извире“. И тако може у недоглед. У свакој ћете пронаћи нешто што вас неће оставити равнодушним.

Уосталом треба веровати ренцензенту збирке „Нит“, књижевници Биљани Станојевић: „Када песник поетски текст успешно доведе до песме значи да је умео да се ослободи сувишних мисли,  да је начинио добру селекцију асоцијација и написао само оно једро и битно. То јесте умеће, али и афирмација воље која се достиже кроз осветљење свесног и несвесног“. Па на крају каже „Истински сам уживала читајући ову књигу, одмотавајући клупко и пратећи НИТ до одредишта, а где је и какво је то одредиште – пронађите сами. Бићете задовољни открићем истог. Стога, топло препоручујем ову предивну књигу свим љубитељима писане речи“. Наравно овде се можда нећемо сложити сви, али ја износим своје утиске и убеђен сам да не грешим.

Овом књигом Зоран је само доказао оно што сам већ знао о њему: талентован, вредан образован, упоран и после ове књиге, сигуран сам скренуће на себе пажњу шире читалачке публике, али и критике.

Ја сам пратио његов рад и могу вам рећи кошаркашким речником он је мој пик и вероватни предлог за будући пријем у чланство у УКС, најстарије књижевничке асоцијације на Балкану и у Европи. Још нека збирка и ја ћу га предложити за пријем. Драго ми је што смо добили још једну вредну књигу у нашој средини, али и у српској књижевности и што смо изнедрили једног врсног писца, за сада у нашој а врло брзо и признатог у српској књижевности. Зоран може да се поноси својом књигом, а ми Лесковчани да се поносимо Зораном.

[1] Проф. др Драгомир Радовановић о  збирци „Нит“. 15. 12. 2015. године.  Напомена: Преносимо комплетно излагање проф. Радовановића, најплоднијег лесковачког писца.

 

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: