Leskovački pisci – Danilo Kocić, novinar: Boja mraka i sumorje sećanja

Loading


Odavno sam sebi izgledao zabrinuto, kao čovek koji nekuda žuri da posvršava započete poslove. Na licu sam osećao boju mraka, ali me to nije nerviralo, ni plašilo. Uveravao sam sebe da su sve boje prolazne i da moram odmah, bez odlaganja, da odagnam svaku primisao na nestrajanje i na sumornost ovoga trenutka.

Ima, prijatelju, dana koji se pamte, ali i drugih, koji su nestali kao mehur od sapunice. Hteo bih da ih vratim, ali je nestalo i mehura, a nema ni sapunice. Samo bolna sećanja da je nešto bilo, dogodilo se i prošlo, prošlo, prošlo… do neke nove prolaznosti. I nekuh novih dana koji će neminovno proći i onda će ponovo uslediti taj večiti vapaj kako se nešto dogodilo, pa je prošlo, prošlo, prošlo… Kao varljiva senka i varljivi san!

Prijatelju, sećaš se, kako smo se utrkivali da citiramo umne ljude. Njihova imena u ovom pismu nisu važna, važni su samo citati: ,,Prolaznost je večna, a nama jedino preostaje da se rvemo s njom i sa trenutkom koji ona poništava, iako je on, zapravo, sve što imamo!

Da li se, prijatelju, na sva važna pitanja života i smrti mogu da daju konačni odgovori? Da li ću, makar kroz prozukli dan, tragati za vedrinom koja mi tako nedostaje kao da sam ošinut nekom tajnovitom pričom sa tužnim krajem. Nisam čitao “Ludilo u ogledalu”, ali mi se dopao naslov knjige. Kao da sam na brzinu pročitao samoga sebe. U jednom trenu. I za sva vremena. Pa, biti lud, to je samo novo stanje duha. I ništa više. Sećate se, prijatelju, kako Isus kaže u priči o Lazaru da ova bolest nije na smrt! Čini mi se da se i Raskoljnikov vraća hrišćanstvu sa sekirom u jednoj i krstom u drugoj ruci!

Prijatelju, misli, pogledi, osmesi, reči, uzdasi, patnje, prikriveni bolovi, senke, daleke senke – i ko zna šta sve – to je deo našeg života! Tu je i jad i nered, nered i besmisao, tuga u neredu, sve posebno i zajedno kao deo nekog smisla i neke celine!

Neka teška tišina leži nad mojim ponorom; čudljiv sam u sebi, povučen, nestalan, kao da se spremam da čujem svoja zvona! Prijatelju, Sokratova misao da znam da ništa ne znam, povremeno me trza od samuništenja! Nedavno sam pronašao formulu samoopstajanja: “Samo se glupaci ne menjaju!”

Dok se prisećam minulog života, činilo mi se da sve zborim u sebi nekim promuklim glasom, pohabanim od duvanskog dima, od večite nepravde i prevelike ljubavi za proteklim, propuštenim danima i šansama. Činilo mi se kao da gledam film sa loše snimljenih kaseta, koje su odnekud stizale i koje smo mogli da gledamo samo kod retkih prijatelja.

Prijatelju, barabe i hulje brinu o moralnom redu, a predstave izvode na javnim trgovima oni kojima smo se podsmevali zbog loših ocena u školi.

U vreme kada su, školski prijatelju, pojavile “Jeretičke priče” Branka Ćopića, naše selo je bilo pod šifrom: “Svi su sumnjivi, dok se suprotno ne dokaže!”

U palankama, u njenom duhu, majstoru prividnosti života, ogledao sam svoj život. Bez istine i predviđanja, bez svesti o onome što jesmo i onome što ćemo biti. Čekam svoje i tuđe račune, zauvek!

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor