ВЛАСОТИНЦЕ – Лесковачки песник и афористичар Душан Дојчиновић, чији је рад представљен у двотомној студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016), послао нам је занимљиву причу – репортажу под насловом „Власотинце – како га памтим“. Објављујемо је у целини.
Душан ДОЈЧИНОВИЋ: ВЛАСОТИНЦЕ – КАКО ГА ПАМТИМ!
Почећу, стихом, кога се сећам из ране младости: „Текла је Власина, ваљала кубике, текла је Власина, рађала, војнике, Власотинце граде, ти најлепши цвете…“
Тако је некад на Лесковачкој гитаријади била обавезна по једна револуционарна песма, и једна коју је сама рок група осмислила..
-А „Агаве“, а пре тога „ је роk група: „Рок мистерија“, односила победе, бар како ја памтим, у том, предивном младалачком периоду везаних за Власотинце и Власотинчане.
И не само да је Власина, рађала војнике, него и марљиве цигларе, виноградаре, диспечере, рокере, сликаре, уметнике, песнике, књижевне ствараоце, и библиотекаре, наставнике… итд.
Моја сећања допиру у прошли век, тачније крајем осамдесетих, када су моји другови били препознатљиви, по надимцима: Нешко -Главоња, Пачавра, Bели, Ницко, Сокол…
Као и у Лесковцу, где ћеш пре наћи човека, не по имену и презимену, већ по надимку.
И фамилије су такође добијале традиционалне надимке, који се још могу затећи, по селима у околини Лесковца, на пример, Мрштану: Ковачеви, Копкини итд.
У Лесковцу , би то били Чешњови… да не набрајам сад, има их пуно…
Ипак, Власотинце, је град и то Власотинчани, са нескирвеним симпратијама, увек и на сваком месту истичу, или су истицали, како ја памтим.
А кроз сећања ми навире огромна варошица, са огромним корзоима, шеталиштима, све до садашњег хотела „Земун“, који је тада био у изградњи.
-Изнад њега је Бела Стена, на коме је био билијар клуб, у којем смо дочекивали зоре, уз бело вино из балона, гледајући са овог омиљеног излетишта Власотинчана, и гостију, Власотинце, а са којег се пружа предиван поглед, и панорама, на ово бајковито место и најлепше зоре, моје прохујале младости.
Онда, сам захваујући, школском другу Муси упознао прве хитове, легендарних рок састава Дип Парпл, Лед Цепелин, Атомског Сконишта, као и Yу –групе, њихова, песма :“Моја си, од злата, јабука, као да ми се врти, по глави, са Мусионог касеташа.
Ех, моја си, рекао бих од злата чаршија, мислећи пре свега на Влассотинце, евоцирајући успомене, јер се, као и сваком граду, много тога променило. Ипак, она топлина гостопримства, спонтаности, којом Власотинчани одишу, и даље је присутна у менталитету, овог градића на облама реке Власине.
Чувени сукоби, између „Таљигаша“, како зову Лесковчанее, и „Росуљаца“, како Лесковчани зову Власотинчане, гледао сам да избегнем, јер су редовно добијали батине, на купалишту, на ади, реке Власине.
-Натрљавали су на нос, надимке, али не сви, наравно. Ја сам био лепо прихваћен, и остајао бих по целу недељу, ка Шишавском путу, у несељу, код циглане где је и мој друг из средње економске школе, Драган звани Муса, имао кућу.
Последњи пут био сам у прошлом веку, пре велике поплаве која је погодила Власотинце.
Занимљиво је и то да неки Власотинчани никада нису напуштали овај градић и ниједном нису стизали да дођу до Лесковца, који је само седаманест километара удаљен.
Душан Дојчиновић, Лесковац
П.С.
Другари, наздрављам Ви, уз вино, бело!
Уздисам, жал ме
младос’ ни негде побегну
ко снег ископни, изнад Власотинце
кад Муса, на Белу Стену
цел’ бокал, с бело винце, попи
а с’г, с женом, пивкори
за свој адет, вино црвено…
Пролетеше толке године
Ко’ птице, негде, денуше се…
Лета се низ Шишавкси пут
утопише, ко’ у Власину
најјглубок, вир…
Суше големе, у лојзе вињаге
Гројзе, не откину ни зрно
А, кам’ ли па да попијем
уз чашку, вино, црно…
Зној се слива низ чело…
Ма нек је весело:
за Пачавру, Ницка ,Сокола
Нешка Главоњу, чапу, Грују,
Чале Џукца…
Другари, наздрављам Вам, уз вино бело…!!!
Душан Дојчиновић
