Dadince – priča o selu profesora, sudija, lekara i vinogradara!

Loading

ДАДИНЦЕ – Има села која су скрајнута са магистрале, осуђена на пропаст, али се то ипак још није догодило. Истина, умиру у том кругу где царује тишина, али остају приче, лепе приче о људима и љубави коју суза вечита времена понели из те недођије. Такво је село Дадинце, пет километара удаљено од Власотинца. До пре двадесетак година, до њега се стизало макадамом, а сада вијуга асфалтна деонице пута. Неки кажу – у то треба веровати – стигла је прекасно, јер се овде много, много чешће умире него што се рађају деца. То је усуд свих планинских села. Нестају, али легенде остају!

Дадинце је познато као село виноградара и бројних интелектуалаца, највише лекара. Од када је чувени др Данило Стојиљковић (по коме аутору ових редака родитељи наденуше име) завршио Медицински факултет у Београду – између два светска рата – најхуманији позив је ,,заробио горштаке“. Много је познатих лекара. Данилов син, др Мића Стојиљковић, постао је доктор медицине и годинама радио на Медицинском факултету у Нишу. Из чувене старије генерације лекара угледом, али и скромношћу издвајао се др Цане Јанковић, који је деценијама био начелник Инфективног одељења Опште болнице у Лесковцу, а многима је био узор да крену његовим трагом. Само је у лесковачком Здравственом центру последњих деценија радило десетине лекара из села обојеног тугом, али и весељем.

У шали, која има јасну поруку, Дадинчани беседе да би у Лесковцу могли да формирају лекарски конзилијум. Др Крста Марковић, др Славко Крстић и др Милена Крстић, његова ћерка, део су екипе лекара чију су корени из ,,планинског развигора’’. Др Верица Ивковић предводи средњу генерацију лекара, а порекло из дадиначке недођије води и др Милена Коцић Вукомановић, ћерка аутора ових редова.

Медицина јесте велика љубав Дадинчана, али су у овом селу рођени многи познати професори, економисти, инжењери, судије, фармацеути, новинари… Следили су поруке чувеног учитеља Драгомира Тасића, који је деценијама упућивао ђаке у свет науке и говорио да обавезно студирају. По његовој препоруци, фармацију завршавају Синиша Павловић и Јован Јанковић, а међу судијама неспорно највећи углед стекли су Новица Марковић и Марислав Стојиљковић, који је својевремено био најмлађи председник Општинског суда у Власотинцу, али и Србији, а касније је деценијама ,,делио правду“ у Окружном суду у Лесковцу. Велику групу сјајних дадиначких интелектуалаца предводи Зоран Коцић, први професор енглеског језика, а његовим стопама кренула је и ћерка Тања, такође професор енглеског језика. Професорским послом успешно су се бавили многи Дадинчани, а ,,најстрожи’’ међу њима свакако је Србислав Ристић, професор физике.

Дадинце је дало и председника владе. Из ових крајева води порекло Драгиша Цветковић, који је имао ту несрећу да се налази на њеном челу у само свитање Другог светског рата. У комунистичкој Југославији, то је Дадинчане пратило као неизбрисива сенка од које нису могли да се ослободе, чак и да су хтели, а многи су због тога намах побољевали и умирали.

Дадинчани воле своје винограде. Многи су их напустили, али има и данас сјајних виноградара. Мића и Синиша Цакић, иначе дипломирани економиста, прави су мајстори у прављењу вина и победници чувеног власотиначког “Винског бала”. Одлични виноградари су и др Савко Крстић и његов брат Жарко Крстић, дипломирани грађевински инжењер, а ту су и мали, обични људи који не воле да се помињу у новинама.

За крај, као поздрав, као разгледница за сећање: У Дадинцу, том лепом селу југа Србије, где протиче чиста планинска река, виноградарство је деценијама било прво занимање, а образовање љубав којом су задојени за цео живот!

Антрфиле

Дадинце је насеље у Србији (општина Власотинце, Јабланички округ). Према попису из 2002. године било је 195 становника (према попису из 1991. године имало је 266 становника). У селу Дадинцу 30. јуна 2012. године откривено је спомен обележје Драгиши Цветковићу. Била је то идеја др Славка Кстића и његовог брата Жарка Крстића, дипл. инжењера. Споменик је подигнут поред школе чију је изградњу помогао Цветковић.

Када су Турци палили Власотинце, за време тзв. „бојаџијске пљачке“ 1841. године, било је запаљено и Дадинце. Пре Другог светског рата село је имало струју, пошто је Драгиша Цветковић донирао турбину која је користила воду из Козарачке (Рупске, односно Дадиначке) реке.

На Википедији (уз одредницу Дадинце) наводе се следећа имена познатих Дадинчана: Драгиша Цветковић, Данило Стојиљковић, Мића Стојиљковић, Драгомир Тасић, Мирослав Стојиљковић, Зоран Коцић, Тања Коцић, Славко Крстић, Жарко Крстић, Данило Коцић, Владан Коцић, Јован Јанковић, Синиша Павловић, Србислав Ристић, Крста Марковић, Новица Марковић, Зоран Илић… Последњих година својим талентом и радиношћу село је прославио Небојша Илић Илке, добитник бројних домаћих и међународних признања… а стопама својих родитеља пошли су много млади, изузетно талентовани Дадинчани, међу којима има и доктора наука. Поменимо изванредног др Марка Крстића, који је докторирао на Електротехничком факултету у Београду са највишом оценом.

Нажлост, када се пишу овакви прилози, постоји опаст да се ненамерно изостави неко име. Зато аутор се аутор овога прилога унапред – извињава!

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor