Novica Krezić: Pomen i podsećanje – mr Dragiša Kostić (1965-2012): “Život i delo Miloša S. Milojevića”

Loading

ЛЕСКОВАЦ – На сајту Удружења “Милош Милојевић” (Црна Бара), председник тог удружења Новица Крезић објавио је 24. јанаура прошле године прилог о Драгиши Костићу, некадашњем директору лесковачког Народног музеја.
%
Пре шест година, 24. фебруара 2012. године, преминуо је кустос историчар Народног музеја у Лесковцу и бивши директор те културне институције Драгиша Костић. Драгиша Костић је иза себе оставио супругу Надица и ћеркицу Петру. Сахрањен је на Светилијском гробљу у Лесковцу. Драгиша је пореклом од оца наставника општетехничког образовања и мајке учитељице, а касније и психолога у основној школи, који су га очигледно правилно васпитали и усмерили у животу. Студирао је на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву, на Катедри за историју од 1987. до 1992. године. Диломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Приштини 1993. године. Завршио је последипломске студије (историја) на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Стручно звање кустоса стекао је 1994. године. По казивању његовог ујака и коаутора књиге о Милојевићу, акад. др Ђорђевића, Драгиша је био заљубљеник у историју, са лакоћом је могао израдити и одбранити докторат, а оставио је пуно радова у Лесковачком зборнику и осталим штампаним издањима лесковачког музеја  и часописима, као и богату личну библиотеку. Сарађивао је са Матиоцом српском у Новом Саду где је и објављивао такође своје радове.
Академик Ђођевић каже: Имали смо идентична гледишта на дело Милојевића, као и на старију историју српског народа. Као научни радник у музеју био је цењен и уважаван, и сви су га волели. Оставио је драгоцене записе о старом Лесковцу и Милошу С. Милојевићу. Био је  жив када је  изашла  наша заједничка  књига о Милошу, иако нисмо знали да пишемо о истој личности. Отуда је  он узео стручнији део, а ја  социолошко-културни део пропагирања Милоша – завршава своје виђење ујак радомир Ђорђевић.
Аутор је више стручних радова објављених у „Лесковачком зборнику“, „Нашем стварању“, „Помаку“. Такође, имао је више самосталних изложби и каталога. У својству коаутора, објавио је монографију „120 година Општинског одбора Црвеног крста Лесковца“, и књигу „ЖИВОТ И ДЕЛО Милоша С. Милојевића“, у издању „СЕРБОНА“, Ниш, 2006. године са акад. др Радомиром Д. Ђорђевићем.
У књизи Костић каже: „Писани трагови о Милошу С. Милојевићу и његовом раду, на које смо наишли у литератури, говоре у прилог тези да је био једна од оних личности у српској историји које су свој живот, своју професију и сву стваралачку енергију подредили патриотском раду и остваривању циља српског националног уједињења.“, наводећи на две стране књиге библиографију радова М. С. Милојевића од чега помињемо само: „Зарије Р. Поповић наводи да је имао још 9 књига „Путописа“ у рукопису и 1 (четврту)  књигу „Песама и обичаја“ у којој би било 4.000 нигде нештампаних српских речи. Код себе је имао и повеће дело „Немањица“ и више стотина табака великог дела „Историје Срба“. Јован Х. Васиљевић наводи да је (по казивању) после ослобођења 1918. године нађен један сандук Милојевићевих рукописа на тавану Првостепеног суда за округ београдски. Милан Ђ. Милићевић наводи да је „по свој прилици“ старих Србуља и рукописа остало код њега после смрти и да је имао богату личну библиотеку старих записа.“
Помињући Милојевићеву Историјско-етнографску  и географску мапу, Костић каже: „Сам Милојевић се дистанцирао од југословенске идеје за коју, у свом систему, никако није могао наћи места.“, наводећи речи Зарије Р. Поповића из текста „Милош С. Милојевић“, објављеног у часопису „Братство“, број 8, из 1889. године: „За мене има само српско, руско итд. питање, а не некакво словенско итд. Ја хоћу на томе да радим, и то ми је крајна цел, да ми Срби живимо засебно и самостално и Србији вишеобележеној, под својим владаоцима, па тек као са свим слободни, уједињени, уређени итд, да живимо као засебна, самостална, цела и никим и ничим неприкосновена.”
 
Саосећајући са породицом поч. Драгише Костића, због губитка оца и супруга и ослонца у њиховом животу, свесни колики је губитак за друштво прерани одлазак тако врсног историчара и ускраћеност због неоствареног научног рада, даје нам вољу да истрајемо у спознаји истините и праве историје Срба.
Предраг Ж. Ђурић

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor