Dobrosav Ž. Turović veliki darodavac Opštinske biblioteke “Petar Petrović Njegoš” u Medveđi

Loading

МЕДВЕЂА – Познати лесковачки историчар, публициста и кнјижевник Добросав Туровић (1935-2018) родом из села Гајтана, велики дародавац Народне библиотеке у Медвеђи којој је поклонио сва своја дела.

ЛЕСКОВАЦ – У 59. свесци „Лесковачког зборника“, угледног часописа, који непрекидно излази сваке године у мају, када се слави Дан музеја, објављен је прилог новинара и писца Данила Коцића о Добросаву Ж. Туровићу, познатом историчару и писци, који је био је један од сарадника поменутог гласила. Најновији, 59. број „Лесковачког зборника“, промовисан је јуче о о садржају и значају овог гласила говорио је др Вујадин Иванишевић, дописни члан САНУ.

Рад проф. Туровића опширно је представљен у двотомној студији – хрестоматији Д. Коцић “Лесковачки писци – трагови и трагања” (Лесковац 2016).

In memoriam: ДОБРОСАВ Ж. ТУРОВИЋ (1935 – 2018)

 У лесковачкој Општој болници, 11. септембра 2018. године, преминуо је познати историчар, публициста и писац Добросав Ж. Туровић. Рођен је 9. септембра 1935. године у Гајтану, од оца Живојина и мајке Марице, рођене Савић (Драшковић), а потомак је јунака српске војске Матије Ж. Туровића, витеза Карађорђеве звезде с мачевима. Од малих ногу, уз кућно огњиште, од предака, учио се чашћу, поштењу и љубављу према човеку и завичају. Основну школу учио је у завичају, Предејану и Лесковцу, где је завршио Вишу мешовиту гимназију, а Филозофски факултет у Скопљу.

Песме, приче, записе, почео је да пише у раној младости, као гимназијалац. Литерарне радове објављивао је у многим гласилима, аутор је више од двадесет књиге, педесетак стручних радова и око 350 новинских чланака и фељтона. Био је члан Савеза књижевника и Удружења писаца Лесковца. Добитник је Ордена рада са златним венцем и угледних књижевно-публицистичких награда – прве награда Фондације „Драгојло Дудић“ – Београд, награде „Филип Вишњић“ – Београд, Златне значке КПЗ, Октобарске награде Лесковца и највишег признање родне Медвеђе.

У предговору дела Биобиблиографија Добросава Туровића (1952–2002) (Удружење писаца Лесковац, 2002), Војин Митровић, велики лесковачки песник, закључује: Огледавши се у свим областима духовног стваралаштва, Туровић је остао доследан и веран једном геслу: стварати поштено и самобитно, не зајмити већ стварати, откривати нове и неистражене просторе историје и уметности, филозофије и културе. Увек се борио против једноумља и једноличја. О стилу, литерарној и акрибичној вредности Туровићевог дела могло би свестрано да се расправља. Са финим спојем научно-историјске методе и литерарног дара, уз завидну акрибију и лексику, он је, нарочито у последњим књигама, достигао за историографа оне извисине које једном аутору оваког проседеа обезбеђују велику читаност и популарност.“

Међу важнијим делима историчара Туровића свакако су: Максим Ђуровић, истакнути борац из два светска рата (1967); Народне партизанске песме Јабланице (1968); Радован Ковачевић Максим (1969); Гајтанчани у Топличко-јабланичком устанку 1917-1918 (1974); Гајтан у НОБ, хроника (1975); Славка Недић Милојевић (1982); Песме о Радовану Ковчевићу (1986); Јунаци гвозденог пука (1990); Ослободилачке борбе у јужној Србији (1992); Миладин Поповић, витез и песник (1994); Јабланички комитски покрет 1916-1918 (1996); 40 година матураната Лесковачке гимназије (1996); Прва споменца Гимназије Станимир Вељковић-Зеле (1996); Горња Јабланица кроз историју, монографија (2002); Горњојбланичани погинули 1912-1999. (2001); Топлички устанак (1997); Аламанах – Топлички устанак (1997).

Његова хроника „Гајтан“, о родном селу, плод је десетогодишњег истраживачког рада на завичајној историји. Француски књижевник Стендал је рекао: „Чини ми се да писцу треба готово исто толико храбрости колико и ратнику: не сме да мисли на новинаре, баш као што ни ратник не сме да мисли на болницу.“

Туровићева књига Јунаци гвозденог пука је дело које, можда на најбољи начин, открива суштину Туровићевом схватања историје: „Ослањајући се на до сада мање познату грађу, коју је највећим делом сакупио, Добросав Туровић дао је прегледну слику кретања „гвозденог“ пука кроз најкрвавије странице српске историје. Највећи део књиге пак чине брижљиво заокружени портрети бораца ове јединице који су за своје јунаштво одликовани Карађорђевом звездом с мачевима. Јабланица је крај са највише носилаца Карађорђеве звезде у Србији, којима ће тек ове књига представљати први, али зато и најдуговечнији споменик, трајнији од бронзе. Добросав Туровић, записао је књижевник др Миливоје Павловић, обавио је важан вукововски задатак. (Политика 16. фебруар 1991).

Своме завичају, Туровић се одужио на најбољи начин и вредном и обимном књигом Горња Јабланица (људи и време). На промоцији те књиге, у Народној библиотеци у Власотинцу, 11. јуна 2004. године, казао сам: „После првих година живљења у Гајтану, где је и свако ћутање било гласно говорење, Туровић наставља пут ка Предејану и Лесковцу. Ту завршава гимназију као припадник генерације која је била једна од најбољих и најугледнијих у лесковачкој школи. Креће даље у живот као да је „покретна слика“ (И. Секулић, „Исток у приповеткама Ива Андрића“). Рађају се радне акције, наравно, освајају ударничке значке, а потом одлази у Скопље на студије и тамо завршава Филозофско-историјски факултет. Пуних шест година радио је докторску дисертацију Јабланица – мала војна крајина 1878-1912, али рад није одбранио! Зашто? Можда је баш овде прилика да се присетимо почетка Андрићеве приповетке Књига: „Са осећањем сличним страху почињем да пишем кратку историју једног другог и великог страха.“ Туровић, како је записано у књизи, Горња Јабланица (људи и време) завршава пешадијску школу резервних војних официра у Билећи и у Београду похађа специјалистички курс за предавача Основи марксизма и самоуправног социјализма. Публициста и историчар Добросав Туровић, да се мало нашалим, не боји се да све ово саопшти. Јер, како би лепо рекао Брана Црнчевић: „Не бој се, синовац, никога изузев себе и онога што је у теби.“ Потом следи Туровићев рад. Мало је познато да је најпре био банкарски чиновник, али му је, да се опет нашалимо, дојадило да броји туђе паре, па започиње посао васпитача у интернату лесковачке Текстилне школе, затим је секретар Савета за културу и физичку културу Скупштине среза Лесковац, историчар у Народном музеју, дугогодишњи управник, потом и директор Дома ученика и студената „Славка Недић Милојевић“. Ту стиче звање педагошког саветника и са те дужности, по неумитности људског трајања, одлази у пензију 1995. године. Турови одлази у пензију – на реч! Јер, како честити Црногорци воле да кажу: „Човеј је ријеч! Шта ти ваља, аки ти ријеч ништа не вриједи!“ И тада, некако ненадано, обојица се сетисмо да је Вук умро са последњом жељом да се напије воде са ловћенских извора: „Ех, да ми је воде са Иванових корита! Чини ми се да бих одмах оздравио!“

Зебљиве зоре је Туровићева најпознатија и најбоља песничка збирка. Песник нам говори о гордости и храбрости Срба, људи у тешким данима, о планини која је увек била на удару разних туђинских хорди, о ратарима који су тешко у сиромашној долини долазили до горког комада хлеба, али на витешки начин и знали да бране тај „црни и горки хлеб“.

Књиге Добросава Туровића приказане су у бројним гласилима – Нашој речи, Нашем стварању, Лесковачком зборнику, Трибини младих, Политици, „4. јулу“, Вечерњим новостима, Борби, Добровољачком гласнику, Новосадском фолклору и Ниикшићким новинама… Приказе су писали познати културни ствараоци, научни радници и новинари. Своју богату грађу, коју чине хиљаде фотографија, карата, рукописа, новинских чланака, као и део личне библиотеке, Добросав Туровић је поклонио „Завичајној библиотеци“ у Медвеђи, где је формиран „Легат Добросава Туровића.

Добросав Туровић елоквантни посвећеник истине и правдољубља, надарени песник и упорни научни истраживач, биће упамћен и по чојству, дружељубивости и култивисаној лесковчакој боемији.

OPŠTINSKA BIBLIOTEKA „PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ“: Uskoro digitalizacija Zavičajnog legata Dobrosava Turovića, poznatog istoričara i književnika

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: