Medija centar 016: Oštro pismo dvojice poznatih istoričara

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Конфузија у Народном музеју у Лесковцу – наслов је “отвореног писма” које су Народном музеју у Лесковцу упутили Хранислав Ракић, професор и проф. др Живан Стојковић. Писмо, које је прослеђено и нашој редакцији, уз напомену да је проф. Ракић (92) готово цео радни век провео на месту директора Народног музеја, без даљег коментара, објављујемо у целину.

КОНФУЗИЈА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У ЛЕСКОВЦУ

Вероватно због уобичајене збуњености, али и заузетости око припрема за обележавање Дана Народног музеја и богатог програма поводом Ноћи музеја, руководство ове установе није имало времена да нам одговори на писмо које смо послали директорки Мири Ниношевић за објашњењем зашто наши радови нису уврштени у програм научног скупа „Културно-историјска баштина југа Србије“, поготову што се ради о анализи два средњошколска часописа „Будућност“ Пољопривредне школе из 1961. године и „Ми“ Гимназије. Захваљујемо новинару Југмедије што се заинтересовао за ово питање и што је закључио да смо увређени, што је тачно, али и запрепашћени општом конфузијом у објашњавању овог догађаја од стране одговорних лица у тако угледној установи. Више је него жалосно да је, уколико је тачно, госпођа директорка нашла најлакши, али и доста понижавајући одговор на ово питање новинара да „није имала никакве везе“, а руководи установом и добија и похвале за писану реч од једног од увређених, тачније од проф. др Живана Стојковића у „Новој нашој речи“. Међутим, још тежи је и незамислив одговор заменика директора музејског саветника Верољуба Трајковића, историчара, да се ради „о скупу затвореног типа, односно о скупу на коме су учествовале само културне институције?!“  Он признаје да смо ми „еминентне колеге, које уважавамо“, али ипак нису могле да учествују. Импресионирани смо таквим његовим валидним мишљењем, јер је бављењем историографијом и музеологијом доспео и до музејског саветника, па чак и заменика директора у новонасталој демократској ситуацији. Али, он је и главни и одговорни уредник „Лесковачког зборника“, који је већ далеке 1961. године покренуо Хранискав Ракић, као директор те установе. Зашто је онда дозволио, ако са тим већ нема везе директорка, да будемо усмено (!!) обавештени да припремимо радове за научни скуп, јер смо до сада редовно учествовали, а да нас онда не уврсти у програм, па према томе, радови нису ни могли да буду штампани у овогодишњем „Лесковачком зборнику“. Претпостављамо да је, ипак, морао да их претходно прочита, што му и Закон налаже и да на редакцији то образложи. Да је то учинио видео би да се ради о Пољопривредној школи, чији је ђак и он био, и требало би да му буде драго да је и она издавала часопис „Будућност“, а  број који је анализиран у раду односио се на сусрете литерарних секција ових школа из целе Југославије, чији је домаћин био Лесковац.  Истовремено је дозволио да нека анонимна особа у Музеју каже новинару да се ради „о школским радовима са семинара“, плашећи се сигурно да не откријемо колико је малициозности у таквој небулози. А да није тужно било би смешна тврдња да радови нису писани са пратећом научном апаратуром, „немају кључне речи- тагови“ (? !) и закључци нису преведени на енглески језик. Дакле, такве тврдње се односе на оба рада. Ту коментар није потребан. А онда, да би збрка била потпуна, главни и одговорни уредник одлучује да Ракићев рад ипак објави у „Лесковачком зборнику“, а Стојковићев не. И тако поводом дана славља обрука угледну установу. А сваке године је и он имао радове који су објављивани у вези са овим научним скупом. И поред свих ових конфузија, добро је што је у програму славља уврштено и такмичење „Музеј није баук“, па имамо прилику.

Хранислав Ракић

Живан Стојковић

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor