Danilo Kocić, novinar: „Svetionik – pozajmi mi moju misao“ (IX poglavlje romana)

Loading

 

ЛЕСКОВАЦ – Објављујемо ДЕВЕТО поглавље романа Данила Коцића „Светионик – позајми ми моју мисао“. Роман би требало да се појави ове године. Данило Коцић рођен је 4. септембра 1949. године (село Дадинце, Власотинце). Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор Устава СФРЈ и Српског језика у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце). Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу „Јединство“ 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Jедан je од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник часописа „Помак“. Коцић је члан Удружења новинара Србије (УНС) и Савеза књижевника у отаџбини расејању (СКОР). Добитник је бројних књижевних награда за афористику („Диплома Жак Конфино“), за роман (добио прву награда на анонимном књижевном конкурсу Филекса), кратку причу (друга и трећа награда Наше речи) и песму (две друге награде на Винском балу), али и октобарских награда Лесковца и Власотинца. Данило Коцић је покретач, главни и одговорни уредник Е-новина ГЛАСНИК – Медија центар 016, које су званично почеле рад 13. фебруара 2019. године.

КЊИЖЕВНИ РАД: РОМАНИ: Изабрани живот (Из бележака мојих дана, Лесковац 1997), Изабрана тишина (Случај новинара Косте Даниловића, Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012), Измаглице – трилогија (Лесковац 2016); ЗБИРКЕ ПЕСАМА И ПРИЧЕ: Чудна лађа (Лесковац 1987), Дневник на распусту (Лесковац 2002), Говор камена(Лесковац 2004), Песма жени (Власотинце 2007), Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016); СТУДИЈЕ И МОНОГРАФСКЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014, (Лесковац 2015), Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016), Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (2017), Проф. др Тихомир Петровић: живот и мисао- хрестоматија и коментари(Лесковац 2017); Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (2017), Изабрани списи –  сликање меморије (романи, приче, песме, аутобиографија, Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016).

 Данило КОЦИЋ: СВЕТИОНИК – ПОЗАЈМИ МИ МОЈУ МИСАО  (IX поглавље)

 IX ПОГЛАВЉЕ

Увек каснио на воз, али имао среће.

Наша железница знала за твоју навику.

И возови су стизали на време!

Нежни шапат локомотиве стигао да ти се насмеши.

Ниси одговарао.

Непристојно је бити културан у таквим приликама.

За тебе ниједна прича није била завршена.

Ни песма.

Ни роман.

Још мање људске пакости!

И када си говорио старе приче, слушали.

Теби, чинило се, као да су их чули први пут.

У томе, био непогрешиво добар!

И ненајављени, били гостољубиви.

Као да су те звали стоти пут тога дана.

Осмех те само повремено посећивао.

Боље личио на себе у новом оделу.

И лицу које крије неку тајну.

Да си хтео, био би звезда свога сокака!

Погрешно кренуо туђим путем.

Постао сметња свога дана.

Проћердао део младости на глупости.

У маглама крај реке тражио себе.

Био углавном сетан и усамљен.

Живео најчешће тешко и бедно.

Боемија те није превише интересовала.

Сам себе хватао како дремаш.

Смејао, када те хвалили да си талентован.

Ниси препознавао себе у тим причама.

Повремено мислио о судњем дану које сваког чека.

Долази полако, непрекидно и мимо твоје воље.

Чудна игра речи била твој свет осаме.

Извињења прихватао иако су долазила прекасно.

Пратио своје мисли као да су подивљали потоци.

Повремено се смејао кошмарној игри судбине.

Све је то било јаче од туге која те стално пратила.

Осећао, као да си осуђен и изгубљен у бескрају.

Највише волео да играш своје измишљене улоге.

Прва је била осама.

Друга – осама.

И трећа, поновљена прича прве две улоге.

Када се дивили, смејао се.

Знао да не вредиш толико, чак и да је то истина.

Прекасно је било да исправиш своје заблуде.

Све твоје смештао у само један кофер.

Мало сећања било је довољно.

Чини се: жив више него што јеси.

Одавно прочитао суштину пролазности тренутка.

Знао да се вечно мења само пролазност.

Боље ти пристајала стара мисао.

У новом, осећао тескобу, као да си везан ланцима.

Туговао, као и остали због немирног времена.

Због ратова и много страдалих.

Због немоћи да будеш јачи од судбине.

И због неизвесности која је неминовност новог дана.

Опет се враћаш на чудне игре речи.

На време које једино памтиш.

И на данашњи дан који би хтео да заборавиш.

Сметенији него што си видео себе у огледалу.

Други те посматрају погрешно; лажна слика дана.

Тада разумео снагу неистинитих догађаја.

Они касније постају мит и историја.

У њима су људи попут тебе само бројеви.

Историја их памти, ако их памти, као део приче.

Знао људе који су почели неславно.

Знао и оне који су почели као одликаши.

И ниси веровао да је лак проекрет, а догађало се.

Због тога, говорио себи да се не предајеш.

Схватио: све је могуће и када се чини другачије.

Ни успех, ни године, ни време није све.

Када си сустигао неко доба, разумео тајну трајања.

Разумео шта је време.

Разумео шта су године.

И схватио шта је успех.

Тада си дошао до смисла реалног живота.

И тек тада видео у свету обале снова.

Посетио непристојно лепе пределе.

И непристојно ружна места.

Не разумеш шта значи: „Видети Напуљ и умрети!“

Сазнао да су га неки приписивали Гетеу.

Тек касније дознао да то није тачно.

Кажу да је настао међу јужњацима, у Италији.

Допричали ти догађај!

Сматрали да не постоји лепше место на свету.

После сусрета са тим градом, може човек и да умре!

Никада ниси разумео ту мисао.

Говорио себи да је све релативно.

И лепота!

И љубав!

И пораз!

Једино је смрт непоткупљиви сведок времена.

Од тог тренутка траје вечност.

Нема више краја.

И нема више премца.

Пре тог дашка, некима дође последња мисао.

Другима ни она.

Све постаје ништа и ништа од ништа!

Од тог тренутка сви ћемо бити – сами заједно!

Духовито, симпатично, паметно време без краја.

Усамљеност тада није ничија привилегија.

Време се распевало, али се не чује глас.

Власт га утишала!

Тада нису важне претходне припреме.

Нису битне ни отворене, болне теме.

И нису важне сачуване успомене.

Ни осмеси за сликање.

Ни промашене каријере.

Ни велике љубави из младости.

Сви рачуни на једном месту.

У исто време и када је невреме.

У тај свет се улази бесплатно.

Карте ниси потребне.

Нису важне грешке у погрешном читању историје.

Ни уличне представе.

Ни брутални фалсификати.

Ни мрачна поглавља историје твога народа.

Манипулисање је иза свих који су отишли.

Живот тада бива у сенци недоследне режије.

И мржње која се давно раскомотила.

Нови сведоци више нису важни.

Они који су били, сада су у тишини времена.

Дограђена стварност је прошлост без илузија.

Под сунцем, сви смо привидно једнаки.

У тишини пролазног времена, требало би да је боље.

Испричана дешавања сада су нешто што је било.

Или је могло бити, ако је било.

Све је то мала драма у великој драми.

Ту си и ти само сведок пролазног времена.

О томе, други ће говорити.

Негде ћеш се и ти наћи.

Мимо своје воље.

Срећа је ако те буду описали без превише лажи.

То је непрекидна прича о греху и истини.

О стварности и оној другој страни живота.

О заборављеним песмама и старим пријатељима.

О свему што је другачије него што јесте.

И другачије од прве слике твога сећања.

Био си део приче око тебе.

Сазревао у условима наметнутих догађаја.

И покушавао да постанеш писац свога живота.

Успех није важан.

Важан је покушај.

То је смисао првог корака.

Ако њега нема, нема ни наде да се дође до циља.

Сам себе чашћавао сиромаштвом.

Свом животу покушао да придодаш нови смисао.

Сада, на крају пута, ниси превише незадовољан.

Схватио да је живот испуњен сном о успеху.

Понекад, и само некима, се и оствари.

Твој сан је прошао.

Остао је живот у времену туге.

Доживео године када су сви рачуни на столу.

Пред многима је тек почео, ти га потрошио.

И ја ћу га потрошити.

Не сећаш се дана своје смрти.

Ни други се тога не сећају.

То је утеха, ако је може бити.

Смрт није песма, није ни стих.

Смрт је тренутак вечности.

Неки мисле да дође и прође.

То је велика превара.

Увек се понавља, само се мењају улоге.

Уместо тебе, долазе други.

У томе је правда, ако је уопште има.

Нема ту великих прича за друго време.

Нема ту ни песама које су имале други глас.

И нема ту наде која ће преокренути ноћ у дан.

Укратко, да би опстао, био се део велике колоне.

Псовао себе у себи, али ниси чуо свој глас!

Више нема тајни, јер су најважније нестале.

Ако се и појаве, лако се налазе шифре живота.

У теби повремено замирише цео завичај.

Ту лако проналазиш спасоносну мисао.

И сенке, ниси се бојао; деловале ужасно нестварне.

То је та слика коју тешко можеш да препознаш.

То је твој нестварни лик у огледалу.

Делујеш изгубљено као да си у прозуклој ноћи.

Тебе и њу оробило невреме.

Потрошио део свога трајања.

Није ти жао, јер је то тренутак који се памти.

Све остало је отишло у несећање.

У време без времена.

У доба које можемо само да дописујемо.

У сан који је дошао ненајављено.

И у нешто што је мање од ништа.

Мало, или много, време је најбољи сведок.

У сузама којих више није било, изгубио свој глас.

Ниси у стању да изговориш своју истину.

Цитирао друге када ниси нашао праву мисао.

Наводио своје давно попамћене цитате.

Они су те повремено водили у пијанство.

Тако си, попут других, путовао брзином смрти.

Тада ниси ни осећао пријатан дашак од кога се плаче.

До ранога јутра, док се не појави месец, сневао.

У очима видео протекло време.

И слике надолазећег доба туге.

Знао, као и многи, да судбина није задата мисао.

Знао да се често одлучује о животу и нестајању.

Знао да се ради без дугог уздаха, чак и превише тихо.

Увек те изненадило време надолазеће тишине.

Нагнало да размишљам о грмљавини усред зиме.

Тада си обично остајао без правог одговора.

Ниси ни успевао да нађем изаткану реч.

Реч и мисао која би обојила сву палету твојих брига.

Сада не осећаш ни мржњу, ни бес.

Ни страх, ни кајање због погрешних потеза.

И авантура које су ти дописане као истрошена сенка.

Тада се питао прозукло и нејасно.

Као да се поново враћаш у неко друго, нејасно доба.

О формули лепог живота изван наметнитих међа.

Изван крајева и недосањаних снова, о смислу дана.

Жудња за срећом боји ти несне и дане.

Он није само твоје преурањано трајање.

То је и нека врста сталног проклетства.

Унапред знао, чак и када ниси знао, све.

Срећа у нашим животима најмање зависи од нас.

За то није нимало чудновато шта си шапутао.

Твоји сељаци, уз добро вино, из дана у дан беседили:

„Роди ме, мајко, срећног, а остало је моја брига!“

Псујеш и смејеш се у исто време.

Режиш као пас који покушава немогуће.

Везан је; жели да наслути траг незнанца.

Осећа да се спрема да покраде изгубљене дане.

Твоје успомене затурене у крајичку спаваће собе.

Тада, осећаш се немоћним; заплакао би од туге.

Не желиш да признаш себи велики пораз.

Надвио се изнад дубоке провалије као проклетство.

Себи изјављујеш саучешће као да си давно мртав.

Свечано се опрашташ од сваке наде.

И нових дана који те опомињу.

Као да си заражен неком неизлечивом болешћу

И као да си ненадано сишао са ума.

Више за тебе нема ниједне тајне.

Оне које су биле, сада су постале прозукле.

Данима у замагљеном затворском простору.

Давно си сазнао да те глас не слуша, али те не брине.

Ниси једини који пати у своме крају.

Повремено и завидиш себи што си онемоћао.

Некада, другачије говорио, ниси се чуо.

Људи се нису напрезали да допру до твога гласа.

Ниси хтели да схвате твоју скривену поруку.

И тада се чинило; са друге су стране брда.

Не разумеш себе и сопствену истину.

Као да си рођен у неком другом времену.

И као да ово доба није подесно за твоје размишљање.

У томе, можда, има претеривања.

Тако и други говоре, из дана у дан.

И та слика спасила те сваке врсте погрдних речи.

Преписујеш туђу мисао, као своју поруку:

„Не могу да кажем истину, јер је не знам!“

Твоје име никоме није било непознато, ни чудновато.

Уобичајно у твоме сиромашном завичају.

У Дневнику сећања навео разговетно.

Онако како си био и крштен – Коста Даниловић.

Тако се и потписивао, повремено, ако је требало.

И нико није сумњао у тај школски рукопис.

Само се понеки, полуписмени сељаци, чудили.

Нису знали сва слова, као да су нестала иза облака.

Увек отворен, ниси скривао своје намере.

Ниси то радио чак и када је требало.

Једино био неповерљив преме придошлицама.

Посебно ниси волео непознате униформе.

Ниси волео ни непознате људе.

Онако радознао, хтео да знаш њихове намере.

Ако су били честити, био и ти.

Ако су били отворени, следио си тај глас.

Ако су били добронамерни, нудио их вином.

За другачија понашања, ниси имао добар глас.

Ниси скривао ни очи, ни поглед.

Људе волео да посматраш као искрене саговорнике.

И када си уверен да говоре бесмислене лажи.

Научило те сналажењу време одрастања.

Све треба узимати као добро прочитану књигу.

Само повремено глумио, као да си луд.

И као да се крећеш попут затурене сенке дрвета.

Био радознао, нечујан и сметен.

Ниси се лако препознавао.

Ниси волео да разговараш сам, некад је требало.

Више ти пријало школско друштво.

Није ти било до досадних разговора о фудбалу.

Било је непристојно да се хвалиш.

Знао састав свих тимова и више од тога.

Сећаш се важних утакмица наше репрезентације.

Сећаш се и готово свих постигнутих голова.

И сећаш се готово свих тешких пораза.

Људи твог забрана гледали те са чуђењем.

Као да си из другог забрана или другог света.

Признавали да се ничега не сећају као ти.

Ни важнијих резултата; чули преко радија.

Јединог радија у твом затуреном селу.

Први ТВ стигао у село; имао си осамнаест.

После тога, није било међу сељацима.

Твоје место носио у малом џепу подераног капута.

Отац ти купио за дан пунолетства.

Лице ти је повремено било оденуто бригама.

Изгледало као да су те посетили гавранови.

Понашао се као да си хтео да победиш време.

И људе и самога себе.

Ниси ништа лоше смишљао; ниси мислио

Залутао у друге, непознате крајеве; био безвољан.

У то време, ниси могао да разјасниш све догађаје.

Ни сва говорења која се чула.

У замраченој и задимљеној биртији.

У студентским данима често био гост.

Отсутан поглед одвајао од раније придошлих.

Неки се накашљали; хтели нешто да питају.

И тебе и себе одакли си догурао у подераном оделу.

Твој неспокој није била једина читљива мисао.

И други су били у сличном стању бунила.

Изгледало, као да их је уплашила нека неман.

Хтео да предахнеш од те опасне слике живота.

Ниси имао снаге да се супротставиш својим мислима.

Тешило те сазнање; није све опасно како се чини.

То је наметнуто време преиспитивања.

У њему не могу баш сви да страдају.

Горчина твојих дана трајала је дуго

Готово читаву вечност.

Излаз налазио гледајући покисле пролазнике.

Они су, као и ти, изгледали забринуто.

Многима су браде порасле од несна.

Нису се бријали месецима од жалости.

Горчина трајања није лако могла да се скрајне.

Ни сам ниси знао како да учиниш прави искорак.

Ни доктори те нису упућивали на праву адресу.

Једино су говорили да је све пролазно.

И болест. И туга. И сузе. И смех. И људски живот!

У таквом стању немира налазио си неке слике.

Упућивале те на нагађања о бољем времену.

И много бољим људима из далеког света.

Са њима ћеш провести преостало додељено трајање.

Ни сам ниси смео да питаш о тежини својих мисли.

И терету који носиш на повијеним леђима.

До дубоке старости преостало је још много година.

Повремено, подсмевао се своме немиру.

Желео да одеш у други, невидљиви предео самоће.

Дружења са непознатим људима била ти лековита.

Дознао да и њих прогањају исте слике.

И исти, немирни снови од којих се брзо побољева.

Био немоћан сабеседник својих мисли.

Сажаљевао себе у себи, гласно.

Дознао да твоје приче мало кога могу да узбуде.

Ништавило твога говорења није те толико плашило.

У првом тренутку мислио да ће се то десити.

Пролазиле године страха и немаштине.

Све више мирио остатком живота.

Говорио да је наметнут као лоше римована песма.

Као ненадано невреме после јутарње ведрине.

Ниси се надао доласку наметнутих авантура.

И неке лепе девојке, која би ти помутила памет.

То се десило, само једном у младости.

У гимназијском одељку твога трајања.

Ћутке преживео ту далеку, неузвраћену љубав.

Сањао нове, радознале слике.

И успео, некако, да се удаљиш из тог сна.

Та радозналост промена није се брзо десила.

И о тој првој љубави, стално мислио.

Пратила те; нека дубока рана белег судбине.

Глас ти због тога често био суморан.

Несталан, превише тих и болећив.

Руке дрхтале од пролазних година.

У ћутању склањао трагове неких скривених намера.

И чуднога погледа који те увек пратио.

Ненадано враћао у то рањено доба свеје младости.

Многи дани у твоме животу ниси били важни.

Сазнао са великим закашњењем.

Чак су ти и непознати, као да их ниси ни проживео.

Проћердао на затуреној железничкој станици.

Чекао да пристигне воз који је каснио неколико сати.

Изгубио смисао о времену и његовом значају.

Израчунао да си трећину свога живота заборавио.

Прошли су дани као да их није ни било.

Због тог сазнања, нервозно одговарао себи.

Повремено кашљуцао, био превише тужан.

Хтео да пронађеш неки смисленији одговор.

Једини спас: сазнање да се дешавало и другима.

То је био разлог више да се подсмеваш себи.

У исто време ругаш, као да си кукавица.

И коначно схватио сву бесмисленост времена.

Мере наших живота као његова најважније сврха.

Чудно је; каткад претио самом себи.

Због прохујалих, безвредних, занетих дана.

Истовремено спреман да се сумњичаво разболим.

Све се то дешавало мимо твојих намера.

Глас те издавао као и много пута раније.

Ниси хтео да признам ту сурову реалност.

Хео да будеш храбрији него што си могао бити.

„Време је несносни сведок!“ – рекао себи у браду.

Ниси био ни свестан тежине те изговорене реченице.

Личила је на неку подмуклу мисао.

Увукла се чудно у људску душу.

Од  ње ниси могао да се  отарасиш.

 

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor