Vlasotince: Humani ljudi među nama – Nikolа Kličković

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – „Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи ништа нису могли дати“, речи су великог Душка Радовића. И заиста, има таквих осионих, надобудних, бахатих младих људи за које не важе ни етички, ни било који други закони јер су у породици научили да се новцем може све купити.
На срећу, има и оних којима је остављено све осим пара, најплеменитије људске врлине, лепо васпитање, доброта, племенитост.
Самохрана мајка Зора, која живи од социјалне помоћи, за своју децу није имала много пара, али је имала доста љубави, пажње, стрпљења. Научила их је врлинама, да буду добри људи упркос томе што живимо у веома суровом свету, научила их је да буду племенити, да саосећају са туђим недаћама, да помажу у невољи.
Све ове особине красе двадесетпетогодишњег Николу Кличковића, који је током детињства са новцем којим су располагали мајка, брат и он једва преживљавао, често био гладан, новац за станарину током десет година подстанарског живота прикупљао продајом графичких вежби и обављањем тешких послова, али је имао снове и планове да једног дана његовој породици буде боље, да не буду гладни, да не стрепе за сваки динар, да не брину од стизања сваког рачуна.
Са толико изграђене емпатије према туђим недаћама није било случајно што је у власотиначком Црвеном крсту волонтирао пуних пет година, од 2013. до 2018. године. У том периоду одржао је бројне радионице у школама, учествовао је у пројектима Борба против трговине људима и Промоција хуманих вредности, две године је био заменик координатор смене деци којима је преко Црвеног крста било организовано летовање.

Никола каже да су му најважнији и најпотреснији били обиласци старачких и сиромашних домаћинстава којима су делили пакете са храном и средствима за хигијену. „Имао сам прилику да видим колико људи тешко живе, колико пате у самоћи, сиромаштву и болести.. Често су ти наши сусрети били испуњени сузама, и сузама радости што неког виде на свом кућном прагу и сузама очајања што су стари, немоћни, усамљени. Те наше посете многима од њих представљале су велику радост због сазнања да нису остављени и потпуно заборављени. Њима су разговори са нама и наша подршка били важнији и од саме помоћи коју су добијали. Када се вратите са таквих обилазака, упркос свему што видите, осећате да вам је живот испуњен јер сте успели да помогнете некоме коме је то било много важно и коме је теже него вама“, износи нам нека од својих искустава са терена Никола Кличковић, уз апел да се што више младих људи укључи у овакве организације или акције како би сагледали обе стране живота и помогли колико је то у њиховој моћи.
Да се добро добрим враћа потврђено је и на животном путу овог младића јер је прошле године добио посао у једној грађевинској фирми у Београду. Након показаног знања и одговорности убрзо је постао и шеф градилишта, чак најмлађи шеф градилишта у својој фирми на изградњи брзе пруге, био је најмлађи руководилац изградње минихидроцентрале у Рашкој, а тренутно ради на градилишту у Сремским Карловцима.
И поред редовне и пристојне плате која је Николи и његовој породици донела велико олакшање, он није заборавио људе којима је помоћ потребна. При сваком доласку у Власотинце обиђе Црвени крст и каже да никада не може заборавити подршку Вишње Буњевац, секретара ове организације која му је помагала када се чинило да излаза нема и Александре Стаменковић, која му је помагала и онда када су му сви окренули леђа.
Децембра прошле године Никола Кличковић је купио новогодишње пакетиће за социјално угрожену децу, донирао је прилог цркви, укључио се у хуманитарну акцију коју је организовала Фондација Александра Шапића, а ове године је ускршње празнике поклонима и тортом улепшао деци са сметњама у развоју која користе услуге Центра за децу и омладину. И није се похвалио својим добрим делима већ смо за његову хуманост чули од људи којима је помагао.
„Брат Горан и ја планирамо да најугроженијим породицама у нашој општини припремимо пакете са храном и средствима за хигијену, које ћемо поделити уз помоћ Црвеног крста и Центра за социјални рад, како би знали коме су они најпотребнији. Мајка Зора нас је са радошћу подржала у нашој одлуци“, додаје овај скромни младић.
И када је помагао људима тако што је прескако своје ужине, допуну телефона или пиће у кафићу, и када је цртао и продавао графичке вежбе да би платио станарину, и сада када има своју плату, Никола се не мења, напротив, идеја како може некоме да помогне је све више. Он апелује на све вршњаке да не забораве људе који тешко живе, да помогну када год то могу да учине и да то раде из срца јер ће тако бити много богатији и срећнији.
О плановима за будућност каже да га очекују државни и стручни испит у Инжењерској комори Србије. Машта о породици, својој породици и својој деци којој ће моћи да приушти лепо детињство које је њему било ускраћено – преноси лист Власина.

 

НАПОМЕНА: Пројекат – Лепша страна мога завичаја: Власотинце

Овај садржај је део пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (члан 5. Уговора о додели средстава из буџета општине Власотинце)

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: