Славица Цекић: „Дар“, збирка песама у издању Књижевног клуба „Глубочица“

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Славица Цекић рођена је 27. јануара 1955. године у Лесковцу, где је завршила основну школу и гимназију, а Филолошки факултет, Одсек за југословенску књижевност 1980. у Скопљу. Радно ангажовање започела у Средњој текстилној школи у Лесковцу, а наставила у Дому културе младих као уредник културно-уметничког програма, затим у Заводу за унапређење васпитања и образовања Јужноморавског региона као саветник за наставу српског језика и књижевности.

КЊИЖЕВНИ РАД – Године 2018. објавила песничку збирку Дар (Књижевни клуб „Глубочица“, Лесковац). Објављивала је радове у часопису Наше стварање. Добитник је награде за режију прве дечје представе у Лесковцу „Весели воз”. Сусретала се са истакнутим југословенским и српским умтницима, књижевницима, глумцима и музичарима. Живи у Лесковцу.[1]

Видети овде збирку песама Dar (1)

МР БИЉАНА МИЧИЋ: ПЕСНИЧКИ ДАРОВИ СЛАВИЦЕ ЦЕКИЋ

Нема лепше ни сугестивније речи којом би се дочарала суштина књиге коју вечерас представљамо од оне која се нашла у њеном наслову. Малена, али милозвучна и моћна реч – дар – открива сву радост даривања и примања дарова – јер је моћ стварања дар који неко као благослов прима; поезија је дар који се приноси другима; и љубав је дар уколико умемо да је осећамо, пружамо и прихватамо. Вечерас су пред нама песнички дарови Славице Цекић, брижљиво припремани и дуго чувани за прави тренутак.[2]

Већ први стихови откривају природу поетског простора, смерове духовног кретања и емотивног трагања ауторке. Чисте, дубоке, искрене емоције изнедриле су стихове окупљене у збирци песама Дар. Љубав која све прожима, све оплемењује, љубав која надахњује и чини смисао нашег живљења силно је, животворно врело из којег извиру стихови ове збирке. Потреба да се у животу пронађе лепота која је оличена у љубави као најплеменитијем, спасоносном осећању обележава песничко трагање Славице Цекић.

Уз тематску хомогеност, ову збирку карактерише исповедни тон, па се чини да се међу њеним корицама нашао један интимни песнички животопис. Њен поетски свет сачињен је од мотива љубави у свим њеним манифестацијама – у распону од стрепње, слутње, преко обожавања и преданости до љубавног заноса и спокоја који мењају доживљај света и живота.

У наглашено субјективном тону лирске меланхолије смењују се слике из интимне сфере живота лирског субјекта са сећањима на доживљаје, емоције, на интензивно проживљене тренутке прошлости. Време хуји у овој поезији. У трошном осипању дана, сата, година, устрепталост пути прелива се и смирује у дубоку духовну везу два бића, у радост даривања и пружања оног што је искра богочовечанског у сваком од нас – у љубав према ближњем. Одбрана од сенки које се свијају око лирског субјекта ових песама, од тешког бремена тегобних мисли, грубих речи јесте милина гласа вољеног бића, али и драгоцено речито ћутање које је знак унутрашњег мира и дубоког разумевања. Тако, на пример, песма „Време” доноси сећање на један значајан далеки тренутак, на „једну тачку удаљену”, изазивајући тегобу и тескобу због свести о неумитној пролазности; тежину мисли развејава сазнање да је протекло време било испуњено смислом и радошћу, слободом коју је донела љубав: „Ти моју душу ослободи.”

Лирски глас који проговара из ових песама је нежан, понекад занесен, узнемирен и осетљив за све што „душу дира”, он познаје сету, меланхолију и усамљеност, али не и огорченост или било шта из разуђеног спектра негативних емоција. Лирски субјект не настоји да реши загонетку живота, већ да понуди своје искуство кроз поезију као израз надахнућа које су изазвале племените емоције и да наслути оно што је смисао, суштина.

Великим почетним словом истакнуте су све речи које се односе на оног који долази „са сунцем”, који носи „собом топлину маја”, који је „светлост у тами”, који је једини кадар да „душу ослободи”. Тај знак упућује да ови стихови нису сведочанство о некој конкретној љубави, израз конкретне емоције; они певају о љубави уопште, о љубави која нам осмишљава егзистенције, која је утеха и спас у овом узаврелом свету, која нас подсећа да нас управо љубав према ближњима чини људима.

Испевани претежно у везаном римованом стиху, песнички дарови Славице Цекић плене својом мелодијом и непосредношћу. Ритмичност произлази из уједначеног метра, риме, честе употребе полисиндета, анафорског понављања или игре речима, као у песми „Ћутање”: Ћути / Ћутањем ћути / Ћутањем ћутање оћути / Ћутање и увек ћутање / Ћутањем казујеш све. Из искрености и топлине емоција произлази сугестивност ових стихова. Највећи број песама испеван је у форми другог лица, обраћања, па се стиче утисак да се непрестано додирују речи и тишина и да лирско ја, у ствари, упорно започиње дијалог са вољеним бићем. Има и стихова које карактерише наративни тон, као у песмама „Мир и немир” и „Човек”. То су песме-цртице о животу у којем се смењују периоди среће и туге, успона и падова, жудње, патње и надања, али се управо таквом животу као дару радује и такав се живот воли. Амбивалентна природа људских односа, али и осећања, дочарана је лепим контрастима у песми „Путеви”, или у песми „Ти”, где се кроз ефектно апострофирање вољеног бића укрштају опречна осећања: Ти, једина моја срећо / несрећо, / Ти, једина моја радости / Туго. И песма „Знаш ли” потврђује горку антрополошку истину да у животу заједно са срећом корача и туга, са љубављу и тешка чежња, са животним радостима и горчина неминовног јада: Знаш ли шта је срећа, / Знаш ли шта је пад, / Зашто човек мора / Да у животу осети јад?

Амбијент у којем се доживљавају ови стихови-сећања и стихови-слике јесте природа. (Урбана средина јавља се само у једној песми.) Љубав се доживљава у природи која је својим чарима и лепотом манифестација божанске љубави. Богатство флоралних мотива – бреза, јоргован, висибаба, беле раде, смиље и босиље из песама – потенцирано је брижљиво одабраним ефектним фотографијама природе, раскошног биља и цвећа (ружа, љиљана, орхидеја…) са свим симболичким значењима која остварују.

У неколиким песмама сусрет са сродном душом одвија се у ониричким просторима – кроз различите сновидовне чулне утиске – поглед, додир, глас. Јер ова поезија, мада надахнута најплеменитијом духовношћу, није лишена чулности која је на нивоу слутње и суптилне сугестије.

Ако мото има улогу неке врсте увертире у песнички свет Славице Цекић: Живот није леп, ако лепо није љубав. Сећање је мало за љубав која је живот – завршна песма има епилошко значење и у акростиху открива извориште инспирације.

Поезија Славице Цекић је говор љубави као исконске потребе људске душе да дарује и прима племенитост и доброту. Љубав је дар. И песма је дар. Даривање доноси радост и ономе који пружа и ономе који прима. Дар и уздарје. То је љубав. То је и поезија.

ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: „ДАР“ ПРОФЕСОРИЦЕ СЛАВИЦЕ ЦЕКИЋ

Amor vincit omnia – љубав све побеђује“

Мистичност љубави је утолико изазовнија уколико не постоје границе за њено потврђивање силином незаборава, порукама вечности, жељама неоствареним, чежњом и давним сновима. Суштина човековог постојања је у његовој јединственој способности да поседује осећања која су саставни део његове животне енергије, маштања за веровање, способности за трајање. А једно од најјачих је љубав тако сложена, тако једноставна, тако снажна и тако неописива, тако пожељна, али и тако непредвидива. Јер, љубав је велики океан страсти, привржености, оданости, жртвовања, предавања, смисао живљења разграната као крошња бајковитог дрвета пуног цветова који својом топлином наговештавају лепоту човекових позитивних мисли. Љубав је празник мисли и срца, богатство душе и тајанствени флуид  за вечно постојање. Она се тешко може описати, она се мора доживети. И најјача је онда кад се не губи, већ траје дуго и обогаћује људе. Настаје изненада чак и у најмлађим годинама живота и може да постоји само ако је зачињена веровањем, попут оног које је повезано са божанском природом човекове личности. Љубав је опојни мирис тамјана у мистичној атмосферу црквеног амбијента, уз продорне погледе фресака светаца са зидова, она је специфична религија душе, оданост Богу, она је заповест хришћанства. Љубав је чудесни цвет  за којим чезне сваки човек, а може га убрати само онај који у име љубави може да досегне невероватне границе   њених висина. Суптилна душа поетесе Славице Цекић успела је да уђе у тајни лавиринт живота и да му дарује снажну  љубав потврђујући тако да је она била императив њене личности, доживљај за памћење, порука величанствена. А живот је божански дар и феномен природни, филозофска одредница,  јединствена појава. То је највреднији дар, драгуљ опстанка планете земље, космичка тајна и вечита категорија. За вечност рађа се и нестаје, а ипак траје као изазов за људски ум, као савршенство пуно стваралачког набоја. А песничка визија  обичног човека се претвара у вртове среће, богатства и блаженства. А даровање живота не сме бити само форма, то мора бити обавеза и најчаснија дужност човека. Живот мора да се негује, да се поштује, да се уздигне на ниво божанске поруке. Он мора бити испуњен таквим садржајима који би откривали сву његову лепоту, да буде посвећен и срећи других људи, да буде стваралачки и обележен лепотом коју могу да нам подаре само најбоља песничка пера. И ту је на сцену песничког умећа ступила професор књижевности Славица Цекић, охрабрена и заветована да свој доживљај љубави поклони животу, после толиких година сазревања, скривајући тајанственост душе, силину мисли, доживљај просвећења, да своју физичку лепоту као дар Божји споји са лепотом душе, саопшти је животу као поруку сваком људском бићу које зна да воли. Иако је то богатство песничког стиха живело у њеном бићу доста дуго, неправедно скривано, обавијено чедном скромношћу или тајанственом мистиком синуло је свим сјајем као својеврстан поклон лесковачкој и српској културној баштини. И тек кад се зарони у сваки стих, исписану реч и сасвим јасну поруку њена личност постаје песничка муза која никада не би прихватила Данајско даровање, већ оно искрено, племенито, често недостижно, пуно емоција и емпатије, даровање од срца за све оне који могу препознати бујицу страсти и узбуркани океан љубави који садржи и љубав, и радост, и сузу, и патњу, и срећу само да би се пружила љубав већа. Песникиња јасно поручује да љубав не може бити толико снажна ако не подразумева и патњу и бол, и чежњу, а противи се ћутњи која ништа не може саздати, па зато призива глас вољеног. Јер, како каже Гете, „Жеља и љубав су крила за велика дела.“ А овде је сасвим скромна жеља да се чује само глас вољенога као парадигма  велике и још несаопштене љубави која, ипак, мора да васкрсне.  А име вољеног је светлост у тами које се изговара у осами и најављује зору за надање да се то дивно време понови па макар и у мислима као темељни садржај љубави. А симболика беле брезе у раскошној башти вољеног је више од охрабрења и надања да се још једном види њен сјај и нестане чежња која је испунила бескрај. Стихови Славице Цекић су углавном кратки, али тако садржајни и сваки од њих намеће потребу анализе да би се проникло у дубину страствене љубави према вољеном који је за њу и среће и несрећа и туга, али и онај коме даје мирис још нерасветалога пупољка са опојним значењем љубави, оданости, заноса, маштања. Богат је онај који зна да воли, а још богатији када је свестан трајања те најсуптилније људске природе. По стиховима које нам је подарила поетеса Славица Цекић је богата и штета што је то богатство скривала до сада. А можда је и то својеврстан изазова за размишљање о потреби да та пребогата љубавна барка заплови сјајним књижевник стазама и оплемени и сваког читаоца. И најзад поента целе збирке је завршна песма у акростиху Ђердан (Огрлица) као симбол љубавног загрљаја који је јача и радује јер је лепотом сачињен, најлепшим ђуломом украшен и свом силином душе прихваћен. Ћутањем и осмехом је љуби, а посвећена је супругу, угледном доктору хирургу. Овај песнички дар могао је да носи и наслов „Живот није леп, ако лепо није љубав“, али и „Сећање је мало за љубав која је жива“, што су снажне сентенце Славице Цекић на крају ове љубавне приче пуне поетског заноса и мистичних порука.[3]

[1] Славица Цекић, Дар, Књижевни клуб „Глубочица“, Лесковац 2018. године.

[2] Мр Биљана Мичић, која предаје Српски језик и књижевност у Гимназији Лесковац, позната је лесковачкој и српској литерарној јавности као изузетно образована и као изванредни учесник на помоцијама књига завичајних стваралаца. Њен рад представљен је у двотомној студији-хрестоматији Д. Коцић Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016). Преносимо рецензију њене критике песничке збирке Славице цекић Дар Славице Цекић.

[3] Иако историчар по образовању, проф. др Живан Стојковић, члан Удружења писаца општине Лесковац, успешно се бави и књижевном критиком. Последњих година веома је присутан на књижевним сусретима. На крајње занимљив начин представио је збирку песама Дар професорице Славице Цекић. Наслов његовог приказа „Љубав као дар живота“ има мото „Amor vincit omnia – љубав све побеђује“. Стваралаштво проф. др Живана Стојковића представљено је у двотомној студији-хрестоматији Данила Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016).   У Лесковачком културном центру 20. маја промовисана је збирка љубавних песама Дар Славице Цекић. О збирци су говорили: Боркица Миловановић, председница Књижевног клуба „Глубочица“, мр Биљана Мичић, проферица књижевности, Мирослав Димитријевић, књижевник и ауторка.

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: