Vlasotince: Gimnazija „Stevan Jakovljević“, kratka istorija, poznati profesori i učenici

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – Власотиначка гимназија „Стеван Јаковљевић“ најзначајнија је образовоно-васпитна установа у граду на обалама реке Власине. О историјату школе има довољно занимљивих података и књига међу којима су најпознатија истраживања Велимира Стаменковића, професора историје (Власотиначка гимназија. Власотинце) Више ученика је, после гимназијског школовања, успело да заврши престижне факултете, да докторира и каријеру настави у најугледнијим установама у земљи и иностранству. На „Википедији“ објављен је опширан прилог о историјату школе.

ОСНИВАЊЕ ГИМНАЗИЈЕ

Гимназија „Стеван Јаковљевић” основана је 1962. године. Њен први директор био је професор историје Радомир Катић. Гимназију похађа више од 400 ученика, на два смера: друштвено-језичком и математичком. Гимназија „Стеван Јаковљевић” има своје корене у Грађанској школи, Државној мешовитој непотпуној гимназији (Нижој гимназији) и Вишој мешовитој гимназији.

Грађанска школа је отворена 14. новембра 1929. године под називом Државна мешовита грађанска школа у Власотинцу и била је његова прва средња школа. Трајала је четири године. Школа је наставу одржала у згради Основне школе „Синиша Јанић”, а за реализацију наставе гимнастике и певања коришћене су и просторије Народног дома. Након атентата на краља Александра Првог Карађорђевића у Марсељу, 9. октобра 1934, године, школа је променила назив у Државна мешовита грађанска школа Александра Првог Ујединитеља. Такође, према жељама мештана, а и према месним приликама, донета је одлука да прва школа буде трговачког смера. После априлског слома назив школе је промењен у Државна мешовита грађанска школа трговачког смера. Грађанска школа је постојала до 1945. године, када је нова власт извршила реформу образовања. Одлуком Министарства просвете, одељења за средњу наставу, од 29. августа 1945. године, Грађанска школа је укинута, а уместо ње отворена је Непотпуна мешовита (нижа) гимназија која је почела са радом почетком школске 1945/46. године.

Шестог децембра 1945. године у НР Србији донет је Закон о увођењу обавезног седмогодишњег школовања. Укинуте су грађанске школе и преображене су у ниже гимназије и прогимназије. Задаци новог школства дефинисани су на Петом конгресу ЦК КПЈ 1948. године и Резолуцијом Трећег пленума ЦК КПЈ и задацима о школству, од децембра 1939. године.

Школа у Власотинцу је добила назив Државна мешовита непотпуна гимназија у Власотинцу. Почетком 1945/46. године у школи је било седам одељења од којих три мушка и четири мешовита, и то: I разред два одељења, II разред два одељења, III разред два одељења, и IV разред једно одељење са укупно уписаних 249 ученика, од којих 181 мушкараца и 68 девојчица. Диплома школе се добијала завршетком четвртог разреда и полагањем нижег течајног испита. Школа је и даље радила у згради Основне школе. Наставу је контролисао директор школе и срески просветни референт. Сви наставници су чинили Наставни савет као стручни орган школе. Школски савет је био руководећи орган. При школи су постајали и други органи и организације, како стручни тако и политички. Постојала је стручна конференција наставника, чији је садржај рада био организовање и одржавање стручних предавања. Са осталим просветним радницима среза, чинили су среску конференцију просветних радника. Школа је поред буџета, новчаних фондова, располагала и земљиштем за обраду. То је била такозвана школска градина коју су обрађивали ученици. У школској 1945/1946. години је произведено око 400 килограма лука.

Почетком школске 1946/1947. године отворен је Гимназијски интернат који је носио име првоборца Синише Јанића и у коме је збринуто четрдесеторо социјално угрожене деце. Први управник интерната био је Сретен Валчић, учитељ. По одлуци Министарства просвете, школовање у нижој гимназији је 1947. године скраћено на три године. У школској 1949/50. број ученика се нагло повећао. Један од разлога је био тај што су ученици материјално стимулисани. Ученицима који су становали у граду давани су бонови за снабдевање храном. Уписано је укупно 17 одељења са 710 ученика (7 одељења у првом разреду, 6 одељења у другом разреду и 4 одељења у тречем разреду). У школи је тада предавало 14 наставника, рачунајући и директора. У школи је радила Ђачка библиотека, а основана је и Школска радионица у којој је прављен школски инвентар.

У школској 1950/1951. години, на основу Резолуције III Пленума ЦККПЈ-а почело се са отварањем обавезних осмогодишњих школа. Прве осмољетке у срезу власотиначком су се отвориле у Црној ТравиГрделици и Присјану. У Власотинцу се задржала Нижа гимназија, завршно са школском 1953/1954. години. На основу ставова Трећег пленума, Влада ФНРЈ је 20. маја 1952. године донела Опште упутство о обавезном осмогодишњем школовању деце од 7 до 15 година.

Виша мешовита гимназија у Власотинцу је настала 1950. године, када је уписан IV разред као наставак Ниже гимназије. У школској 1954/1955. години Нижа гимназија је преображена у основну осмогодишњу школу, а почетни разред Више гимназије био је пети. Школа је и даље радила у згради Основне школе, која није имала довољно простора и учила. Поред редовне наставе наставници су били ангажовани у раду слободних ученичких активности. У школи је радило седам научних група, три кружока, Литерарна дружина, Дебатни клуб, Драмска секција и Фолклорна скеција.

Успех ученика се оцењивао оценама од 2 до 5. Ученик који је на полугођу имао четири или више двојки искључиван је из школе, а онај који би на крају наставне године имао две двојке понављао је разред. Ученици завршеног четвртог разреда (тј. осмог) полагали су виши течајни испит, пред испитним одбором, из следећих предмета: српски језик, страни језик, историја, математика и физика. Испитни одбор су чинили председник, потпредседник, секретар и испитивач. Председник одбора је био изасланик Министарства просвете, док су испитивачи били професори из исте школе.

У ФНРЈ је 1950. године донет Закон о радничком самоуправљању, а 1953. године донет је Уставни закон о самоуправљању. Практична примена ових закона је била најпре у привредним организацијама. У школама се уводи самоуправљање од 1955. године, јер је марта исте године донет Основни закон о друштвеном управљању у школству. На основу овог закона образовани су Школски одбор и Наставничко веће, а за ученике Ђачке организације и Омладинске организације. Школски одбор је био главни орган, а расправљао је о буџету школе, припремном за почетак школске године, екскурзијама ученика, прослави државних празника, жалбама ученика и другом. Предметни наставници су чинили наставничко веће. На састанцима наставничког већа расправљало се о подели предмета на наставнике, раду стручних актива, критеријуму оцењивања, формирању кабинета, друштвено-моралном васпитању ученика, реформи образовања. Тако је на основу мишљења наставничког већа да постојећим програмима ученици добијају мало стручног знања, донета одлука да се у Власотинцу укине Виша гимназија, а да се пренесе Грађевинска средња техничка школа из Црне Траве.

У оквиру Омладинске организације у Гимназији, радили су Дебатни клуб, Књижевни клуб, Шаховска секција и Савет народне технике. У оквиру Дебатног клуба реализовано је и политичко васпитање ученика.

Школске 1956/1957. године почела је са радом Грађевинска техничка школа у Власотинцу. Радила је у згради некадашњег Среског суда, данашње Основне школе „8. октобар”. Школа је зграду добила од СО Власотинце. Виша мешовита гимназија је наставила са радом до 1958. године, без уписивања петог разреда. Њени ученици наставили су школовање у Лесковачкој гимназији. У четири генерације Више мешовите гимназије уписано је укупно 380 ученика, а виши течајни испит је положило 155 ученика.

ПОНОВО ОТВАРАЊЕ ГИМНАЗИЈЕ

Иницијатива за поновно отварање гимназије у Власотинцу потекла је од друштвено-политичких организација Власотинца, од појединих органа СО Власотинце, појединих просветних радника из Власотинца и Просветно-педагошког завода за унапређивање образовања и васпитања у Лесковцу. Пошто је Савет за просвету и културу Србије обећао сагласност, преко саветника Марка Шијачког, који је посетио Власотинце јуна 1962. године ради утврђивања материјалних и кадровских услова за рад, СО Власотинце је донела одлуку о оснивању Гимназијe. Савет је 23. јула 1962. године издао решење којим је дао формалну сагласност.

За директора школе је постављен Радомир Катић, дотадашњи директор Основне школе „Синиша Јанић” у Власотинцу. Школа је смештена у зграду данашње Основне школе „8. октобар”. Током јуна и августа набављен је намештај и учила. Део намештаја је позајмљен од Основне школе, а део је израдило Столарско предузеће „Беско” из Власотинца. На расписаном конкурсу за пријем ученика у први разред Гимназије, пријавило се 206 кандидата, од којих је на пријемни испит изашло 197. Од тога је положило 142 и формирана су три одељена. Пријемни испит је полаган из Српскохрватског језика и Математике, а ученици који су 7. и 8. разред Основне школе завршили са одличним успехом били су ослобођени.

Школа је почела са радом 11. септембра 1962. године. Школом је управљао Школски одбор, конституисан 8. октобра, а чинили су га представници радника Школе, ученика, родитеља и Општине. Школске органке су чинили и Родитељски савет (формиран 21. октобра), Наставничко веће и Савез омладине Школе (формиран 6. октобра 1962. године, а састојао се од ученика).

Уз сагланост Скуптине општине Власотинце и удовице Војке Јаковљевић, школа је добила назив по преминулом књижевнику, академику, професору др Стевану Јаковљевићу. Директор школе Радомир Катић је тада лично посетио Војку Јаковљевић у Београду договорио да се датум рођења Стевана Јаковљевића (7. децембар) слави као Дан школе.

Гимназија је од 1968. године радила у новоподигнутој згради (данашња зграда Гимназије и Техничке школе) у улици Михајла Михајловића бб. Зграду је изградила Скупштина општина Власотинце и 1971. дала на коришћење „Школском центру за стручно усавршавање кадрова у привреди у Власотинцу” (средњој школи, претече Техничке школе). Како је постојећа зграда била недовољна за рад двеју школа, Скупштина општина Власотинце је уступила на коришћење и ткз. „малу зграду” на истом плацу, 1972. године.

Крајем 1976. године и 1977. донети су нови закони о образовању (Закон о заједничкој основи Средњег усмереног образовања и васпитања и Закон о изменама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању) којим се средње образовање дели на две фазе: заједничку основу у двогодишњем трајању и другу фазу, од једне или две године, којом се стицао трећи и четврти степен стручности у оквиру 42 струке и 572 занимања. Ова нова форма средњег образовања узроковала је интеграцију Гимназије „Стеван Јаковљевић” и Школског центра за стручно образовање кадрова у привреди „Милентије Поповић”, што је одлучено на референдуму радних људи двеју школа. Самоуправни споразум о удруживању потписан је 8. новембра 1976. године. До краја 1976. донета су нормативна акта, формирани су заједнички органи управљања и друштвено-полиитичке организације (Савет Школе, Основна организација синдиката, Основна организација СКЈ). За директора је изабран Петар Синадиновић, а он је имао два помоћника. Школа је организационо подељена на прву и другу фазу.

Назив школе био је Образовни центар „Милентије Поповић”, а почела је са радом 1. јануара 1977. године. Континуитет Гимназије одржао се преко биротехничко-правне, природно-техничке струке и математичко-техничке струке.

Након доношења новог Закона о усмереном образовању и васпитању 1986. године, по којем је усмерење ученика за струке и занимања било поново од првог разреда, а школе су могле да обучавају највише три струке, извршена је реогранизација Образовног центра. Због потребе за већим бројем струка у оквиру Образовног центра су 1987. године формиране две школе: ОУР — Школа „Вук Караџић” и ООУР — Школа „1 октобар”. Континуитет Гимназије носила је Школа „Вук Караџић”, која је уписивала следеће струке: културно-језичке струке, правне и природно-математичке струке.

Године 1990. донет је нов Закон о гимназијама и средњим стручним школама, по којем је предвиђено да Гимназије буду самосталне школе. Главни органи Образовног центра и његових школа (Савети) усвојили су 30. августа 1990. године Елаборат, по којем је Образовни центар „Милентије Поповић” престао да постоји, а школе „Вук Караџић” и „1. октобар” су постале самосталне установе. Елаборатом је подељена имовина, инвентар и радници. Први пут у својој историји Гимназија је постала сувласник школског простора. Назив „Стеван Јаковљевић” враћен је 30. октобра 1990. године.

ДИРЕКТОРИ ШКОЛЕ

  • Радомир Катић, професор историје; директор Гимназије 1962-1965.
  • Светилслав Вучковић, професор историје; директор Гимназије 1965-1973.
  • Јован Маљковић, професор математике; директор Гимназије 1973-1976.
  • Петар Синадиновић; директор Образовног центра „Милентије Поповић” 1977-1981.
  • Растко Крчмарик; директор Образовног центра „Милентије Поповић” 1981.
  • Велимир Стаменковић, професор историје; директор Образовног центра „Милентије Поповић” 1987-1993.
  • Петар Шушилић, професор физичког васпитања; директор Школе „Вук Караџић” 1987-1990, директор Гимназије „Стеван Јаковљевић” 1990-1993.
  • Момчило Поп-Илић, професор математике; директор Гимназије „Стеван Јаковљевић” 1993-2001.
  • Драган Диманић, професор географије; директор Гимназије 2001—2007.
  • Јован Каруовић, професор информатике и математике; директор Гимназије 2007-2011.
  • Живан Шушулић, професор математике; директор Гимназије 2011-2019.

ПОЗНАТИ УЧЕНИЦИ И ПРОФЕСОРИ

  • Професор Радомир Катић
  • Професор Велимир Стаменковић-Лима
  • Проф. др Момчило Горуновић
  • Проф. др Стеван Н. Илић
  • Проф. др Жика Лепојевић
  • Проф. др Снежана Ђекић (Савић)
  • Мр Лука Крстић, књижевник

РЕФЕРЕНЦЕ

  1. Стаменковић, Велимир (2004). Власотиначка гимназија. Власотинце: Културни центар Власотинца. ISBN86-83805-20-4.
  2. Стаменковић, Велимир (2004). Власотинцачка Гимназија. Културни центар Власотинца. ISBN86-83805-20-4.
  3. Велимир, Стаменковић (2004). Власотиначка Гимназија. Власотинце: Културни центар Власотинца. ISBN86-83805-20-4.
  4. Стаменковић, Велимир (2004). Власотиначка Гимназија. Културни центар Власотинца. ISBN86-83805-20-4.

ЛИТЕРАТУРА

  • Живојин, Ђорђевић (1958). Историја васпитања у Срба. Београд: Научна књига
  • Грађанска школа у Власотинцу (Историјски архив у Лесковцу: Извештаји, Школе, документи и уписнице)
  • Државна мешовита непотпуна гимназија (Историјски архив у Лесковцу: уписнице, извештаји и документа; архива ОШ „Синиша Јанић”)
  • Виша мешовита гимназија: Историјски архив у Лесковцу (уписнице, извештаји, документа), Летопис школе 1962—1965(од Радомира Катића, Архива школе)
  • Образовни центар Милентије Поповић (Архива школе; уписнице и документа)
  • Гимназија „Стеван Јаковљевић” од 1990. године (Архива школе; уписнице и документа)

НАПОМЕНА: Пројекат – Лепша страна мога завичаја: Власотинце

Овај садржај је део пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (члан 5. Уговора о додели средстава из буџета општине Власотинце)

П.С.

Уколико прочитате овај прилог, молим Вас, предложите имена некадашњих ученика Гимназије “Стеван Јаковљевић”, који су успешно наставили школовање у Србији и широм света! Наш mail:

vesti.kocic@gmail.com

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: