Dragomir Radovanović: Ljiljana Stamenković – Božji dar – bajkovit roman, prikaz

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Драгомир Радовановић, најплоднији лесковачки књижевник, аутор више од 170 књига, успешно се бави и књижевном критиком. Ево његове оцене романа-првенца Лесковчанке Љиљане Стаменковић Божји људи – бајковит роман, који је објављена прошле године у издању УКС Београд, КЗ Поморавског округа и Српске Духовне Академије, Београд.

ДРАГОМИР С. РАДОВАНОВИЋ: „БОЖЈИ ДАР“ – ЧИТАОЦИМА НА ДАР

(Љиљана Стаменковић : Божји дар бајковит роман,

УКС Београд, КЗ Поморавског округа и Српска Духовна Академија“, Београд 2018)

По мом суду, најсрећнији су људи који доживе дубоку старост, а успеју да у души остану деца, јер упркос многобројним тегобама кроз које су прошли,  још увек умеју да маштају и сањаре. Списатељица, госпођа Љиљана Стаменковић, озбиљна жена, која се доказала као стручњак, супруга, мајка и бака, овим својим делом потврђује да уме да буде и дете, да сањари, да машта… Уме да кроз то сањарење укаже на погубне трендове који се одвијају на земљи и предвиди решења како би се избегла катаклизма… У ери писања свакојаких дела, на свакојаке теме, она је српској књижевности подарила роман који представља новину у нашој књижевности и како рече рецензент романа Мирослав Димитријевић, угледни и плодотворни српски књижевник, њен роман Божји дар може се сматрати као пареда романа Мали принц па је у поднаслову могао да носи и име „мала принцеза“ као пандан чувеном роману Сент-Егзиперија који се, по некима,  сматра књигом претходног  миленијума, а чији је аутор није био из света књижевности него је био авијатичар.

Да би остварили свој нереални наум, времешни супружници прибегавају магији. Оно што они нису могли, реализовали су га на месту „тамо иза дуге“. Сви знамо шта је дуга, али се мало ко сећа како смо је доживљавали док смо били деца.  Дуга је, знамо, оптичка и метеоролошка појава разнобојног лука на небу, која настаје када сунчева светлост обасја ситне капљице у атмосфери и појављује се у време кише или непосредно после ње.

Дуга је од увек будила код људи, а нарочито деце, мистичне приче и легенде, а многи су је сматрали мостом између живота и смрти, а неки између земље и неба. У Библији у књизи Постанка о дуги стоји записано:  „А ова знамен је савез коју стављам између себе и вас и свих живих бића што су са вама за нараштај будуће.  Дугу своју у облик стављам да залогом буде савез између мене и земље.  Зато када је видимо застанемо,  испуњени осећањем да смо додирнути неком посебном милошћу.“

Дуга се најчешће јавља као симбол код деце, као обећање радости и награде за добро понашање, а све је то повезано са библијским причама.  Зар се свако од нас не сећа усхићења код појављивања дуге и речи: „Ко не види дугу, дугачка му шија, ко…“  и шта има на месту где дуга додирује земљу (ћуп са златом) и да свако ко тамо доспе оствариће му се све што пожели, па чак и да се претвори у неки други  облик и израз, да ће одласком „тамо иза дуге“ отићи у други свет, свет онакав, каквим желимо да буде…

Користећи ове претпоставке, наша списатељица своју јунакињу „малу принцезу“, створену од пластелина, оживљава у људском облику дајући јој и ванљудске способности.  Када је на овај начин уведе у живот, списатељица открива такође митолошко схватање да нама управљају бића из других димензија, која воде рачуна, да због изражене људске похлепе и жељом за влашћу неко мора да брине о планети да је усмерава да не нестане, да због многих грехова земљани нису заслужили живот какав постоји у другим паралелним световима и који ће доћи када им сазре свест о поштовању свакога живога створа и природе у целини, упуштајући се у научно-фантастична прдвиђања која ће се остварити мисијом бића из других димензија, која ће оспособљавати људе са земље да се дође до нивоа који већ постоји у тим другим димензијама, то јест паралелним световима. И овде долазимо до онога што ову списатељицу чини  „пророком“ када „мала принцеза“  преноси свом наследнику земљанину на чему треба да раде како би окајали грехе, дајући му упутства о раду са децом, о учењу, о значају  информатике и компјутеризације, о дигитализацији, о образовању у будућности предвиђајући компјутер који ће реаговати на глас (а по мојим сазнањима такав већ постоји) о трговању и раду „он лајн“  вешто указујући на погубност великог ГМО на исхрану путем таблета,  да је дошло време да се размишља о изворима питке воде нудећи му решење  кроз „десолонизацију“ морске воде, и да ће му дати формулу по којој ће се у томе успети када дође време за то; затим упутства о правилном распоређивању светског богатства, о елиминисању похлепе, о непотребности војске и полиције, о контроли свих активности ведео надзора и дронова,  о коришћењу соларне енергије, о становању, о брзом и бешумном превозу, о погубности оваквог рада фармакоиндустрије,  о будућим здравственим услугама и банкама виталних људских органа и тако даље.

Читајући ова предвиђања, не могу се отети утиску да смо добили беспрекорни сценарио за даљи развој човечанства и да до сада нисам наишао на боље, а имају их различите интересне групе. Могу слободно рећи да сам одушевљен овим њеним пројекцијама што само показује да госпођа Љиљана, сем књижевних способности, исказује и велико познавање проблематике развоја савременог света. Зато је списатељица успела у својој намери да нам кроз бајковит роман повеже реално са надреалним, истинито са бајковитим, стварно са фантастичним… Могу такође слободно рећи да смо добили један изванредан роман који преставља освежење у савременој српској књижевности.

Роман је писан лаким и једноставним стилом, за који рецензент каже да је „поетска проза“  у коме је списатељица исказала свој раскошни таленат. Показала је да јој је од почетка до краја било јасно шта жели да каже, како коме и зашто да каже, да је то успела да искаже без дисконтинуитета, јер њена прича тече као вода без осцилација и без застајкивања и без празнина.  Њен роман „Божји дар“ се, како каже рецензент „чита у једном даху на искап, као освежавајуће духовно пиће. Писан је лаким и јасним стилом, што нарацији даје посебан шарм једноставности, уосталом као и код свих других истинских и значајних књижевних дела“.

Срећан сам што смо добили један изванредан роман не само у нашој локалној, него уопште у српској књижевности и што се на књижевном небу појавила једна таква наша списатељица која зна и шта жели да нам каже и која уме да препоручи решења за превазилажење нагомиланих проблема на земљи исказујући то кроз мисију „мале принцезе“ и њених сарадника.

Зато списатељица може да буде срећна, јер је реално сагледала проблеме на земљи, али их и решавала одласком „тамо иза дуге“ маштајући као дете, али захваљујући општој образованости успела да понуди и сценарио за решавање глобалних светских проблема. Камо среће да се остваре њене речи: „Верујте у бајке и оне ће вам се догодити. Имајте дивне мисли и бићете срећни.“ Нама не преостаје ништа друго него да је послушамо, а време ће показати колико је била у праву . А мислим да је у праву…

                                                                            Проф. др Драгомир С. Радовановић

 

 

 

 

 

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: