Danilo Kocić, novinar: Senke opominju da još ima života, priča

Loading

СЕЛО ДАДИНЦЕ – Сусрео си много измишљених ликова. Видео пределе који те подсећају на пролазност. Повремено се чинило да стиже време лудости. Истовремено и време малих победа појединаца. Чисте лажи царовале мимо твоје воље. У изгубљеном дневнику самоће описивао си свет. Проналазио интимни круг самоће. И лажно друштво које нуди привид слободе. Зато си волео да се враћаш у сиромашно детињство. У исечак трајања када се чинило да си безбрижан.

Сад те носталгије било које врсте умарају. Немоћан да се одупреш тој бујици сећања. Том новом раму старих слика. Новом начину бојења прошлости. И сећању као да је нешто било некада. То путовање кроз сопствену машту прошлости. Ослобађало те мисли да је било и лоших дана. Та трајања, и мимо твоје воље, дошуњају се тихо. Када би могао, делио би своје успомене. Храбрио себе да није баш све нестало. У времену апсурда и разорених вредности. И тренутку када се треба супротставити неразуму. Годинама које долазе неочекивано брзо.

Док се у оку припрема само једна суза. Као сенка која опомиње да још има живота. У теби и око теби, негде у недођији. Негде далеко, а тако близу твоје заробљене слике. Сада, када ниси више неук, не можеш све рећи. Увредићеш свој друго лице и друга лица. Погодићеш својом причом заробљену мисао туге. И открити што се саопштава пред последњи починак.

Тебе не напуштају прве изговорене речи. Прва мајчина суза радости. И први пољубац којег се сећаш. Од тог тренутка, почео да схваташ ко си. Где си рођен и како би требало да живиш. У давно склоњеном фењеру успомена чуваш све. Највише и најпре боју тог умилног гласа. Ту безбрижност којом те пратила мајка где био. И ту изабрану реч оца који те храбрио.

Због тих слика, стигла је и ова старост. Дошло је време када су успомене пролазне. Када се све своди на једну једину мисао. И једну једни жељу: да се крај чека без јаука.

Колико пута изненадио себе. Због гордости, ниси волео неке људе. У остацима дана често имао бледи поглед. Мучила те игра судбине својих вршњака. Себе видео у затамњеном огледалу наде. Изненадио друге када си признавао поразе.

Ниси волео неистине, понекад их износио на сто. Смејао се људима који су оговарали себе. Због сцена из брачног живота других био си поспан. Успутним ћутањем бранио се од дуге тишине. Својим драмама додавао боју смеха. Познавао и волео добре пријатеље. И немим погледима договарао са њима. О смислу ћутања и говорења у времену пораза. О значају прекора и лепоти појединих гласова. И чувању успомена за старачке дане.

Речи охрабрења упамтио за сва времена. Нечујно си их описивао као да су лековите. У појединим тренуцима сместио цео живот. Од далеких граница туге бежао као од немани. Закорачио у живот свестан свих замки иза плота. Први пут напустио завичај када ти је било десет. Мислио да постоје даљине које су неухватљиве. Кроз замагљене прозоре та слика се понављала. Кроз цели твој живот живео између два света.

Први си понео из сеоског дома, из забити. Други, видео на пространим улицама велеграда. У затамњеним кафанама где су се дружили песници. Ту си сусретао и скитнице, али и паметне људе. Видео како изгледа прозукло време. Како се сударају незнање и памет. И како се долази до друге обале реке.

Трудио се, ниси успео да сазнаш тајну очекивања. Долазак бродова из далеког света. Смисао ненаписаних порука и писама. Речи без суза и говор без галаме. Пролазност озбиљних авантура. Суштину варљивог оптимизма. Стање између јаве и сна. Сударе два света: богатих и сиромашних. Љубав која се поништава подигнутим гласом. И псовкама иза граница пристојности. Тада се чинило да не разумеш ништа. Ни ко је први почео, ни завршио причу. За боље разумевање живота ниси био спреман. Можда се то тако и чинило. Можда си хтео да будеш превише свој. И можда ниси разумео смисао тоталне распродаје. И поштења. И љубави. И наметнутих авантура трајања.

Спас си тражио и налазио у несећању. У нечему што се зове заборав. У слушању свога гласа који је недовољно јасан. И осврту на нешто што је само далека прошлост. Излазак сунца био је одувек тренутак за памћење. Рађао се нови дан, сви су око тебе живи. Будиш се уз мисао о романтичним пејзажима. О догађајима који се намећу као да су важни. О тренуцима који обележе живот. О сценама које постају важније од живота. И неухватљивој слици која пролети као суза. У неухватљивим мемоарима бележио понешто.

Записивао тренутке у соби својих снова. Осећања делио пријатељима. Сећања најчешће чувао као неухвативу игру. Као хронику догађаја којих можда није било. Док си препричавао само понеки детаљ. Ослушкивао звона са сеоске цркве. Размишљао о значају појединих тренутака. И покушају да сачуваш све што је вредно. Тада се чинило да важне ствари стижу ненадано. Од никуда и некуда, као замка живота.

Био свестан свога избора живљења. Одувек знао – као да је то тајна – моћ времена. И смисао да се проживи живот по својој мери. Изван уобичајних правила. Изван наметнуте збрке у глави. И размене времена у простору и крају рођења. Тада си знао да ниси оно што јеси. Ухватио себе како се прелиставаш. И како полако, али сигурно разликујеш време. Пре, сада и сутра. Како уочаваш смисао истине. И смисао лажи.

Одједном се чини да не знаш шта је права истина. И шта је лаж као наметнута варијанта твога трајања. Тада се учинило да годинама говориш исто. Покушаваш ту слику да спакујеш другачије. Не успеваш да се наметнеш унутрашњем гласу. Да говориш и себи разумљиво. Као у годинама када си јасно срицао прва слова. И када си мислио да је живот бескрајна трака сећања.

Дадинце: кућа у којој сам рођен

Схватио си одавно заборављено. Разумео да је лако читљива уметност сумњива. Поједине приче су те нагнале на опрез. Друге су из стварности прелазиле у снове. Треће биле само изложба успомена за старе дане.

Случајно си залутао у велики град. Тако говорио себи када си сабрао успомене. Шалио се због тога на свој рачун. Због бескрајних слика дана. И наметнуте хармоније живота. У коме се смењују бројни сиболи, речи и поруке. Ниси хтео да будеш слободан ради слободе. Мамила те удаљеност пространстава од привида. Од света коме ниси био ништа дужан. Од литературе коју си пратио годинама. И погрешних закључака који су ти наметнути. Као слободна замка разумевања света.

Због тога желео и успео бар у једној ствари. Да очекујеш и да то неочекивано коначно доће. Каткад пребрзо, али и споро. И ту је потсетник да се иза неочеваних дана времена крије нови свет. Да се налазе нове неисписане приче. И људи којима се могу поверити баш све тајне. Себе доживљавао као маргиналца. Као човека скромног да разуме пролазност. Да схвати и туђе прохтеве. И да походиш просторе који изазивају дивљење.

Било ти је најважније да учиниш нешто од живота. Да се одбраниш од сиротињских дана. Од посусталих корака. И погледа који ти прете. Знао си да ти је место на маргини. Тај свет најбоље познајеш и разумеш. Али то није све и није ништа. У колориту слике твога трајања.

Бесан си као уљез због наметнутих речи. Твоје песничко слово те понекад замара. Као нејасна слика неталентованог уметника. Као мале историје људи твога села који су постали оно што су сањали. Доносили су одлуке из сиромашних соба. Свесни слободе која им је све. Само тако, и ти си сачувао мала сећања. Скрајнуте тренутке трајања. И своје претке који су часно гинули.

Осећаш тупи бол у грудима због неправди. Због наметнутих неистина моћника. И надолазећег времена које је доносило неправду. Због тога био неповерљив према истини. Према добрим људима прошлости у читанкама. Према границама доброг укуса. И чудним мерилима новопридошлог трајања.

Бежао си од те слике, али немоћан да победиш. И себе, и друге, и оне који су кројили твоје дане. Сада, када је прошло време, колена клецају. Када размишљаш о ономе што није било.  Када су ти пред очима заносне слике варљиве лепоте. Преостало ти да се упиташ у смисао свога трајања. У поклоњено време. И да у осами допишеш свој нестали дневник сећања.

Волео си да пишеш топле, стварне приче. Без цензуре. О сјају и беди људског трајања. О ненаданом доласку киша у твоје крајеве. О онемоћалим старцима који чекају звона. Бежао од усамљености, депресије и лажи.

Ризиковао повремено из ината. Лагано пролазио кроз године одрастања. Бурно у студентским данима. И потпуно тихо, готово нечујно у старости. У изгубљеном дневнику бележио готово све: И успехе. И неуспехе. И пролазне степенице страдања.

Повремено ти се живот чинио као драма у драми. Ретко као велика трагедија. Готово никада као бајка. Бавио се сељачким пословима – повремено. Знао да косиш, углавно детелину. Заливао башту поред реке, где си летовао. И сакупљао успомене. Путовао до своје звезде, заклона и наде. Покушао са мало речи да говориш уверљиво. О себи. О суседима. О изгубљеном времену.

Кроз живот ходао повремено збуњен. Понекад уплашен. И увек спреман да браниш своје и туђе достојанство. У себи осећао несигурност у данима одрастања. Клонио се непознатих путева. И кратко, јасно и одлучно разговарао са незнанцима. У градовима које си знао, био си каткад усаменик.

Магловите идеје понео и носио као опомену. У време сањарења најбоље друштво биле су књиге. Избегавао заморне разговоре. Ниси волео ТВ и читање новина. Био уверен да су вести које чујеш неубедљиве.

У свом гласу препознао искреност свога одговора. Осећао, мрачне сенке заробиле су простор око тебе. Због тога си бежао од мешавине нелагода и несна. Склањао се из дугих улица које си видео први пут. У огледалу препознавао забринут поглед. У себи скривао одлучност да победиш немогуће. И био спреман да сазнаш многе скривене детаље. О људима око себе. О улицама великих градова. И тајнама које крију библиотеке и музеји.

Био си одлучан да се супротставиш трачевима. Ниси волео измишљене приче. И доконе људе који имају одговоре на најважнија питања. Некада осећао као да си џепни сапутник. Знао си, јер си чуо, да су трачеви свуда око нас. Знао да понекад и магловита помоћ има смисла. И да није потребно да будеш савршени луталица.

Избегао незгодна питања и провокативне теме. Писао сведеним, јасним стилом. Волео разумљив језик уседелица. Волео занимљиве приче непознатих мислилаца. И желео да напишеш нешто што нико није успео.

Размишљао како да сведеш свој портрет. Сањао да у неколико речи стане цела песма. Да игра речи буде испред сваког сна. Волео сиромашне људе, јер си део њих. Хтео нешто другачије од другачијег. Желео да ти изазови буду у свакој причи. И нисе се бојао маргине која је морала да те прати.

Укратко, у твојој аутобиографији било је места за све. И успехе. И неуспехе. И сваку врсту другог изненађења. Зато ти жао изгубљеног дневника сећања. Све ово што сада радиш је магловита прошлост. Један од покушаја да се напише стварност сећања. Као да је све то било некада и негде. И крај почетка и крај сваког краја.

У твоме Дневнику успомена записивано понешто. Више од мањег, а мало мање од свега. Једном си говорио како су ти цитати били заносни. Неки, када ходају, ходају по задатку. Други, када говоре, говоре по задатку. Трећи, када пишу, пишу по задатку. Све је, дакле, унапред познато. И ходање и писање и говор. Упамтио како је говорио један мудри, теби непознати филозоф: Рђаво уложено добричинство сматрам за злочинство!

У земљи, чије име си знао, владају капларска начела. У другим земљама, знао си, владају бирократе. У трећој завладала – сулуда анархија! Прошла неописиво лоша времена. Трају тешко разумљива. У будућим данима, можда ће бити много, много горе!

Покушавао (и углавом успевао) у своме науму. У првом плану волео разум. Следе емоције. Ту су, дабоме, песник и његово дело. Твоја сећања била су повремено лажна. Бојио их тако да их ни сам ниси препознавао. Није то због пролазне туге, него слободе избора.

Живот је понекад другачије распоредио догађаје. Био си срећан када си радио по својој вољи. Губио, добијао, поново губио, губио и – крај. Ни у добро смисленим реченицама ниси нашао све. Ни у најбољим данима није било како си хтео. Твоја сећања обојена су мешавином боја. Једна је, нажалост, увек била у присенку. Црна, па опет црна и коначно само – тамна!

У твоме одрастању добро си знао за мале богове. Највећег мењу њима никада ниси видео. На ТВ чуо његов глас када ти је била осамнаеста. Тада си видео и његово избраздано лице. Себи, али само себи, постављао питања. Прво, како је толико моћан. Друго, зашто су га сви беспоговорно слушали. Треће, ако то нису радили, следи преваспитање.

О Голом отоку у детињству ниси ништа знао. У младости си наслућивао. Када су стигле поодмакле године, сви су знали. Прича о Голо отоку је драма у драми. Ниси је до краја разумео. Говорио, тврдоглава си будала да схватих све. Причао да се неразумно не може разумети. Питао о снази власти и моћи једног човека.  Тада је требало оробити мисао. Заметнути траг и бити неко други. Преваспитање је било само први у низу корака.

Хтео да одлетиш из тог оквира. Да будеш неко други од другог. Да постанеш неприметан за све немани. Да побегнеш од себе и других. То је било време када си заволео напуштене дане. Знао да се иза њиховог стреха крију замке. Знао да је први корак бег од себе. Знао да је то добар тренутак да оставиш успомене.

Аутостопом бежао из тог суморног кавеза.  Искрао се из куће да не би пореметио тишину. Плашио се да не кану родитељске сузе. Хтео да урадиш нешто различито. Хтео да будеш довољно чврст пред изазовима. Желео да ти судбина не диктира будуће трајање. Био је то велики парадокс очекиваног. Била је то нада да ће се десити нешто ново. Хтео да те то изненади као неочекивани поклон. Намера ти била да сачуваш то неочекивано трајање. Жеља ти је била да одрастеш у свом свету снова. И да остариш усправно, као човек планине.

Као да си био на свим континентима. Хтео да урадиш нешто на ивици отпора. У играма речи из дана у дан налазио себе. У сећањима, у изгубљеном дневнику био свој. И ништа ти није било лепше него да сликаш. Волео да на аутопортрету будеш и све и ништа. Желео да будеш и на маргини и центру приче. Хтео да се поиграш ватром речи. Смиљао слике као да си мађионичар. И надао се доласку великих ишчекивања.

Твоји душевни ломови те нису уништили. Био јачи од невремена. Од лоших људи. И магловитих снова. Укратко: био јачи од своје кратке историје сећања. Од бисерних приче неталентованих писаца. Од наметнутих предрасуда. И време, други наметнули као избор самоће.

Твоје трајање није било њихово доба. Када си био млад, они стари. Када је дошла старост, младост је загосподарила. Светлост око тебе се преламала као опомена. У мрачним сенкама боље си препознао свој свет. Ниси потрошен, а као да немаш снаге за нове речи. Зато си хтео одмах и овде да будеш јасан. Хтео да те разумеју иако си неразуман. Намеравао да напишеш нешто што је другачије. Дневник сећања био ти је само успутна станица. Због тога зуриш у себе као да си други човек.

Хтео би нечију помоћ, а чини се да је магловита. Због тога се повлачио у самоћу, у немар и сан. Све посебно и све одједном. Као да су то задате теме твога писменог задатка. Младост, лепота и занос твоје су теме дана. Знао си шта је инспирација. Знао шта је занос. Знао шта је младост. Једино се питао шта је лепота. Одговор на то и друга питања живота ниси нашао.

Питао и друге и јуче и данас. Питаћеш и сутра, ако тај дан дође. Можда ће неко знати да пронађе шифру лепоте. Иако посумњаш у себе, то је добро. На једноставна питања тешко је дати прави одговор. Разумео да свака смислена реченица није права. Знао лажљивце који говоре истину. У том говорењу разоткривали тајну своје среће. У њиховим речим, лаж је добијала боју бола. Када су лагали о себи, деловало је да говоре истину. Када су говорили о другима, имало је призвук лажи. Две помешане варијанте истог догађаја. Лаж и истина у исто време и истој причи. У томе се каткар крила и твоја експлозија носталгије.

Желео својим сећањима да купиш пролазно време. Хтео да победиш непобедиво. И да делујеш као тиха особа са магијом лава. Сетих се тајни у овим годинама пребирања успомена. Сетих се: пет је разлога да се пије: Долазак госта! Садашња и будућа жеђ! Добро вино! И било који други разлог!

У времену одрастања, ниси волео пијанце. Касније их разумео. Понекад се са њима дружио. Слушао њихове маглом обојене приче. Помишљао да нешто допишеш. Ниси увек успео да намириш свој започети говор. За неке ствар ниси имао талента. То си сазнао у основној. Много јасније у средњој. Најасније на студијама.

Заблуда се ослободио на време. У годинама, које су као опомена, знаш доста. Нове приче су стигле, старе заборављене. Такав је живот, говорио себи прозуклим гласом. Тада најрадије ишао на починак. Устајао пре првих петлова. Хтео да победиш време, али узалуд. Твоје лице је било излог који казује све. Због тога ти је остало да се подругљиво смејеш. Себи и животу. И да очекујеш оно што мора да дође мимо твоје воље.

Изненада прстигла сећања често си носио као највећи терет. Ту је било превише сенки које замагљују слику твога сиромашног краја. Мешају се, као по невидљивој наредби, патња, страх, ненадани глас и – невидљива тишина.

Пси су ти били чувари наде и најбољи пријатељи твога одрастања. У њиховом друшву лакше доживљавао жалост и безнађе, подсмех и мршњу, изненадну смрт најближих и саучешћа која си примао, јер је то обичај твога краја и времена у коме си живео.

За тебе више није било великих тајни, јер си спасоносну мисао стално носио у себи. Ниси дозволио да те сећања обмањују и нестварна тишина натера да се кријеш од својих гласова. Супродстављао се другима одговарајући гласом који ниси могао увек да препознаш. Био немоћна сенка једног времена у коме су сви били предодређени да буду део истих гласова и исте, теби далеке и неразумне приче!

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: