Gimnazija „Stevan Jakovljević”: Nemanja Mitić zaljubljen u starine i etnologiju

Loading

ВЛАСОТИНЦЕ – На први поглед уочава се његово лепо васпитање, скромност и одмереност. Омиљен је међу друговима у школи и улици у којој живи, а воле га и старији због лепог понашања, предусетљивости и културе коју је очито понео из породице. Сви који га знају кажу да је веома вредан младић.
На самом прагу пунолетства је и пред почетак четвртог разреда у Гимназији „Стеван Јаковљевић“. У ђачкој књижици су углавном петице и све одлични успеси. На први поглед понајвише изненади и обрадује слушаоца његово интерсовање за старину, за традицију, етнологију. Даље кроз причу схватамо да и то није случајно и да брига о историји своје породице и овог краја опет потиче из породице. Немања Митић, много боље од својих вршњака познаје етнологију, интересује се за живот и обичаје нашег краја у прошлим временима. Овог лета затекли смо га у Завичајном музеју за разбојем. Променио је основу на разбоју, поправио ситне недостатке и изаткао нову тканину у замену за потпуно оштећену која се до тада налазила на њему. Буди знатижељу познавање ове старе вештине ткања коју чак зна и веома мали број старијих жена на селу.
Немања каже да га је тој вештини поучила комшиница Весела Станисављевић из Градашнице јер је подједнако желела да неко од млађих настави са ткањем. „Обе прабаке, Радмила и Босиљка су ткале и оставиле су нам пуно тканих ствари које брижљиво чувамо, ту су тканице, ћилими, јастуци, платно за сукње вутаре, чаршави. Део тих ствари нам је послужио када смо соби у Градашници преуређењем вратили изглед с краја 19. и почетком 20. века. Изглед те собе и окућнице помаже ми да створим слике живота из тога времена, и да сачувам дух тог времена“, каже Немања Митић.
Много времена и труда је уложио да у Градашници са родитељима уреди етно собу, да сакупи намештај, покућство, запрегу, плугове и алат и да све то изгледа баш онако како је изгледало у време детињства његовог прадеде Младена. Ту су кудеље, троношка, пегла на жар, везени и ткани јастуци, шкриња за девојачку спрему, „куварице“ на зиду, испод ћилима везени чаршави баш као што се некада стављало, ткане простирке, крпаре за под и торбице, али и доста ствари које је Немања изаткао. Врло радо са родитељима и пријатељима одлази у Градашницу, где на старом имању нађе прибежиште од градске ужурбаности.
Рад у музеју није омео Немању да са другарима проводи лето на Власини, да помогне породици током бербе шљива и својим примером посредно пошаље поруку младима у чему је заправо истинска лепота, срећа, праве породичне вредности. Уз то је овај младић направио велики искорак испред своје генерације интересовањем за етнологију и својим доприносом да од заборава сачува све оно што му је у породици остало од прадеде.
Немања додаје да је обилазећи пажљиво експонате у Завичајном музеју дошао на идеју да покуша да направи кош од прућа који се и данас у неким домаћинствима користи приликом брања грожђа или кукуруза.
Пошто већ од септембра полази у завршни разред гимназије интересује нас да ли већ размишља о даљем школовању и будућем занимању. И наравно, етнологија му је на првом месту – преноси лист Власина.

НАПОМЕНА: Пројекат – Лепша страна мога завичаја: Власотинце

Овај садржај је део пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (члан 5. Уговора о додели средстава из буџета општине Власотинце)

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: