ЛЕСКОВАЦ – Душан Дојчиновић припада оној групи лесковачких песника који пишу из срца, јер воле умилни песнички говор и завичајни језик. Аутор је збирке Уклети брод, на дијалекту (ауторско издање, Лесковац 2016), који је критика оценила као успело дело. Душан Дојчиновић рођен је 1. јуна 1972. године у Лесковцу, по вокацији економиста за робни промет, а по перу песник и писац. Члан је Књижевног клуба „Глубочица“ из Лесковца и члан Библијске школе при Православном храму Црквене општине Лесковац. Објављивао је песме и кратке приче у гласилима: Наша реч, Наше стварање, Помак, Благовесник југа Србије и Благовесник Св. Симеон Мироточиви. Часопис Градина објавио је песму Душана Дојчиновића посвећену Николају Тимченку. Ево једне врло занимљиве приче Душана Дојчиновића.
Dušan Dojčinović, pisac: Moj tatko je bija, tatko na l’žovi
Мој татко, татко на л’жови: сатира. -Ма, к’в Калча, мислим се, добро де, имаја је штос с теј ловачке приче и згоде.Такој. Ал’ мој татко, док сам ја бија још малецан, почне да смишља, прво, да су ме донелe роде, ко сву малечку децу што л’жев. –Мо Куде ме протнусте тате кроз оџак, кад знам да си легаја с маму! Ал после, како поче да се бричим, с бритву, по војнички, а он се возија у чезе, с Пашића радикали. Ц.ц.ц. Па са Павла Карађорђевића, на ј..и, си мајку!? Па с ове београдске фрајле мењаја ги бигим, ко оне чарапе,што мењав. Ал’ тој се беше фалија, тик при фуруну, у четри ока с мене, кад ми гу немаше мајка. А кад она беше при огањ, све шпка нешто у браду и прежмира с очи. Л’же па расипује, низ Нишаву. Не сме, цврц, куде мајка би му све коске скршила, стрвила би га. Голем ћутек би изеја.Татко на л’жови, мој татко л’гаше како је требаја да постане градоначелник на Ниш!? С’г, оће, све, како па не, цврц Милојке.
А главни аргумент је имао тај што је, радикалске везе имао с Пашића, и позиваја се на Павла Карађорђевића. Тураја у први план, а истина је била друкша. Млого је цврцаја и пија, па заврши у Топоницу на лечење. Лелке бошке, да ви’ш, коњске инекције, ем, ем па кад искочи, с прекрстене руке на грбину оди по башчу, у Ниш при кућу заоди круг седне у пиџаму на гвозден кауч с јорган, и гледа у футер ил’ плафон у једну тачку. Такој увену ко биљка откачи, отиде на онај свет, а мене мајку и сестру остави у дугови до гушу, за сијалицу, воду, дажбине на Палилулски срез, у Ниш. Док ја научи пекарски занат, на Панталеј, искида се од ношење џакови с брашњо, код бурегџију Миту у Нишку Чаршију. Моје име је Петар Савић, а овој је истинска исповес’, с мојега татка Цветка Нишлију, рано пензионисаног жандара због пијење.У Ниш, 1925. године Господње.
