Данило Коцић: „Боје мрака и суморје сећања“, прича

Loading

Одавно сам себи изгледао забринуто, као човек који некуда жури да посвршава започете послове. На лицу сам осећао боју мрака, али ме то није нервирало, ни плашило. Уверавао сам себе да су све боје пролазне и да морам одмах, без одлагања, да одагнам сваку примисао на нестрајање и на суморност овога тренутка.

Има дана који се памте, али и других, који су нестали као мехур од сапунице. Хтео бих да их вратим, али је нестало и мехура, а нема ни сапунице. Само болна сећања да је нешто било, догодило се и прошло, прошло, прошло… до неке нове пролазности. И некух нових дана који ће неминовно проћи и онда ће поново уследити тај вечити вапај како се нешто догодило, па је прошло, прошло, прошло… Као варљива сенка и варљиви сан!

Сећаш се како смо се утркивали да цитирамо умне људе. Њихова имена у овом писму нису важна, важни су само цитати: ,,Пролазност је вечна, а нама једино преостаје да се рвемо с њом и са тренутком који она поништава, иако је он, заправо, све што имамо!

Да ли се на сва важна питања живота и смрти могу да дају коначни одговори? Да ли ћу, макар кроз прозукли дан, трагати за ведрином која ми тако недостаје као да сам ошинут неком тајновитом причом са тужним крајем. Нисам читао “Лудило у огледалу”, али ми се допао наслов књиге. Као да сам на брзину прочитао самога себе. У једном трену. И за сва времена. Па, бити луд, то је само ново стање духа. И ништа више. Сећате се како Исус каже у причи о Лазару да ова болест није на смрт! Чини ми се да се и Раскољников враћа хришћанству са секиром у једној и крстом у другој руци!

Мисли, погледи, осмеси, речи, уздаси, патње, прикривени болови, сенке, далеке сенке – и ко зна шта све – то је део нашег живота! Ту је и јад и неред, неред и бесмисао, туга у нереду, све посебно и заједно као део неког смисла и неке целине!

Нека тешка тишина лежи над мојим понором; ћудљив сам у себи, повучен, несталан, као да се спремам да чујем своја звона! Сократова мисао да знам да ништа не знам повремено ме трза од самуништења! Недавно сам пронашао формулу самоопстајања: “Само се глупаци не мењају!”

Док се присећам минулог живота, чинило ми се да све зборим у себи неким промуклим гласом, похабаним од дуванског дима, од вечите неправде и превелике љубави за протеклим, пропуштеним данима и шансама. Чинило ми се као да гледам филм са лоше снимљених касета, које су однекуд стизале и које смо могли да гледамо само код ретких пријатеља.

Пријатељу, барабе и хуље брину о моралном реду, а представе изводе на јавним трговима они којима смо се подсмевали због лоших оцена у школи.

У време када су се појавиле “Јеретичке приче” Бранка Ћопића, наше село је било под шифром: “Сви су сумњиви, док се супротно не докаже!”

У паланкама, у њеном духу, мајстору привидности живота, огледао сам свој живот. Без истине и предвиђања, без свести о ономе што јесмо и ономе што ћемо бити. Чекам своје и туђе рачуне, заувек!

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: