ЛЕСКОВАЦ – Уважени књижевник и академик СКАНУ проф. др Драгомир С. Радовановић не престаје да нас изненађује не само по броју објављених књига (180) него и по разноврсности књижевног израза, што му даје и ренесансни ореол новога доба – оценио је у приказу романа „2984. (Научон-фантастични роман“), (Београд 2019) проф. др Живан Стојковић под насловом „Фантастичан сан“.
Већ је тешко набројати све књижевне излете овог вредног и загонетног ствараоца, али ипак највеће изненађење је његов узлет у научну фантастику, чиме се намеће као својеврсно провиђење, пророчанство, фантазмагорија, сновиђење до степена дрскости која изазива фобију, запрепашћење, па чак и панику због неспособности читаоца да схвати све варијације писца у очекиваном развоју човечанства, ни мање ни више него за хиљаду година. И ту би морали одмах, већ на почетку, да отклонимо и сваку помисао да га је на овакав приступ подстакла књига „Хиљаду деветсто осамдесет четврта“, најпознатијег енглеског есејисте Ерика Артура Блера, чији је псеудоним Џорџ Орвел, јер је то прича о власти која преправљањем историје остварује своје циљеве, што се и данас догађа. Пре би се рекло да му је, можда, узор био роман Жила Верна, оца научне фантастике „Париз у XX веку“, који он крајем XIX века, међутим, није имао смелости да објави, што је учинио тек његов праунук 1989. године. Права је штета што то није учинио, јер су му предвиђања била врло блиска реалности. И ево данас имамо новог писца научне фантастике, кога је изнедрила Србија и који је имао смелости да се појави са овако изазовним, до дрскости смелим текстом, који мора да збуни, забрине или одушеви сваког читаоца. Тако Драгомир Радовановић постаје отац српске научне фантастике, ма колико она била чудна, застрашујућа, задивљујућа, изазовна, плод маштовитог сна, али и оптимистичка у име очувања човечанства. Такав поглед у будућност могао је да се роди само у глави писца који и сам до краја није свестан које је све скривене делове људског мозга покренуо снагом свога сна да би нам саопштио много бар данас незамисливих ствари. А онда ћемо позвати у помоћ Конфучија који каже: „Кад се геније у свету појави, знаћете ко је, јер се глупаци удружују против њега“.
Зато ћемо подржати Радовановића, без злурадих коментара, не веровања, сумњи, подсмеха, чуђења, до губљења даха. Оно што је предвидео овај творац научне фантастике је у интересу очувања човечанства, поверење у његов опстанак, непризнавање катаклизмичних догађања, веровање у победу науке, схватање космоса. Али, то је истовремено и критика онога што је негативно, недовршено, несавршено у данашњем свакодневном животу. Тако наш писац верује у снагу науке која ће за сваку област друштвеног живота наћи нови модел за хиљаду година развоја, омогућити човеку да живи хиљаду година у хуманоидном облику као и роботи које је тешко разликовати од њега и саопштити нам њихову међусобну корелацију. Код хуманоида, деца се рађају здрава захваљујући великом развоју фармацеутске индустрије, а ако се случајно роде са неком не откривеном болешћу, рециклирају се. Човек живи један миленијум, а онда се подвргава еутаназији или се рециклира, а оно што је посебно фантастика је преношење памћење сваког човека на CD и користи се милијардама година. То се све може пратити на нано плејерима, па иако он више не постоји физички и даље може да доживљава и садашњост и будућност. На неки чудан начин то се поклапа са религијским тумачењем живота после физичке смрти. На овај начин се обрађује сваки сегмент друштвеног живота за који је космичка релација, односно међугалатичке везе сасвим нормална појава. Земљани, како их назива Радовановић, рачунајући ту и роботе у људском облику, сасвим нормално комуницирају са бићима из космоса, али остаје доста недоречено ако се догоди да се роботи побуне против хуманоида. Интересантно је и предвиђање да Земаљска влада стално води рачуна да број Земљана не може никада да буде већи од седам милијарди. Значајна је, међутим, и за аутора мистерија црне рупе за коју неме доречености и тако остаје и за будућу науку поље даљег истраживања. Да ли намерно или само изазовно, књигу завршава иритирајућом тврдњом да су Срби народ мајка од којих су постали и сви остали становници планете Земље, што је тврдња у сфери праве фантастике. Али, у научно- фантастичном роману ваљда је и то дозвољено, пошто већ постоје аутори који тврдоглаво заступају ту неодрживу тезу. И да завршимо речима Серена Киркегарда, данског филозофа, теолога и песника из XIX века: „ Генијални људи су као грмљавина: успротивљују се ветровима, застрашују људе и чисте ваздух“. Надајмо се да ће Земљани у те далеке 2984. године читати ову књигу, наравно преко нано плејера, и дивити јој се.
Проф. др Живан Стојковић
- децембра 2019. године, Лесковац
