Промовисан роман Светолика Станковића „Сизиф између Буњина и Хесеа“

Loading

 

ЛЕСКОВАЦ – У Удружењу пензионера Лесковца синоћ је промовисан роман „Сизив између Буњина и Хесеа“ аутора Светолика Станковића, изузетно талентованог и образовованог лесковачког писца, добитника бројних награда за досадашње стваралаштво.
На промоцији су говорили проф. др Драгомир С. Радовановић, најплоднији лесковачки књижевник, који је до сада објавио више од 180 књига, Мирослав Димитријевић, председник Српске духовне академије и аутор. Програм је водила Слађана Младеновић, уредница у ЛКЦ.
О његовом књижевном раду писали су многи критичари, уз бројне похвале, а представљен је и у двотомној студији новинара и писца Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016) и најновијем делу „Лесковачки писци – библиографије и конентари 1878-2018“ (Лесковац 2019).

УВОДНО СЛОВО: Проф. др Драгомир С. Радовановић: Светолик Станковић: Сизиф између Буњина и Хесеа“ (Младеновац, Друштво за афирмацију културе „Пресинг“, 2019. године)

Ових дана изашла је из штампе нова књига познатог писца, господина Светолика Станковића у формату А5 обима 359 страница. Наслов књиге је ‘’Сизиф између Буњина и Хесеа’’. За многе читаоце овај наслов је непријемчив, па ћу га укратко објаснити. Сизиф је личност из грчке митологије по којој је он осуђен да целога живота гура камен уз огромно брдо, али када дође до близу врха, камен се измигољи и поново падне у подножје. И тако заувек. Зато неки људи за узалудан посао кажу Сизифов посао.
Иван Буњин је руски писац, рођен 1870. године и добитник је Нобелове награде за књижевност 1933. године. Херман Хеесе је немачки писац, рођен 1877. године и такође добитник Нобелве награде за књижевност, 1946.године.
Да сада појасним, реч је о аутобиографском  роману у коме је аутор Сизиф који је свој камен гурао између јунака Буњина, Арсењева,  и јунака Хесеовог Синклера.
Како сам аутор каже на страни једанаестој: „Хоћу да оставим скроман траг, сведочење о генерацији, рођеној на самом крају Другог светског рата и у првим годинама после њега. Наше одрастање, морално, духовно и интелектуално сазревање, ништа више.“
То потврђује и на страни 308. кад каже: „Наша писма имају за циљ да испричају историју одрастања и васпитавања генерацја рођених на самом крају Другог светског рата и неку годину касније.“
Без обзира на ове тврдње, ово је аутобиографски роман у коме је аутор описао своје одрастање и школовање, завршно са запошљавањем после средње школе, проблеме у селу и   граду у то  време, али и опис својих најближих другова и наставника.
У опису овог периода који је свакоме појединачно можда и најинтересантнији део у животу свакога човека, аутор бира за мене неуобичајен приступ. Уместо хронологије догађаја, он нам све то описује кроз дописивање писмима свога другог ја и себе самог. Може му се овде и приговорити, али зар није стил и начин саопштавања нешто што издваја поједине писце од других. Колико је аутор успео у томе, показаће време.
Без обзира на начин саопштавања, кристално јасно је одсликано време које нам аутор описује. Тегобан живот на селу, путовање до школе и назад, рад детета на пољопривреди, долазак у град, социјалне разлике између сеоске и градске деце, потцењивачки однос господе према деци са села, поготово сиромашних, борба са градивом и борба за остварење постављених циљева, опис и однос појединих наставника и оваквих и онаквих, што бих ја све подвео под  „прежвљавањем до успеха“.
Јако је потресна сцена мајке која по киши, покисла до голе коже, доноси сину преобуку… Из описа његовог купања на Нишави, види се да је било онда и онх који су, речено нашим речником, аздисали.
Читајући пажљиво овај роман, читаоц не може а да не примети да је аутор много радио на свом интелектуално- духовном обогаћивању и да је, несумњив је закључак, веома успео. Не само што је завршио школу, коју је желео, него је стигао да прочита и из тог прочитаног је забележио мудре мисли многих великан, попут Сенеке, Шекспира, Хајнеа, Сервантеса, Буњина, Толстоја, Горког, Сартра, Симон де Бовоар, Достојевског, као и наших Андрића, Бранка Миљковића, Васка Попе и тако даље.
Зато није ни чудо што из његове књиге можемо извући много мудрих мисли, од којих ћу навести петнаестак :
-Теже од писања је (само неписање).
-Човек може сачувати достојнство у сиромаштву, али не и у беди.
-Корени човекове несреће  су у незнању.
-Нерадо признајемо своје незнање, али још мање признајемо туђе знање.
-Живот човека без вере, је живот животиња.
-Бог је највиша морална норма по којој треба живети.
-Нико не мисли да је учинио грешку, ако је изгубио време.
-Све што се је дешавало у животу тумачило се Божјом вољом.
-Живот је леп кад је испуњен радом.
-Никада не престај да учиш.
-Кафана је место на којем се воде озбиљни разговори међу пријатељима.
-Лек за немање је трпљење.
-Атлетика је краљица спортова, а математика краљица наука.
Шта рећи на крају? Пред нама је дело вредно сваког поштовања. Добили смо опис тегобног живота детета са села, које се бори да, упркос сиромаштву и неадекватним условима, докаже да му је место међу онима који такве проблеме немају. И све читаоце треба да радује његов успех јер из њега произилази порука, упркос проблемима не треба одустајати.
Сагледава се и живот радника и уопште људи у великом граду који или километрима путују до посла или станују по уџерицама, па је дело и добар извор материјала за писање историје о животу радничке класе у том времену.
Читаоци ће сами извући закључак да је аутор врло образован, да је много тога у животу прочитао и у пракси применио. Може се закључити и да му је то знање допринело да на свом путу необично тешког школовања истраје.
Извући ће читалац и доста паметних мисли, које му могу бити основа за одлучивање у неким преломним тренуцима.
Желим господину Станковићу да истраје на путу који је себи зацртао и савлада све препреке које му се подствљају, баш онако како је успео са завршавањем школе. На том путу желим му срећу и добро здравље.
Проф. др Драгомир С. Радовановић

ПРИКАЗ: Мирослав Димитријевић о досадашњем раду Светолика Станковић

Док уметник ствара своје дело, дело истовремено обликује и уметника, и то је неодвојив, нераскидив и неразлучив процес, као што је уосталом Највиши Творац Свега, истовремено свагда и свугде присутан у својој творби, твари и творевини. Тај највиши закон макрокосмоса открио ми се још једном и у микрокосмосу, односно у изузетном књижевном стваралаштву Светолика Станковића.
Ишчитавајући његова дела: Последња лука, (песме), Гласови и сенке из ‘’Добре главе’’ (роман), Последње путовање Јосифа Миљина (приповетке), Сидонијин поглед – роман о Исидори Секулић, Бивши људи, (роман), препознао сам постепени али стални раст, односно узрастање аутора у књижевном, духовном и филозофском смислу и схватио да Светолик све више семантички наличи свом имену. А то је истовремено најприроднији процес препорађања – метаморфозе аутора и дела.
Иза, наизглед, сурових материјалних чињеница којима се користи у својим поменутим делима, Светолик Станковић зна да је материјално омотач нематеријалног, а видљиво – љуска невидљивог. Живот је видљиви врх невидивог вечног живота утопеног у Створитељу, у једноме – у Бивству. Скрама над вечним и непролазним, над лепотом и хармонијом.
Зато Светолик Станковић настоји да очува своје нематеријално биће и пази на њега, на дух и душу своју, да их не укљешти заувек на површини, да им крила катраном не поспе. Да душа не пишти после ко рањени соко. Сваки човек, па и аутор, затим Светоликови књижевни ликови ( посебно Исидора Секулић, Раде Драинац и други ), бригују само једну бригу над бригама – да се спреме за Бивство у Свему и Једному, и да се спремајући за то уствари радују кроз своју духовну, менталну и материјалну патњу.
Живот је чврст говор материје. Али Станковић разуме и говор нематерије, јер неименовано је именовало све ствари света.
У овоме видим први степен животног  (ауто)просветљења књижевника Светолика Станковића, а тај степен се може формулисати: тајна дела није у материјалним плодовима, већ у самом деловању, сталном стварању. Томе нас научише древни ведски Срби, у најлепшој поеми на свету Багавад гити, када Кришна каже Арију ( Арјуну или Арџуну ) да је највиши закон – непрекидно кретање, динамизам и да због тога нема савршеног дела, већ постоји само непрекидно стварање и просветљење. То је истовремено и идеал хиндуистичке карма – јоге (животног просветљења). Овде морам да нагласим да два најраспрострањенија филозофско – религиозна система источне Азије – хиндуизам и будизам ( са свим својим подсистемима ) своје корене имају у ведској књижевности Срба на индијском потконтиненту: у Рч веди, Махабхарати, Багават Гити итд. а чија старост се процењује на 10 хиљада година пре Христа, без обзира што су та дела записана много касније. Наравно, до данас су ови духовно – филозофски системи знатно модификовани, али треба рећи и то да је Господ наш Исус Христ 13 година свог живота провео у Индији, проучавајући древну старосрбску културу, духовност и филозофију ( Н. Нотовић, Хазарт Ахмат Мирза, Ал Шаик, Сузана Олсон, Холгер Керстен, Јаконић…). И још нешто да истакнем, што се вековима прећуткује: У 6. веку пре Христа из племена Заморављана произашао је принц племена Сака – Буда, родоначелник будизма (Равенски, Бергман, Филиповић… ) а позната је и једна владарка овог моравског народа у Индији – Зарина.
До недавно нисам познавао Светолика Станковића, као ни његово дело. На њега као ствараоца, књижевног мистика и филозофа указао ми је проф. др Драгомир Радовановић. Из Станковићевих књига, на којима му се најсрдачније захваљујем, увидео сам да је он уствари хришћански речено скроман човек, врло тих, учтив, несебичан, и далеко од сваког себељубља. Он је окренут Богу и човеку, ближњима, људској заједници. А заједниц је заједничарење. Са Богом и са људима. А није, нити може бити – једничарење. Само за – једнога.
Такви једничари на крају сами себи постану – јадничари. А неки и – јаничари. Упропасте се. И друге око себе. Таквих себељубника има у роману ‘’Бивши људи’’ Светолика Станковића, као што је, например, намерно истичем енциклопедисту Мирослава Крлежу, из ваљда разумљивих разлога. Заједницу не воле себељубници. Самољубнику ће све сметати у заједници. Он не љуби скупност. Сматра је обичном скупином. И то га после скупо кошта. Заједница није за једнога, како мисле себичњаци. Заједница је саборност. А саборност је основна келија Цркве Божје. Кроз заједницу не губиш своју личност, већ је развијаш и улепшаваш, доказују нам прозна дела Светолика Станковића. Саборност је – свеборност. У име Христа. У име Једнога кроз Кога заједничаримо са светом и Светом Тројицом.
У својој преданости ближњем, Богу и човеку, Светолик Станковић у својим делима, победивши самољубље, нарцисоидност, себељубље, достиже други степен просветљења или идеал бакти – јоге. На архаично србском језику – б’акта има споту: служење, припадање, посвећеност, приврженост, а глагол б’актати значи склоност, наклоност, припадност… Данас израз бактати (се) има промењено значење у смислу борити се, тешко излазити на крај ( бактати се на води ), давити се, тешко опстајати.
Светолик Станковић је књижевник – испосник. У својој књижевној келији он негује идеал чистоте, духовне и физичке, ограничава себе на скромност као на једну од врлина православаца, светосаваца. Та духовна и филозофска карактеристика аутора одражава се и на карактере његових бројних књижевних ликова, попут Јосифа Миљина, Данице Колунџије и тд. То је трећи степен (ауто)просветљења – идеал духовне чистоте који се још назива хата – јога. Хата је богиња љубави, весеља и радости код мисирских Срба. На Истоку су Хатима, Хетима или Гетима називали древне Србе. Од Гета (владарског слоја Срба ) настао је погрдан израз Геџе, а жене Гетуше. Србију су називали Гетулијом и у тзв. средњем веку. Нешто слично се догодило и са изразом багра = пурпурно – црвена боја србских владара – багренице. Од најузвишеније споте багра настао је погрдан израз багра за најнижи људски слој у моралном смислу. То је један од резултата раскида са старосрбским – аријским језиком у последњој реформи језика, изведеној средином 19.века. Све је тада, намерно, постављено наглавачке. Али то је друга, тешка и болна тема.
Није будан онај који се само разбуди, расањиви и расани, али и даље чежњиво блуди у себи и сањалачки гледа кроз себе. Није будан ни онај који зна да је будан, и да будно мотри све око себе, а да не зна зашто је будан,, ни чему толико будности, кад и непријатељ мора некад да склопи очи и заспи.
Није будан ни онај који сваког тренутка бди као Буда осећајући будност целог Космоса у себи, већ је будан онај који, поред тога, хоће и свог друга до себе да пробуди и научи га будности. А то је онај који је будилац. Свим својим делима, посебно прозним, Светолик Станковић настоји да пробуди свог читаоца, свог ближњег, свој народ….Бити будилац будних, највиши је чин будности на будној стражи земаљској, коју држе само најбољи писци и уметници, филозофи и духовници. А у такве спада управо и наш вечерашњи домаћин и лауреат Светолик Станковић. Будност овог врсног прозаисте, високог интелектуалца, у оном духовном највишем смислу је четврти степен (ауто)просветљења, који је постигао у непрекидној будности духа, било за радним столом, било у шетњи на његовој омиљеној стази, јер зна се да су ‘’проходане мисли најбоље’’.
О Станковићевим књигама тек ће се говорити и причати, тумачити и толковати, да би се успоставио баланс, јер је предуго, због своје скромности, али и опште немарности у култури, био недовољно прочитан и тумачен.
Из књижевног дела Светолика Станковића уочавамо још једну законитост: о објективном се не може писати без субјективног. Субјективно и објективно су два појма чије споте дају – Једно. Јер Све је Једно и Једно је Све. Ма о чему да пише и говори Станковић толкује само Једно – Свето. Свет овај свет је сам по себи јер је свет Светога. Светци по њему добише име светитељи. Све је Свет и Свет је Све.. А Светост Његова држи га светим.
Светлијег света од Божјега нема, у шта светина не верује, већ по мраку пали луче и фењере, лојанице и ломаче – да себи осветли пут. Тиме светина осветљава несвет и злосвет. И видело њено је чкиљаво и смрдљиво. И димљиво.
И само јој зуби засветлуцају у тами кад се на жртву насмеје. Тек је жртва са ломаче поштено осветли и огреје. Свет је Жртва јер те примио у себе да се просветлиш, просветиш и посветиш. Свет ти је жртвован и зато је – Свет, мој Светоличе, Светозаре, Светомире, Светиславе, и свима нама – Светојадима.
Овај пети степен (ауто)просветљења стари србски брамани у Индји, који данас носе најчистији србски ген у својој крви, звали су – џнана – јога. На старосрбском – аријском језику – џнан = стање неповређености душе, душевност у јединству са Светим.
Ово је мој скромни покушај да умно, књижевно/филозофско дело Светолика Станковића, Фауста са ‘’Бабичке Горе’’, интелектуалца еклектичара, ‘’који је у стању да вазда на отвореном универзитету народне душе држи слово и најугледнијим интелектуалцима’’, како се сложише Љ. Динчић и Н. Цветковић, сагледам из највише тачке духовне вертикале, да тај приступ буде и у традицији најстарије србске ведске културе, духовности и књижевности, из крајњег исходишта сваког смисла стварања и постојања. Овај есеј, ако Бог да здравље и снагу, може бити много опширнији и детаљнији. Али, за ову прилику оволико је довољно, чиме смо утрли стазу, надам се, са које се пружа нови поглед на изузетно стваралаштво горостаса са Бабичке горе.

На Свету Тројицу, лета Господњег 2019. , или 7527. године по србском календару
(Беседа проф. Мирослава Димитријевића, председника Српске духпвне академије, изговорена 19. јуна 2019. године, поводом промоције мојег романа Бивши људи и уручивања ми награде РАВАНИЧАНИН, за трајан допринос српској књижевности, култури и националној баштини – награда за животно дело)

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor