Лесковачки културни центар: Вече сећања „Бора Здравковић – песник за незаборав“

Loading

ЛЕСКОВАЦ – У Лесковачкм културном центру, синоћ је одржано традиционално вече посвећено највећем лесковачком песнику и професору Бориславу Здравковићу под називом „Бора Здравковић песник за незаборав“. О поезији овог песника говорили су мр Биљана Мићић, Марија Стојановић, Владимир Мичић, књижевни критичари и професори у лесковачкој Гимназији и Техничкој школи, и Драган Радовић, ученик Борислава Боре Здравковића, уредник  најпознатијег лесковачког часописа „Наше стварање“.

О стваралаштву овог великог песника, пре свега лиричара, његовим критикама о позоришним представама и делима лесковачких писаца објављено је више приказа, а опширно је представљен у двотомној студији – хрестомарији Данила Коцића: „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац, 2016) и најновијој књизи Д. Коцића „Лесковачки писци – библиографије и коментари 1878- 2018“ (Лесковац 2019).

Мр Биљана Мичић
ОТИСЦИ ДУШЕ: О ПОЕТСКОЈ И МИСАОНОЈ ПОЕЗИЈИ БОРИСЛАВА ЗДРАВКОВИЋА

У песништву Борислава Здравковића издваја се круг стихова посвећених теми уметничког стварања који можемо назвати кругом поетичких песама. Своју потребу за стварањем, изворе из којих су поникли сугестивни, непосредни, пријемчиви, искрени и животни стихови окупљени у збирци Тренуци лирике Борислав Здравковић објашњава у једној од рефлексија којима се збирка затвара: „Певам јер сам се усудио да не црвеним. Свој таленат сам открио чим сам осетио тескобу у грудима. То није никакво самоистицање, већ отицање празнине која се непрестано обнавља у мени.” Потреба да се уметнички чин на неки начин рационализује, да се објасни настанак песме, њен смисао и њена природа прожима бројне стихове ове збирке.
Од уводне, програмске песме насловљене апострофом „Песмо”, која отвара збирку, песник, попут Стевана Раичковића, започиње дијалог са песмом, преиспитује могућности и смисао стваралаштва, тражи одговоре на питања која откад је света и века муче човека ствараоца. У низу лирских паралелизама песнички субјект у погодбеној форми износи своје претпоставке, сумње, недоумице. Поезија је за овог финог, чистог лиричара и истина, и бол, и љубав, и срећа, и патња, и утеха. Као изразу најдубљих емоција, као одјеку најтананијих трзаја и дрхтаја човекове душе, као суштинској потреби човековој да ствара и прима лепоту, поезији припада повлашћено место у трошном човековом трајању – она је „порука несуђеном времену”, „звезда на пучини дана”, отисак скривених немира и осећања, краљица која господари духовном суштином, толико потиснутом и заборављеном у савременом свету. Здравковићева песма не тежи дубокој, мисаоној херметичности. Она је непосредна, топла, племенита, „више добра него мудра”, сугестивна у својој искрености и пријемчивости. У поетичком смислу, ови стихови доносе главне обрисе Здравковићевог поетског писма: ритмичност, мелодичност, синтаксичку и интонациону уравнотеженост, избор лексике који открива стваралачки однос према традицији, утемељеност у ономе што су најплоднији изданци неоромантичарског и модернистичког израза.
Настављајући свој дијалог са песмом у циклусу „Подребрица”, на трагу Раичковићевог надмудривања с песмом, њеним смислом и својим сумњама, Борислав Здравковић у песми „Здраво, туђа песмо” уочава и успоставља споне између своје и поезије својих духовних сродника, истичући веру у суверену моћ уметничког стваралаштва које је једино кадро да продужи илузију нашег трајања: „Јавимо се ћутке: здраво, туђа песмо! / и бићемо оно што понекад јесмо. // Заронимо до дна у себи, до главе, / да видимо бездан од снова до јаве. // Загазимо потом у вирове дана: / понећемо отуд пораз без мегдана. // И бићемо тихи, за крик један тиши, / и у смрти својој од живота виши.”
Песма „Риме” из циклуса „Земља и рат” у два римована катрена тематизује настанак песме и изворе инспирације: „Немам хитнијег посла него да говорим, / било како, зашто, само да је из мене.” Лепе аутопоетичке метафоре откривају да лирски субјект инспирацију проналази у свему што га окружује као манифестација лепоте живљења, љубави и доброте: „Гледам оца у гуњу и осмишљам риме, / као сунце и живот, човек и човечан. / Умем да се разлистам, / да горим од зиме / и да будем мржња кад сам јој противречан.”
Питање стваралачке инспирације Здравковић тематизује и у песми сугестивног наслова ‒ „Муза”. У градацијском низању слика открива свој стваралачки чин – инспирацију која се рађа, у мелодији, звуку, али која се не оваплоћује у реч: „Нема је, а глас јој чујем.” Рађа се у песнику, опомиње да је ту, мучи га својим присуством, али остаје далека. У низу реторских питања лирски субјект тражи порекло песме и у поенти га открива: „На послетку, да није у мени? / Па запутих с краја на крај себе. / И нађох је на високој стени: / над понором душе моје зебе.”
Круг поетичких песама затвара складна лирска минијатура „Моја песма” која ефектним метафорама открива с једне стране стваралачку сумњу да поезија проналази одјека у другим људима, да је некоме потребна и да је неко чује, а са друге стране, искрену исповест, признање песника да је она, макар и усамљена, своме творцу важна као израз његових осећања и душе: „Моја је песма шум ветра кроз гору / (О да л је ико слуша?) / и пусти брод на потопљеном мору, / зато је самотна тако. / И ако: / она је мој бол, моја душа.”
Оно што чини посебан квалитет Здравковићеве поезије јесте њена хуманистичка димензија. Као да следе Андрићеву мисао да уметност не служи ничему ако не служи човеку и човечности, ови стихови одишу алтруизмом, вером у човека и његову стваралачку моћ. Песма без наслова из циклуса „Земља и рат” у кратким, елиптичним дистисима осликава човеков положај у свету. Свака строфа сугерише одређену егзистенцијалну ситуацију – усамљеност и отуђење; лепоту сусрета са сродном душом; катастрофу бесмислених ратних сукоба; несагледиве просторе људске душе који се отварају у истинској комуникацији са другим: „Човек и човек / дисање у себи // Човек са човеком / ласта и ласта пролеће // Човек на човека / ланци и пепео // Човек у човека / простор у бескрај”.
У стиховима у којима се са општег погледа на положај човека у свету прелази на оно најличније, најинтимније, на свет сопствене нутрине, лириком Борислава Здравковића доминирају елегични, меланхолични, носталгични тонови. Поново у дослуху с поетским светом Стеве Раичковића, суморна и невесела атмосфера јесени покреће рефлексије о пролазности и смислу живота, о духовној узнемирености, меланхолији и сети, о самоспознаји и потрази за сродном душом. Такав је триптих  „Варијације на тему: јесен”. У пантеистичкој саживљености са природом, лирски субјект неухватљивост својих мисли, емоција и реакција на свет у лепом сплету метафора поистовећује са флуидним обликом облака: „У букет планина, у шум што ослушкује, / у срце кроз стрелу и цвеће што гори / једино облак може да се обликује / и да ме изговори.” Има и песимизма у Здравковићевој рефлексивној лирици, али се он љубављу према животу превладава. и онда када се пропале наде „горко, горко смеше”, „болом потопљено цвеће” и даље шумори, подсећајући на тренутке радости, на „сјај плавих ведрина” који са усамљених обала среће опомиње да нема те буре или плиме живота која може да уништи наду и веру да у животу има доброте, лепоте и љубави.
Чиста лирска устрепталост, саживљеност и емпатија са свиме што окружује осетљиву меланхоличну душу, која сетом и ћутањем обавија стихове песника стражиловске инспирације , своје одјеке има и у поезији Борислава Здравковића: „Није ми ништа, / само ме јесен растужила нечим. / Изустим љубав, кажем нежност, па одболујем речи / крвав и жут као да долазим са бојишта. // И тражим неког. О, коме да се на конак понуди / све то обиље тела на којима спавам… / Треба ли да се стидим што у мени застуди / од сасушених трава?”
Неке стихове Борислава Здравковића примамо чисто чулно, инстинктивно. Они прожимају и обузимају својом мелодијом и еуфонијом. Неке стихове прихватамо више мисаоно – они остављају утисак сажетих лирских сентенци. Најбољи су стихови које доживљавамо и чулно и мисаоно, у којима је остварен склад између формалног лика песме и њеног мотивског склопа, између звучања и значења, каква је, на пример, песма – диптих из циклуса „Трагом палих звезда” ‒ „Ја сам”. Компонована на принципу „укрштаја супротности”, контрастно постављених метафора, ова песма кроз брижљиво обликовани песнички сиже открива осетљиву и противуречну природу лирског субјекта. С друге стране, лирски паралелизми, уравнотежен ритам, доследна рима и фигуре звучања обликују њену меланхоличну интонацију која се стапа са смислом песме кроз градацијско низање слика до поенте на крају: „Ја сам то сетно звоно у сутон, у тишини, / и најсјајнија звезда на тамном врху ноћи… / Погледај горе, високо: зар ти се не чини / да је то суза моја слеђена у самоћи?”
Захвалан на дару који му је дан, на „перу из левог крила птице подребрице”, на могућности да ствара, да истражује пределе у себи и свет око себе, понекад лирски меланхоличан, понекад поетски ангажован, Борислав Здравковић створио је аутентичан песнички свет. Његова поезија припада оном чисто лирском, стражиловском току српске лирике. Његов песнички израз обликовала је књижевна култура, пре свега наслеђе романтизма и модернизма, а његов песнички свет израз је сумњи, трагања и искустава савременог човека. У стиховима у којима је снагом песничке интуиције остварен срећан сусрет једног и другог остварен је и искорак ка универзалном. То су они отисци душе најбољег лесковачког песника који превазилазе границе времена и остају да живе и трају.
мр Биљана Мичић

 

Владимир Мичић:
РЕЧ У ПОВОРЦИ: РОДОЉУБИВИ СТИХОВИ БОРИСЛАВА ЗДРАВКОВИЋА

У стваралаштву Боре Здравковића издваја се неколико тематских кругова од којих се лепотом израза, исповедним тоном и јаким емоцијама нарочито истичу песме инспирисане љубављу према домовини које изражавају најискреније саживљавање са родном грудом и осећање припадности свему што домовина јесте ‒ домовина је народ, домовина је историја, домовина су и прошлост и садашњост и време које долази. Невелик обимом, круг песама инспирисан мотивом родољубља изражава јак осећај припадности отаџбини која је у визији света Боре Здравковића отелотворење сна, сна не само песника, већ читаве генерације која је стасавала на живим ранама историје и која је у живот улазила са јаком вером у идеале јединства и братства међу људима, генерације, која је такође веровала у идеал слободе као освојене и заслужене среће и будућност која се смеши и обећава. Из таквог поимања света рађају се надахнути Здравковићеви стихови какве с љубављу и поштовањем исписује и посвећује домовини.

Да сам нешто изван тебе, мог сна, био бих врт
у коме сваки цвет, сваки лист шапуће моју смрт.

И да ме круна чека, чак младост друга, нова,
без тебе ‒ био бих цар на црном одру снова.
(Домовини)
 

Са ове временске дистанце мисли исказане у овој лирској минијатури коју чине два дистиха изгледају можда наивно због одушевљења лирског субјекта нечим чега данас више нема ‒ држава којој је посветио ову кратку химну љубави и оданости нестала је, распала се у мржњи, рату и крви, али ови стихови, исписани црвеним мастилом вере у свет довољно леп да се о њему у екстази запева, говоре о свести појединца који је себе одредио према времену и приликама и тако себи нашао место у општежићу. Песника Бору Здравковића карактерише чиста емоција којом оглашава оно у шта искрено верује. Домовина је за њега сан који се живи, сан толико леп да буде вредан живљења, сан ван кога, у сусрету са јавом остаје, како каже, „одар снова”, црн и без живота. У том смислу родољубиво осећање Боре Здравковића у дослуху је са певањем неких времена битно другачијих од овог које трошимо, његово одушевљење домовином подсећа на романичарски узлет духа и веру у боље јутро које је свануло. Вера је, изгледа, темељ на коме је Здравковић градио свој песнички свет ‒ веровао је у реч и у њену чудотворну моћ, веровао је у себе, у ближњег, у поезију коју ствара и која лепотом форме, складом и сагласјем речи позива на путовање ‒ путовање до срца песнику сличном, до његове душе не би ли се у њој открило највредније сазнање да човек човеку није вук, већ брат и, даље, до срца свих људи који искрено верују у лепоту и добро. Отуда и толико емпатије и бриге за човека и искреног саосећања због боли, туге и несреће људи свих раса и вера са свих меридијана који се боре за своја права и боре за своје место под сунцем. Таквима, пријатељима по осећању и судбини, онима који се злопате данас за неко боље сутра, онима чију бол осећа у својој зени, Здравковић упућује речи подршке. У песми „Писмо пријатељу са Нила”, свестан свих испита историје, далеком брату поручује колико га његова патња дотиче, јер идентичну судбину деле. Стих „и ја сам пио из те чаше” алузија је на трагичну судбину народа који је давно спознао да чаша меда иште чашу жучи и да се смешане најлакше испијају. Горка је животна истина о нераскидивости везе између добра и зла, горак је и живот који нас за земљу веже, а земљу и човекову везу са њом Здравковић сликовито у поменутој песми представља речима: „Домовина, та је љубав бодљикави цвет”. Изгледа да овај афористичан стих сублимира сва његова размишљања о љубави и лепоти домовине оличене у цвету који опија, али истовремено опомиње природом својом на све патње, опасности и искушења. Љубав према домовини зна да боли, јер таква љубав подразумева и жртву.
Родољубиво осећање изражава и песма „Сан”. Прва и последња реч у овој песми коју чине два катрена потенцирају релацију појединац-друштво. Лирски субјект, изражавајући сопствни став, прижељкује да такав став буде општеприхваћен. Отуда и наслов који указује на још неостварену жељу за коју се живи и нада ‒ да је та жеља, жеља свих.

Ја имам жељу, блистав сан:
да љубав сиђе међу људе,
да срећа сваком шара длан,
да нове зоре смехом руде;

да свака суза у сан процвета,
да корак срећних буде тих,
да сваки онај који клевета
презир и мржња буде свих.

Поменути стихови најбоље говоре о тој Здравковићевој вери у моћ речи, јер како другачије разумети жељу песника исказану таксативно у виду прогласа и манифеста љубави за оно што треба да постане јава. Здравковић је, његова поезија то доказује,  у љубав и људе заљубљен човек који призива добро и са стране добра оглашава оно у шта сви треба да верујемо. Друга је ствар колико у том сну ми данас живимо, колико нам се нове зоре искреним осмехом јављају, колико нас добра на животном путу среће. Можда је у том смислу Здравковићева песма „Сан” леп позив да се, пренувши из нашег сна, пробудимо у свету о коме је маштао ‒ свету искреном и хуманом, свету правих вредности, оптимизма и вере.
Кругу родољубивих песама прикључује се и песма „Домовина у поворци” ‒ испевана у пет катрена слободним стихом, вероватно најсадржајније износи све што домовина јесте за песника Бору Здравковића.

Домовина у поворци

То су реке без броја, без краја,
то је та звезда што непрестано сија,
то је та љубав отимана из загрљаја,
тај цвет, то дрво око кога је змија.

То је тај глас за који смо будни
стално, и у сну као на мртвој стражи,
то је тај извор што нам мишице снажи,
наши напори крунисани и узалудни.

То је та земља што од крви затрудни,
то слатко вино, та мржња осветничка,
то је наш живот, наш осмех доброћудни,
све наше сузе и пушка устаничка.

То је тај зрак што нам зари стазе,
то је наш нож против најцрње тмине,
то је тај цвет што га и деца пазе,
лепота драгог и светлост истине.

То је та песма која нас увек прати
и у грудима снажно покрене клатно,
то је та реч што нас у снове сврати,
то су те реке чије је ушће златно.

Песма „Домовина у поворци” повишеном реториком и наглашеним патосом исказује све што Здравковић препознаје као знамење нераскидиве везе човека и тла које га је изродило. Јачина тог осећања изражена је појмовима који у његовој свести постају симболи, делови једног низа, поворке у којој све што лепотом плени постаје део нечег већег и значајнијег од појединачног и онога што јесте. Реке више нису само воде које протичу без броја и краја већ су симболи живота који се увек изнова рађа, њихови су увири, њихова су ушћа златна и вреднија од њих самих, баш као што је и домовина изнад свега и вреднија од свега. Попут река ‒ и звезде, и љубав, и цвет, и дрво, и глас, и сан, и извор, и напори, и земља, и вино, и живот, и осмех, и суза, и пушка, и зрак, и нож, и лепота, и песма, и реч, постају делови монументалне грађевине која историјом својом све у себе веже у нераскидиво јединство свега што домовина јесте ‒ симбол живота, отпора, поноса, симбол снаге и симбол лепоте спрам које је сваки човек мали и небитан. За песника Бору Здравковића то је домовина.
Владимир Мичић

Марија Стојановић:
ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА БОРЕ ЗДРАВКОВИЋА

Када се педесетих година прошлог века огласио као песник и истакнути културни радник, било је неоспорно да ће професор лесковачке Гимназије, Бора Здравковић, оставити сјајни траг на литерарном пољу свог града, али и много шире. Уз Миодрага Митића, овај емотивни човек, сетног погледа, љубитељ шаха и боемског начина живота, ширио је љубав према лепој речи у сваком тренутку свога живљења. Уметност, и посебно поезија, дала је смисао његовом животу, обојила ведрином меланхолични дух нашег професора и постала друга страна личности скромног и ненаметљивог Боре Здравковића. О чему год да је писао, писао је из срца, дубоко проживљавајући сваки стих, пажљиво бирајући сваку реч, брижљиво клешући сваку поруку коју ће упутити својим читаоцима. Јер он није тежио да напише што више, да остане упамћен по квантитету, већ је, у свом невеликом делу, желео да искаже своју тишину, оно о чему промишља у тренуцима усамљености и меланхолије, а што се претаче у песму „подребрицу“, како је сам песник метафорички, називао своје песме. Јер, то што настаје ту, испод ребра, у срцу, у ћутању и патњи, нераздвојни је део живота човека и песника Боре Здравковића.
У трима збиркама („Препознавања“, „Тренутак лирике“ и „На падинама сна“) изразио је Б.Здравковић своје записе о поезији и песми уопште, о себи и свету, о земљи и рату, о јави и сну, о стварности и маштању, и о љубави. И управо када је говорио о љубави и жени, наш Бора је био неприкосновен, свој на своме, јер се најискренији стихови о жени рађају у кафани, у самоћи, у тишини мисли, када је биће растрзано између, насушно потребне, љубави и, нераскидиво повезане, патње, када душа јеца, а срце пати. У таквим тренуцима настале су и песме „Жени“, „Самоћа удвоје“, „Она између мене и свега“ „Љубав какву ја хоћу“, антологијске вредности, песме „нежног и меког штимунга“ какве су настајале и из пера Стевана Раичковића, његовог брата „по болу“.
У песмама о жени, Здравковић идеализује женску лепоту и снагу женске љубави. Он пати и чезне за њеним присуством, да буде у њеној близини, да се склупча крај ње. У песми „Жена“ он каже:

„Пристао бихна све муке/да савијем око паса/њена стаса/ вреле руке;
Да на талас њених груди/ спустим главу/препун жуди;
И да заспим док ме тако/ њена рука/грли лако.“

У песми „Жени“ Здравковић као да сједињује у неразмрсиво клупко своје две највеће љубави-жену и поезију, јер су оне неодвојиви део Бориног живота. Увек неухватљива, жена је за Бору „стара песма, весела и тужна/ најлепша варка и истина ружна“.  Њена љубав кида песниково срце и раздире његово биће, па ће у песми „Љубав“ рећи: „Она је моја светлост и моја празнина“, а у песми „Она између мене и свега“ песник каже: „Она је мој звездани дан и ноћ пуна сунца“. У песми „Жени“ Здравковић подсећа читаоце да жена може означавати и „сјај мркле ноћи и хладноћу жара, сузу у смеху и осмех на ломачи“, тј. да жена у свом бићу носи и радост и бол, и блаженство и тугу, и спокој и немир, а што је песник искусио и у личном животу. Тако оксиморон „хладноћа жара“, иако на први поглед звучи бесмислено, означава снажан спој супротности, жар који може да охлади, хладноћу која може да пече душу човека. Свестан бола који може проузроковати, песник зна да се у вољеној сједињују супротности – она је „мека и тврда као длето, најслађе чувство и страх иза резе, змија сакривена у цвећу“. Као таква, она песника доводи до „посртаја на рубу и пада у лету“, његове празне руке остају је вечито жељне, док се душа кида између онога што хоће и жели, и онога што је ломи и што никада неће бити. Загрцнут љубављу, али и немогућношћу њеног остварења, песмом „Самоћа удвоје“, Здравковић искрено спознаје даје „самоћа најтежа на свету“ и да се нико још „ разумом не излечи“. И када су двоје удаљени као две стене без обала и мостова, и када њена „лоповска рука“ у мушкарцу избрише „измишљен свет јунака и звезданих сватова“, песник, са сузом у оку, позива на повратак себи „са сузама најближи смо себи у човеку“. Па ипак, песник дубоко верује у моћ љубави и њену вечност. У песми „Љубав какву ја хоћу“ Здравковић узбуђеним гласом и егзалтираним тоном узвикује да жели љубав која пева и плаче, која роби и плени, која лети ка небу и са звезда пада; љубав која се памти до састанка са гробом и коју никад неће да избришу друге. Тиме Здравковић, у пролазности живота („овај се точак брзо врти“) и пролазности људи („људи теку као вода“) успева да опомене на исконску величину и снагу праве љубави којој човек стреми, на ону љубав „коју свако чека а тек неком дође“.
И у песми „Она између мене и свега“ песник указује на двојство женске природе и неопходност љубави. Стихом „моја несита глад у њеном снегу врелом“ Здравковић указује на врелину љубави која пече, али и на хладноћу одбијања и љубавног лишавања, која такође боли. Песник истиче да је заљубљена жена стално разапета и неодлучна, те да се за њену љубав треба борити („Она је без заставе, а око ње два цара“). Царске војске ће се сукобити да би се избориле за љубав и наклоност жене. У таквој ситуацији, жена се лако може окренути другом човеку и постати „туђе небо, поноћ туђег дана“, или се пак определити за песника и „родити му хиљаду кћери“. Борба је неизвесна и неминовна, баш као и женска неодлучност.
Настала из срца и душе емотивног песника, љубавна поезија Боре Здравковића одраз је песниковог погледа на живот и реакција на тишину у којој песник промишља свет и љубав. Зато и њој нема лажи и патетике, притворности и лицемерја, до само дубоке осећајности, нежности и загледаности у непрегледне просторе љубави и сневања. И баш својим ћутањем испевао је најинтимније стихове, које поверава читаоцима на дар, да их изнова промисле и доживе, као што је и сам Бора интензивно сагорево над њиховим настајањем. Остали су редови за будуће генерације као подсећање на праве вредности, стихови који се могу лако рецитовати у свакој ситуацији, стихови великог човека и песника, Боре Здравковића.
Марија Стојановић

Данило Коцић: СЕЋАЊЕ НА БОРУ ЗДРАВКОВИЋА

У Лесковчаком културном центру 2014. године промовисана је књига проф. др Драгомира Радовановића „Сећања на Бору Здравковића“ у издању КК Глубочица. О књизи, у издању КК Глубочица, чији је члан био Бора Здравковића, говорили су, поред аутора проф. Радовановића, Слађана Младеновић, уредница у ЛКЦ, Драган Радовновић, песник, уредник часописа Наше стварање, Боркица Миловановић, председница КК Глубочица, проф. др Живан Стојковић и Данило Коцић, новинар и писац. Прихваћен је предлог проф. др Живана Стојковића, познатог лесковачког историчара, да КК Глубочица, чији је члан био Борислав Бора Здравковић установи књижевну награду која би носила име Боре Здравковића. У књизи су објављене изабране Здравковиће песме и занимљиве анегдоте из заједничког дружења проф. Радовановића и Боре Здравковића са познатим Лесковчанима, али и са „обичним људима“.[1]
%
У Преговору књиге „Сећања на Бору Здравковића“, аутор, проф. др Драгомир С. Радовановић, констатује: Легендарни професор Лесковачке гимназије, узор многим генерацијама, личност огромног знања и високе интелигенције, песник је без премца.
(…) И дан данас се испредају приче о његовим предавањима, писменим вежбама, рада са младима.
(…) Његове песме су антологијске. Скоро свима који се баве културом и књижевношћу, довољно је поменти називе песама као што су: Жени, Она изеђу мене и свега, Гуњ, Матуранско вече, Подребница и др. па да се одмах погоди да је реч о Бориславу Бори Здравковићу. Ја, међутим, вероватно као афористичар, који воли кратке форме, скидам капу пред његовим песмама које сам назвао песме у афоризмима као што су Ток, Точак, Кандило… Колико је истина из живота сабрано у четири до шест стихова, то је невероватно и то је прави артизам.
(…) И Бора је, као и сви други људи, сем породичног и пословног живота, имао своја кафанска дружења са колегама која су незаборавна и од којих се многа препричавају.
(…) Он је феномен. Његова интелигенција изузетна, његова мисао за хумор пун метафора, иронија, па и цинизма.
(…) Сматрам, с обзиром на квалитет његовог дела и допринос култури не само Лесковца и Србије, него и шире, да му Лесковац није поклонио дужну пажњу.[2]

БОРИСЛАВ БОРА ЗДРАВКОВИЋ

 Борислав Здравковић (1930, Брестовац, 2012, Лесковац), професор књижевности, новинар, дугогодишњи уредник Нашег стварања. Објавио збирке песама: Тренуци лирике (Лесковац 1967), На падинама сна (Лесковац 2000) Заједничка збирка: Препознавања (1962), присутан у часописима. Члан је Књижевног клуба Глубочица и Удружења писаца. Добитник бројних награда за књижевност.[3]
Здравковић је умро у Лесковцу, 82. годину, 21. децембра 2012. године.
%
Лесковачки песник Борислав Бора Здравковић по животној биографији и песничком трајању (пола века), али пре свега по начину певања и схватања поезије и живота, најоригиналнији је поета на јужносрбијанским просторима.
(…) Здравковић је својом поезијом, која има све одлике модерне лирике, бежао од тзв. ,,модернистичких егзибиција’’ и ,,нејасних кованица’’ и у томе остао тврдоглаво доследан, па донекле и старомодан. Осећајући ,,нови песнички звук’’, који њему као врсном песнику и професору књижевности није био прихватљив, клонио се писања, а када је то чинио, радио је са мером и у свом маниру.[4]
Здравковић је, видели смо из оцене Драгољуба Трајковића, али и ставова других критичара, које помиње у ,,Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва’’ већ првом самосталном збирком ,,Тренуци лирике’’ показао раскошан таленат и наметнуо се као зрео песник. Све остало је – историја.[5]
Здравковићева прва збирка, ,,Тренуци лирике’’ је књига несумњиве песничке вредности, и поред извесних падова и клонућа. Борислав Здравковић је песник напорочног талента, а у појединим тренуцима творац стихова антологијске вредности, које будући састављачи антологија српске поезије  не би смели мимоићи. Јер, то су стихови који се памте, казују наизуст и воле.[6] 

ТРЕНУЦИ ЛИРИКЕ – Клуб писаца при Радничком универзитету „Коста Стаменковић“ објавио је још 1967. године збирку песама Боре Здравковића под насловом „Тренуци лирике“.[7]
У предгову овој публикацији Мирослав Миловановић, између осталог, пише: „Песник је животно везан за домовину и њене људе чија је слика дата у неколико конкретних детаља које смиреним ритмом и једноставним казивањем откривају његове животне и поетске преокупације.
 
„Ако сам нешто изван тебе, мога сна, био бих врт
у коме сваки цвет, сваки лист шапуће моју смрт.“
                                                                   (Домовина)

Његова присна веза са родном грудом постала је доживљени израз његове поетске личности и поетска инспирација у којој нема националних оклоп, већ смиреним и исповедним тоном, полуслободним стихом и местимице слободном римом, песник нас уводи у животне просторе човека и указује на лепоту живота који сублимира етичке и хуманистичке координате људске егзистенције. Здравковић верује у човека, у његову ћутљиву приврженост родном огњишту.
„Из ђачког споменара“ – зрачи тиха и носталгична сета, младалачки разнежена и елегично заденута „свирком из даљине“ у којој одзвањају акорди песимистичких сећања и пропалих нада. Али тај песимизам дубоко у себи крије сјај непролазних успомена из чијих искричавих варница светли лепота постојаност и вечите оданости „обали среће“ са које животне плиме и осеке не могу да однесу „сјај плавих ведрина“. Јер, у његовом шапутању распознајемо „душу која сања“ и која уноси неку невидљиву моћ у сваку реч, стих ис трофу. Те обичне речи су специфични облици лепоте у поетском ланцу асоцијалних идеја и контраста:
 
Није моја, туђа је ова јесен:
Ја и живот мој још се нисмо срели.
И када ћутим над собом наднесен,
то неко други моје речи вели.
 „Трагом палих зведа“ је циклус песама о младалачком неспокоју који у илузионистичком лету доживљава празнохват разочарања, у коме је жена бег пред златним срцем, сјај и хладноћа чежње, суза у осмеху ишчекивања и најслађи напитак на ломачи патње. Она је недостижна отровница у цвећу жеља, перфидна мачка у лепоти голуба који у тишини опролећених нада хара у души песника и ствара ломотресе од којих се разгоревају ватре мртвих немира, чији пламенови постају лахори за расветавање неразумне сете. И када се опрашта од вољене жене, оптимистички удара у сетно звоно осећања да би је гануо до срца истином која метафорично прераста у звезду, у чијем сјају трепери суза растанка слеђена тишином неостварене љубави:

Као што дође тако оде:
ништа ти нисам узео, ништа дао.
Овога тренутка само ми је жао
што људи теку као воде.
 

„Тренуци лирике“ представљају талентованог и зрелог песника. Из њених стихова зрачи рефлексивна песничка физиономија која од песме жели да буде птица која буди и разуме и чија ће мисао, као лампа у ноћи, да окупља лептире. Оштар и сентименталан и зато елегично дрхтав, нежан и болећив и зато емотиван, он је сав окренут човеку који у овом песничком дневнику има младалачко лице које су прошарале боре живота.
Ова збирка саткана од низа најтананијих интима добија у графици Миодрага Павићевића једну веома успелу и скоро недељиву паралелу. И у овој другој личности сусрећемо се са скоро истоветном поетском природом која свој израз, свој свет, своја тражења, место стиха, налази у игри тамних и светлих површина.“[8]

НА ПАДИНАМА СНА – Шта су други написали о Бори Здравковићу не би могло да стане и у повећи роман. Овога пута, не сасвим случајно, избрали смо неколико оцена, које су објављене под надзнаком ,,Други о Бори’’ у његовој последњој збирци песама ,,На падинама сна’’ (Лесковац, 2000).
Могло би се рећи, чега год да се латио овај рођени песник, аутор збирке ,,Тренуци лирике’’, дало је резултата. Штета је – ко зна колико пута смо рекли – али то није само наш суд, штета је, дакле, што је мало писао.
Одговор на то и на многа питања свакодневног људског трајања даће сам аутор, а нама остаје да се једноставно замислимо над дубином његових порука које нам је упутио овај велики песник, професор, боем и пријатеље, пре свега оних који су хтели и знали да га добро слушају.
%
Уметнички предиспониран, самосвојног гласа, књижевно образован, Здравковић је, несумњиво, остварио дело солидне уметничке вредности. Утемељено на модерним песничким начелима, његово дело носи нешто од филигранских песника парнасовског типа. Стављено на пробу структуралних анализа, оно делује одлично и поетично.[9]
Налазећи лирско упориште у мотивима и темама због којих су песници од искона умакали перо, аутор На падинама сна (старе и новије песме) у тренуцима искреног надахнућа, пројектује песничке слике натпросечног стваралачког домета. Теме око које се окреће свет његове поезије не могу се свести на неке одређене садржаје. Човек, жена, земља, слобода, која даје сјај и лепоту животу, речју, човеков живот – у жаришту су његовог интересовања и рефлексије. Инвентар његових мотива је, посве, покривен наносима сете.
У Борином стиху је, помогнимо се уобичајном фразом, неодвојиво певање од мишљења. У равнотежи између слике и поруке, у оклевању између звука и смисла, одвија се ауторов стваралачки кредо. Он тачно зна колико реч садржи могућих рима. Хармонија је ,,логика’’ његове поезије.
Борина поезија је у знаку једноставних и читљивих начела. Он има јасан поглед на ствари: песма је крајње отворена и комуникативна. Из његове метафоре не произилази нешто лоше, него – како каже једна лепа реч – само сведочанство нашег срца.
У чему је суштина његове поетике и тајна његове књижевне радионице? Пустимо нека одговор пружи сама песма „Кандило“: „На зиду Света Марија,/ На поду црна шамија/ Утули, мајко кандило!/ Однесе вода градину,/ Оде живот низ падину.“
Поетска реч писана искрено, растерећена конкретног значења, референцијалности – као и мисли о књижевном успеху – припада модерној поезији, под чијим се појмом обично означава нови укус и уметнички принцип, и битно другачији поступак. Здравковић није дидактичан песник. Он врло добро зна да је учинак литературе ништаван. Поезија је у служби племенитог ангажмана, она буди машту и фину осећајност; отвара човеку очи за лепоту и срце за љубав међу људима.
Песник не бежи од стварности и живота; прави живот и права поезија је оно што у срцу носимо. Песништво је најистинитија уметност.
Аутор ,,Гуња’’, ,,Трагом палих звезда’’, ,,Кандила’’, говори језиком наратора, опрезно, неусколебаном синтаксом, не ретко, прећуткивањем. Солидно мајсторство на тешком пољу стиха и ритме, уметник показује у одмеравању распона речи, његовог значења и носивости. Ситуиран у неадекватном контексту, израз мења естетску валентност и добија могућност семантичке перспективе и злоупотребе, стилског домишљања и версификаторских трикова. Ко се маши у овој поезији за заумним сликама, остаће празних руку. Нема загонетања и затварања иза седам брава.
Ауторова залиха лепих речи није оскудна. Поетско плетиво које се, у одабраним примерима, домаша крупним вредностима целокупне лирике, начињено је од разуђеног језика у коме, често, реч задржава основно, номинативно значење. Стил је одмерен, без украса и великих гестова. У родољубивим стиховима се чува плахих речи народних песама, јаких епитета и бомбастичких екламација. Артистичко богаство, ритамска и мелодијска организованост стиха, битно је својство његовог песништва. Уметности Здравковићеве речи несвојствена су општа места, устаљене навике и навикнуте конфигурације, или понављања која вуку у монотонију. Изузетно, његов стих оставља утисак аутора који прима туђа искуства као готове путеве у планини и готове мостове на води. Евидентно, асимилација неке елементе народне лирике и поетска сазвучја војиславизма или, узмимо, Драинчева пева. Туђа искуства користе: сви се ми пењемо на раменима других; најпосле, нијдан песник није искључиво творац дела, каже Дилтај.
Ван сваке сумње, реч је о оформљеном ствараоцу. Од песника са овог вилајета, Здравковић је, заједно са Томиславом Н. Цветковићем, најдаље отишао. Поете локалног, завичајног значаја, у његовој популарности виде и свој песнички капитал. Много њихови стихови, спрам његових стихова, који се читају и казују, изгледају као убошки сиромаси.
И Бора Здравковић је човек пука, наше горе лист. Он пије воду са истог извора, али, насупрот многима, он не посеже за дијалектом да би аутентично изразио свој доживљај, или обогатио властити песнички фонд. Пише чистим језиком, као да је из Херцеговине, кованице језика и земље рапсода.
Аутор збирке ,,На падинама сна’’ не мора да сагиње главу ни пред једним својим стихом. Његове песничке творевине налазе смисао у аутономној естетској вредности, у новини и оригиналном језику.
Изазивајући у свом ужем окружењу завидну и заслужену пажњу књижевне јавности, Здравковићево дело ће, извесно, издржати књижевне мене и захтеве. Песме човека који није по срцу рђав, које доживљавамо као инкантацију доброте и љубави, заслужују заснованију и дубљу реч.[10]
Последњу збирку ,,На падимана сна’’, која је, заправо, одабир његовог песничког рада, објавио је 2000. године, а једно поглавље ,,Нашег стварања’’ (уредник Димитрије Тасић) посвећено је овом занимљивом песнику.
%
Од 1949. године када су се на књижевној вечери, први пут у Лесковцу, представили млади песници, најистакнутији међу њима Борислав Здравковић и Миодраг Митић, па преко колективне збирке ,,Препознавања’’ (1962), потом самосталне књиге ,,Тренуци лирике’’ (1967), све до 29. октобра 1999. када је о прослави 120. годишњице Гимназије,,Станимир Вељковић Зеле’’ салом Народног позоришта прострујао поетски вихор песме ,,Слобода’’ – ехо поезије Борислава Здравковића одјекивао је на митинзима и вечерима поезије, литерарним сусретима, говоре је наглас или носе у себи, подједнако, литерарци и маторци, исписујући у споменару, и девојчице и уседелице, снохватице и буднице, романтичари и елегичари, заљубљеници и запостављени… Како и не би када је, у укупном поетском опусу, било да је реч о родољубивим или љубавним песмама, песмама сете или снатрења, бола или радовања, речју у поезији Борислава Здравковића тако импресивно ,,кроз поетске нити уперена тиха, носталгична сета, младалачки разнежена и елегично интонирана’’. (М. Миловановић)
Довољно је само навести стих било које Борине песме, па да намах бљесну речи као слап воде са планинског виса:
 
Није ми, није ми више жао
што јесен сиви оставља траг.
Јуче, у сан процветао
Девојке осмех драг.
(Јесен, она и ја)

Перјаница нашег песничког неба, Борислав Здравковић, ево, више од пет деценија броди песничким стазама и богазама, остајући веран свом позиву поете – закључује Борин песнички сабрат Миодраг Митић.
Жесток и нежан, бунтован и смирен, мудар и меланхоличан, раздраган и разуздан – Борислав Здравковић је стално и у суштини елементарни песник, окренут човеку, завичају и домовини.[11]
%
Песник је име указано у времену, јер је време у човеку и веће у препознатљивије, а произилази из имена које човек поседује. Борислав је сав у Здравковићу: пореклом стиха и физичком појавом човека о коме говоримо. Здравковић је сав у борама Борислава. Иза тога излази да је у свему стих, у стиху је човек кога знам из дугих шетњи лесковачким улицама, кога знам из седења по старим и младим кафанама, са књижевних казивања, из необавезних разговора…
Елем, Борислав је песник, Борислав је време прошло и садашње, Борислав је боем. Борислав је стихотворац, Борислав је глава породице. Борислав је професор, Борислав је ваш и мој пријатељ. Зато, када будете мерили време, не заборавите боре Борислава Здравковића.[12]
%
После песничког зборника ,,Добродошлица за птице’’ и ,,Мајских цветова’’ В. Красића – у Библитеци Радничког универзитета из Лесковца појавила се збирка песама Борислава Здравковића ,,Тренуци лирике’’. Ова књига је плод скоро двадесетогодишењег преданог и стрпљивог стваралашког рада једног заљубљеника поезије, који међу списатељима на југу Србије ужива леп углед.[13]
Песничко казивање Боре Здравковића садржано је и саздано између оне тако карактеристичне уводне песме ,,Песмо’’, која представља и песнички манифест и поетику у малом – и мудрих и осмишљених ,,Рефлексија’’.
У распону између ова два белега, који у основним цртама могу да означе преокупацију Б. Здравковића, нашла су место четири складно компонована циклуса: ,,Земља и рат’’, ,,Из ђачког споменара’’, ,,Трагом палих звезда’’ и ,,Подребрица’’.
Циклус  ,,Земља и рат’’ одређен је већ својим насловом. То су углавном песме инспирисане родољубивим осећањем. У време када родољубива лирика нема много присталица и поборника међу онима који пишу стихове, Б. Здравковић негује патриотску лирику. Поред аутентичних песничких доживљаја ,,Две мајке’’, ,,Гуњ’’, ,,Граду ратнику’’ и ,,Писмо пријатељу са Нила’’ – има ту и програмских стихова, који нису уметнички транспоновани и лирски оваплоћени.
Па ипак, хуманистичко прегнуће ових стихова је вредно помена. А уочљиво је да су поједине песме (,,Немир’’, ,,Слутња’’, ,,Зора’’, на пример) на граници између топлог интимистичког и програмског патриотског певања и оне доносе својеврсну родољубиву лирску вокацију.
Основни тон циклусу ,,Из ђачког споменара’’ је савремени романтизам, на моменте болећиво-сентименталан – да би се, у не тако ретким тренуцима – узвисио до искрених интимистичких расположења и казивања.
Ту су познати песнички риквизити: ,,Утрнула звезда’’, ,,Небо снова’’, ,,Врт снова’’, обавезно ,,тужна песма’’, ,,пропале наде’’ итд. Љубавни бол и чежњива призивања испуњавају ове младалачке песме, које су и у време њиховог првог појављивања најављивале једног талентованог песника (,,Незаборавна’’, ,,Отргнута’’).
За разлику од ових унеколико почетничких стихова, ,,Варијације: на тему јесен’’ израз су пуног песничког зрења Б. Здравковића. То се он, сетан и невесео, суочава са собом, са пролазношћу, са вечитим менама и метаморфозама света.
Циклус ,,Трагом палих звезда’’, у истину открива и нуди све врлине певања Борислава Здравковића. У њему се налази неколико песама антологијске вредности (,,Трагом палих звезда’’, Жена’’, ,,Ја сам…’’).
Песник овде још више продубљује и разлаже своје виђење и доживљај света. Меланхолија постаје понорнија, а песнички израз очишћенији, сублимнији. Раније лепршава и захорна треперења олујно се муте у густом сплету горких, противредних ситница, и слика.
То нису више она нежна трагања која сусрећемо у претходним циклусима, већ су то опоре истине о свету, љубави, жени, самотништву.
Песник хоће: ,,да испреде сан од крви и здравља’’. ,,судбини својој да препозна лице’’, а да буде ,,крчаг окрепљења над испијеном надом’’. Здравковић у овим песмама интровентовано испитује себе, истражује своју нутрину, (,,дубоко у себи себе сам окиво’’), упорно, стрпљиво и без предрасуда.
У песми ,,Ја сам…’’: ,, ја сам (…) песма скривене среће и сан над горком јавом’’. Овим стиховима, чини се, песник је најсликовитије одредио себе и своје певање.
 
IV

ЖИВОТ НА ДАСКАМА – Професор и песник Борислав Бора Здравковић био је луцидни позоришни критичар. Године 1970. лесковачко Народно позориште објављује његове, како их је назвао, ,,позоришне импресије’’, односно књигу позоришних приказа ,,Живот на даскама’’. На једном месту нашли су се његове оцене објављене у Нашој речи, Нашем стварању и Сусретима. У првом делу су оцене домаћих аутора, а у другом су представе са VI позоришних сусрета Јоаким Вујић.[14]
Иакo су Здравковићеве оцене каткад биле ,,преоштре’’, сви су знали да су – дело стручњака који зна шта је – позориште. О његовим позоришним критикама, песништву и животу у шест наставака је Наша реч објавила интервју.[15]
Уредник издања и аутор предговора под насловом „Поводом књиге и седам и по деценија позоришта у Лесковцу“ био је познати песник и тадашњи управник Народног позоришта Томислав Н. Цветковић.
Издавање позоришног алманаха и других публикација поводом јубилеја или других свечаних прилика уобичајна је форма популаризације и афирмације позоришног живота и уметности готово свих професионалних театара. Један од таквих крупних момената у историји позоришта су свакако и разне врсте традиционалних смотри на савезном или републичким регионима. А баш у Лесковцу се ових дана одржавају VI сусрети професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Отуда и намера наше куће да поред низа других публикација у дане сусрета изда и књигу позоришних критика професора Борислава Здравковића, који је у Лесковцу први увео књижевну позоришну критику и њоме обухватио највише представа од свих осталих рецензената.[16]
На крају књиге аутор Борислав Здравковић је дао неколико напомена које се односе на концепцију књиге.[17]
Позоришне критике у књизи објављене су у листу „Наша реч“, часопису „Наше стварање“ и „Сусретима“. Критике „Таленти и обожаваоци“ и „Добри војник Швенк“ објавио сам у заједничком ауторству са М. Драшком, односно Зораном Поповићем.[18]

[1] Драгомир С. Радовановић, Сећања на Бору Здравковића, КК Глубочица, Лесковац 2014. Напомена: У књизи су објављене следеће Здравковићеве песме: Варијације на тему: Јесен, Јесен, она и ја, Матуранско вече, Песник и ја, Ток, Жени, Песмо, С омчом око врата, Подребрица, Две мајке, Слутња, Моје руке, Она између мене и свега, Сан, Животопис (избор песама Данило Коцић, новинар и писац). Књига је штампана у 200 примерака, а рецензент је проф. др Јаворка Маринковић.
  [2] Напомена: Ево једне од бројних анегдота које је прибележио проф. Радовановић:Питају Бору да ли је Домановић реално описао своје време. Бора им каже: „“Знам што је о онима писао онако, али не знам како би писао о овима што раде овако.“
[3] Зборник писаца лесковачког краја, Лесковац, 2003. године. Здравковић је умро 21. децембра 2012. године, а сахрањен дан касније на Светоилијском гробљу.
[4] Д. Коцић, Пола века песништва Боре Здравковића, Наша реч, 8. октобар 1999, Лесковачки дневник, јануар 2000.
[5] Имао сам привилегију и част да се годинама дружим са Бором Здравковићем – у дописништву Политике, Културном центру, Радио Лесковцу, на бројним књижевним сусретима и најчешће у – кафанама. О њему сам написао доста прилога, али је он, самосвојан и скроман, томе, као и многим другим стварима, придавао мало пажње. Био је награђиван на бројним књижевним конкурсима, али и о томе није волео да се пише. Уређивао је Наше стварање, био главни уредник Радио Лесковца, у младости новинар и професор Лесковачке гимназије. Он је био и остао рођени песник и за њега је дружење са искреним пријатељима било и више од живота. Остало је – остало!
[6] Године 1962. у издању КК Светислв Вуловић појавила се позамашна књижица поезије четворице песника под насловом „Препознавања“. У њој је око осамдесет песама чији су аутори Борислав Здравковић, Јосиф Стефановић, Бранко Перошевић и Раде Јовић.
[7] Напомена: Пренисимо комплетан предговор збирке Боре Здравковића Тренуци лирике аутора Мирослава Миловановића, који је објављен у Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва, Наше стварање, Лесковац 1973, стр. 84-89.
[8] Драгољуб Трајковић, Преглед лесковачког књижевног стваралаштва, Лесковац 1973, стр. 84-89.
[9] Др Т. Петровић, Песник и дело, предговор збирци песама Б. Здравковића На падинама сна, Удружење писаца, Лесковац 2000, стр.5.
[10] Проф. др Тихомир Петровић, Књижевни записи, песник и дело, Удружење писаца Лесковца 2000, стр. 55-57.
[11] Напомена Т. Н. Цветковића: Прилог Перјаница нашег песничког неба, који преносило у целини, објављен је  у збирци песама На падинама сна, Лесковац, 2000; (датум писања – 15. новембар 1999).
[12] Раде Јовић, Време прошло и време садашње; (Из збирке Б. Здравковића На падинама сна, Лесковац 2000) Напомена: Избор из песништва Боре Здравковића у посебном делу књиге „Лесковачки писци и њихово доба“
[13] Проф. др Никола Цветковић, Песник јужног поднебља, Борба, 13. јун 1968. године; Овај прилог је пренет и у збирку изабраних песама Боре Здравковића, На падинама сна, Лесковац, 2000.
[14] Борислав Здравковић, Живот на даскама, Народно позориште Лесковац 1970.
[15] Интервју објављен у Нашој речи у 6 наставака. Први део се појавио 1. јула 2005, а последњи 5. августа 2005.
[16] Томислав Н. Цветковић, Поводом књиге и седам и по деценија позоришта у Лесковцу, Живот на даскама, предговор, Народно позориште Лесковац 1970, стр. 7-13.
[17] Борислав Здравковић, Живот на даскама, стр. 158. Напомена: У књизи су објављени следећи прикази позоришних комада: Милутин Бојић – „Урошева женидба“; Светозар Ћоровић „Зулумћар“; Борислав Станковић „Коштана“; Борислав Станковић „Нечиста крв“; Д.  Лебовић и А. Обреновић „Небески одред“; Н. Арсеновић-Драгомировић „Лесковчани у Паризу“; Жика Живуловић „Лево од савести“; Радивоје Лола Ђукић „Бог је умро узалуд“; Бранислав Нушић „Обичан човек“; Бранислав Нушић „Пут око света“; Бранислав Нушић „Сумњиво лице“; Бранислав Нушић „Ожалошћена породица“; Бранислав Нушић „Свет“; Петар Кочић „Јазавац пред судом“; Мира Пуцова „Свет без мржње“; Велимир Суботић „Прозивка“; Борислав Михајловић „Командант Сајлер“; Александар Поповић „Јелена Ћетковић“; Раде Павелкић „Клонови“; Мирослав Митровић „Поноћна провала“; Иван Студен „Вожд“; А. Н. Островски „Таленти и обожаваоци“; Јарослав Хашек „Добри војник Швејк“; А. Стримберг „Отац“; Џозеф Кесерлинг „Арсеник и старе чипке“; Џон Пристли „“Скандалозни догађај“; А. П. Чехов „Ујка Вања“; Н. В. Гогољ „Женидба“, В. Н. Собко „Сачувај моју тајну“; Х. Ибзен „Непријатељ народа“; А.Поповић ,,Развојни пут Боре Шнајдера“;  Ж. П. Сарт „Несахрањени мртваци“; Т. Арсовски „Корак ка јесени“; А. П. Чехов „Три сестре“; М. Глишић „Подвала“; Р. Милар и Н. Балчин „Пут кроз шуму“; Јурџин О. Нил „Дуго путовање у ноћ“; Борислав Михајловић „Марко Краљевић“; Александар Поповић „Крмећи кас“; Максим Горки „Малограђани“.
[18] Б. Здравковић, Живот на даскама, стр. 158. Напомена: Опширан приказ-критику комада Лесковчани у Паризу видети у делу студије о Наталији Арсеновић.

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor