ЛЕСКОВАЦ – У најновијем броју “Нове наше речи” (27. децембра 2019) објављен је приказ романа Саве Димтријевића, познатог новинара и писца “Пре живота и после смрти” (Фестивал књижевности THINK TANK TOWN, Лесковац 2019) под насловом “Оно што причам измишљено је – осим истине!”. Дело Саве Димитријевића представњено је у опширним студијама Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016, 207) и Лесковачки писци – библиографије и коментари (Лесковац 2019). Приказ преносимо у целини.
Данило Коцић: “Оно што причам измишљено је – осим истине”
Литерарна појава Саве Димитријевића, половином педесетих година, у листу Наша реч, и у тек покренутом часопису Наше стварање (1953) значила је литерарно суочење са једним даровитим учеником лесковачке Гимназије. Поред првих песама у листу Наша реч, часопис Наше стварање 1957. године, из броја у број, објавио је три приче Саве Димитријевића: ,,Дводинарка’’, ,,Наш пољар’’ и ,,Црвено и плаво небо’’. Од те 1957. године, до данас, Сава Димитријевић исписује свој не мали стваралачки опус писца-хроничара, публицисте, репортера, драматичара – записао је Томислав Н. Цветковић, један од најбољих лесковачких књижевника („Сава Димитријевић – лесковачки Фелини“, Помак, број 21, 2001).
Најновије дело Саве Димтријевића, роман Пре живота и после смрти (Фестивал књижевности THINK TANK TOWN, Лесковац 2019) има своје јасне поруке, разоткрива болна сазнања и потврђује да је историја српског народа, дабоме и Лесковца, препуна трагичних догађаја о којим се деценијама – ћутало!
Писац, који је и сам проживео страхоте рата, послератне године немаштине и ћутања, поручује довољно јасно: „Оно што причам је измишљено – осим истине.“ Тиме је аутор јаснога стила и гласа које разткривају све српско-српске поделе, ставио до знања да, ма колико си чинило нестварним, оно о чему пише – догодило се!
Димитријевић, препознатљив у окружењу роднога града као изузетни зналац лесковачког говора, овога пута пише роман на „чистом“ српском језику. Та одлука, иако ће деловати као изненађење (јер су сва његова најважнија дела писана гласом завичаја), пажљивијим читањем романа јасно је, као на брисаном простору, ауторова жеље била је да језиком, „препознатљивим свима“, покаже како су страхоте рата и поратних година једнако драматичне и другде.
Прецизна је порука једне личности: „Шта ми знамо о ОНОМЕ што се није догодило.“ Тај „побуђенички“ пишчев тон, исписан из дубине душе, разоткрива да се после рата догађају зверска убиства, али о томе није смело да се говори. „И све је трајало – дуго и мучно. Као и све друго када се зло, мржња и смрт нађу на истој линији, заједно!“
Биле су то године када се „оглувело од лелека убијених по ливадама и шумарцима“ и када се – вратила тишина! То је драма о „склупчаном болу, о гласу који се не чује“, али, како вели писац, „ова књига није посвећена онима који су страдали, већ свима нама који не смемо да заборавимо оно ШТО СЕ НИЈЕ ДОГОДИЛО“.
Могли бисмо да се питамо, док читамо роман у којој су личности заробљене стрепњом, тугом и немаштином, „да ли живимо на полеђини живота, оног који једино имамо“. Укратко, да поново цитирамо аутора: „Може ли се прошлост вратити из будућности?“
Димитријевић, дакле, пише о времену када је спасоносна формула опстанка „прегласно ћутање“, као крик који се не чује, јаук који желимо да зауставимо у грлу“. То је недоба када је „тишина долазила из развалине“ и та тишина, што је брже трчала, била је све гласнија.“
Мајсторски, као ретко тако сугестивно од савремених српских писаца, описује „време које је непоуздано“ и године где су „сумње свуда“. Јер, „зле очи и опаке речи су у дослуху“ и, како би народ рекао „два без душе – трећи без главе“. Било је то доба опасних подвала када појединцима не би требало да се говори „ништа, па ни то НИШТА.“
Пре живота и после смрти, иако говори, пре свега, о времену страдања „народних непријатеља“ при крају и неколико година после Другог светског рата, обхвата и неке касније године, има разуђен ток, а како аутор наводи, писан је на релацији Лесковац – Пула – Лесковац, 2016 – 2019.
У њему се испреплетене многе приче, исписана драма коју су створили „ослободиоци“ у граду, али и у месту стрелишта, Славнику. Аутор записује сасвим прецизно: „Једанаестог октобра 1944. године у град су ушли партизани. Одмах су почели са масовним хапшењима „народних непријатеља“ и „издајника“ и већ првих дана многи од њих су ЛИКВИДИРАНИ. Онако, по партизански“. Међу белешкама, која је водио, читамо записе о масовним стрељањима. Била је рана јесен, пред крај октобра 1944. када је то почело.
Записаће аутор причу Илије Златковића агуста 1965. о „нашој кући где је ОЗНА била и о ономе што се укратко може назвати „прекоманда“, односно убијање у ноћима када су се сударале сенке“.
Роман Пре живота и после смрти има две целине: “Уместо пролога и краја“ и „Пре живота и после смрти“ – пет поглавља. У сваком од њих пролазе људи оденути ћутање, страхом и нестрајањем пред бајонетима „ослободилаца“. То је тај главни оквир трајања. Дуго би требало наводити све личности, али се описом посебно издвајају Азарије Баторевич, који је пребегао из Русије, затим Оливера, Станислава, сестра Евгенија, која је такође пребегла из Русије са двадесетак монахиња из истог манастира. Ту је и читава галерија ликова, пишчевих пријатеља, који су испредали приче у посластичарници, али и трагични, убедљиво приказани ликови Распопа и Ћутолога. Посебно су сликовите драматичне слике о монахињи Катарини, која „није имала времена ни да најави смрт, ни да се опрости од живота“.
Ово је, дакле, књига о „онемелом, глувом, окамењеном времену“, како би рекао Михис, „аутобиографија о другима“ и времену над којим стоји питање занемело у своме болу: „Шта ми знамо о ОНОМЕ што се није догодило!?“ То је тај јасан пишев сарказам, који се не чита као упозорење него као прука да се не заборавио оно што је заиста било!
Сава Димитријевића, како с правом оцењује др Саша Стојановић, уредник књиге, „жива је легенда лесковачке публицистике и најпедантнији хроничар старог Лесковца“. Јер, да завршим оценом Томислава Цветковића: „Писао је језиком препознатљивим за југ Србије, односно лесковачки крај, а по властитом признању, све његове приче су – истините. Чије фамилије нема у хроничарским записима Саве Димитријевића, тај ће тешко доказати да је Лесковчанин. Тако некако говоре у Лесковцу. А како и не кад Сава Димитијевић већ деценијама марљиво и предано бележи приче о људима и сокацима старог Лесковца, добронамерно завирујући преко плота у комшијске баче.“
Због тога и ово дело треба, уверан сам, разумети као добронамерну „слику упозорења“ о „српско-српским поделама“ које су нас – прескупо коштале. Сава Димитријевић, изузетни хроничар минулих година бола, новинар по опредељењу, а писац по вокацији, да није ништа друго написао осим романа Пре живота и после смрти урадио је довољно за прекратко људско трајање.
О аутору
Сава Димитријевић рођен је 1938. године у Лесковцу. Професионални век провео је као новинар у листу Наша реч, Радио Пули и Радио Лесковцу. Аутор је бројних репортажа, а неколико серија и драма емитовано је на београдском и загребачком радију и ТВ. Приче су му објављиване у Нашој речи, Политици, Освиту, Нашем стварању, Истарском мозаику… Неке приче и драме преведене су на италијански јези и изведене на Радио Копру.
Објавио је трилогију Људи и сокаци старог Лесковца: Свеће у снегу (1990), Баче поголеме од сокаци (1994) и Подсисарчани (1998). О старом Лесковцу такође говори дело Бубњара из Славујев биоскоп (2012), Лесковачки дрвени трамвај (2017), Мурџа мала и Мука и мерак (2018). Године 1994. објавио је Камен за памет: дан када је страдао Лесковац“ (о бомбардовању Лесковца 6. септембра 1944). Осим овог романа, једина књига коју није написао на дијалекту је Кућа доктора Данила (о злочинима ОЗНЕ и партизана над Лесковчанима по ослобању Лесковац, 2002. Живи и пише у Лесковцу.
Живот и дело Саве Димтријевић, познатог новинара и писца, најбољег зналац духа старог Лесковца, опширно је представљено у двотомној студији – хрестоматији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016) и најновијој књизи истог аутора Лесковачки писци – библиографије и коментари (Лесковац 2019).
