По
некад ми се чини да сам пристигао у невреме. Обележавам јубилеје, свечарске дане, све мање са усхићењем, скромно, више да бих извукао поуку из својих заблуда.
Опирем се баналном и суровом терору упрошћене свакидашњице. Желим да измислим или да одсањам нови живот. Сетих се и Хераклитове изреке да човек никад два пута не може да ступи у једну исту реку. Наш живот зато није ништа друго до искорак у ту пролазну реку времена и простора.
Покушавам да сазнам ко сам, шта сам, али не успевам. Не паничим. Све препуштам Богу. Зар није негде записано: „Даћу ти ново име написано на белом камену!“
Знам људе које је само интересовао заборав. Човеку је, можда, дато време да би разумео вечност. Многи умни људи су њу разумели као чисто време, без простора и пратеће сценографије.
Читање књига и писање је за неке моје давнашње другаре било обично губљење времена. Све је тако постајало једно исто, обична паланка. Зато ми се чинило да је најречитије говорило моје ћутање.
То своје давно време чувао сам, рекло би се, и тихо и повучено. Тада сам имао неку веру, веру као „сведока ствари невидљивих“, али и својеврсне гаранције да ће се нешто лепо ипак догодити. Волео сам младалачке сусрете са другачијим од себе, али сам увек желео да сачувам своју душу, јер је, ваљда, то био једини стварни улог у игри што је називамо животом.
Дани ћутања су били јачи од времена говорења. Рђави снови су постали неизбрисива јава. Време је у знаку апатије, а само повремено кресне нада да ће кренути напред, а оно се враћа у рђаву прошлост.
Верујем да људи побожне нарави, онима којима је једино стало до истине и Бога, спокојније живе од атеиста. Ја, међутим, једноставно не могу да верујем Тако су ме, ваљда, васпитавали. Једино што ми је одувек било блиско души су две истине, да се човек рађа и да умире: да је, дабоме, важно шта другима нуди између та два наметнута догађаја.
Писање је ствар упорности, певање дар природе, а сликање је, како је давно приметио један уметник, посао за старце! Мени је једино остало да будем упоран. И да живим од наде, јер је савршено јасно да нам између усамљености, прикривених немира и страха да не посвршавамо најважније послове, пре него што се опростимо од најдражих, она једино остаје као вечита утеха!
У мом животу је некако све постало у знаку књиге песама Десанке Максимовић „Немам више времена“. Ова велика песникиња живот испољава као болно присећање, да је ту највећим делом присутан дијалог са невидљивим саговорником, са мртима и смрћу. Између бола и бола, остала ми је само нада да ће, можда, сутра макар мање бити бола!
Начуљух уши да слушам речито ћутање. Чини ми се да би ме свака реч удаљила од истине која, превиђало ми се или је то стварност, живи једино у ћутању. Све више осећам да заједно са давнашњим пријатељима живим само у сновима од слика које смо заборавили да постоје. Људи жељни успеха крену у непознат свет, одвоје се од родног места, али увек се јасном носталгијом за завичајем. Велики градови привлаче таленоване људе као што светлост привлачи лептире, а онда их или прихвати или, пак, забораве. И, дабоме, нигде утехе и безутешности.
Када су ме једном питали, шта радим када не пишем, одговорио сам у стилу једног вајара да, у ствари, више пишем када не пишем, јер размишљам. Блиско ми је, мислим, сазнање да нисам научио, чак ни изблиза, све лекције и да зато морам увек да будем у стању „емотивне приправности.“
За многе је писање било и остало нека врста молитве. Јер, како каже један песник: „Осећам се као паучина на старом тавану/ … када ме се неко сети нестајем.“
Људи су једна реч од низа речи које нас окружују. Људи су сведоци тужног времена. Они су сузе и још горе од суза – бол без суза! Људи броје и казују време и зато волим понеке људе!
Ако је истинито да је на почетку била реч и да ће на крају остати реч, онда је вероватно да је на почетку било сећање и да ће оно остати и на самом крају. Док сећања може уопште и бити.
Остају само приче и предања. Како осећам да старим, све су краћа пријатељства и љубави. Као да је време изгубило свој часовник, па ми се све више чини да ћу у данима који надолазе поново срести своју прошлост. Ако би се то и догодило, не бих волео да буде испуњена старим страдањима, кошмаром и животним драмама мојих најближих. Уместо тог кошмара, лакше бих изабрао последњу и највећу самоћу свих пролазника.
Гледајући минуле јесење дела великих сликара, сетио сам се детињства и времена када сам више слутио и осећао поетику тајанства саздану у шумским пространствима, него што сам могао да продрем до конкретних облика у тим никада до краја сагледаним пределима. Питања често постављамо једнако са надом, али и са стрепњом; постављамо их и себи и другима. Најчешће то радимо у времену које нам се каткад чини и да га више нема, а онда нас саговорници изненаде: „Богу хвала, буди наду, умањује стрепњу.“
Можда је доиста свет једна велика позорница по којој сви, несвесни додељених нам улога, скупо тумарамо. Ко зна да ли би било боље када би било другачије. Једино је крај известан и за све исти! Корачам према будућности, према смрти! Разлике које постоје између истине и сна, живота и смрти су, можда, само привид. Слобода је, изгледа, мистерија. Можда је то истина. Ако је то тако, или бар узмемо да јесте, можда би се могло казати да би у супротном човек био налик или још већи магарац од оног, који не успевајући да изабере шта ће пре да поједе, умире од глади поред стогова сена!
Прошлост је за мене део мог трајања. Од ње ме у суморним данима дели стварност коју бих желео да одбацим, да избришем овај живот „као тешку кабаницу“. За мене сећање није никакво губљење времена. Оно је, у ствари, мој стварни живот. Овај живот, трен у коме се налазим, је само део бескајних боја заборава!
Мој прави живот су једино успомене. Све остало је само припрема за искорак из путовања ка смрти!
