Danilo Kocić: “Vreme senki” – Svetionik (roman u stihu)

Loading

 

ДАНИЛО КОЦИЋ: ВРЕМЕ СЕНКИ – SVETIONIK (III), роман у стиху.

III ПОГЛАВЉЕ

Неке бесмилице нису реметиле детињство.

Ни мање ни више.

Догађало се да буде тачно и оно шти није истинито.

Од мира до мира и ситних дечачких расправа.

Ниси знао за речи новога света.

Умивао се у завичајном кругу.

И то ти је било довољно да будеш срећан.

Ниси увек разумео стварност.

Имао оправдање.

Био непунолетан.

Ниси ни знао да означиш означеног.

И да си знао, не би знао!

Питање који си добро разумео, ниси схватио.

Правио се као да га ниси ни чуо.

Није те интересовао нови језик и нова стварност.

Био ти је најважнији дух твога времена детињства.

И рам да сместиш фотографију твоје прошлости.

Богатом, једностављеним елементима стварности.

Повремено, сањао о делима неизмерне лепоте.

Повремено писао писма за време ферија.

Радовао када су ти одговарали.

И сада их чуваш као најдражу изложбу сећања.

Још тада сањао како би било лепо да пишем.

Да напишеш бар једну причу.

И допишеш бар једну праву реченицу.

Знао си да то није нима лако.

Иако се чини да је најлакше.

Тада те нико није спомињао.

Можда ће доћи дан да се то деси.

Ипак, боље би било да се то не јави.

Мирније ћеш спавати, ако спаваш.

Мирније ћеш певати, ако певаш.

И мирније ћеш умирати када те смрт за то не пита.

Био си сигуран да ће се твоје ти слагати с тобом.

А то је време када се не говори о црквеним звонима.

У твоме селу није их ни било.

Немилости су владале годинама.

Морали сте да будете пријатељи.

Да ти не украду оно што је преостало: сиромаштво!

Ниси дуго чекао.

Власт је знала свој ред.

Твоје сенке нису сметале да ти заметну траг.

Није још стигло оно што је најављено.

До правог гласа могао си мирно да спаваш.

Док не пристигне твоје ново време страха.

И док не буде наде да ће бити боље.

Добро си научио да се пресвлачиш у нове сенке.

У новом оделу осећао се комотније.

И тада си могао да мислиш и када не мислиш!

Ниси знао да се правиш паметан.

Лудост није била у опису твога занимања.

У основној, сазнао да си сумњив.

Написали да си путник са лажним пасошем.

А ниси га ни имао.

И ниси знао шта је то.

Оптужили те да се претвараш –лажеш!

И због лица под маском које не препознајеш.

Трудио се да не будеш у њиховом друштву.

Због талента, скромности и маште.

Ниси имао пожељну боју дана.

Сазнао, већ тада, у детињству, смисао смисла.

Дана, ноћи, живота и умирања.

Ућуткивао себе, јер су и други то радили.

Бунио се повремено, из прикрајка.

Сељачко сиромаштво те водило изазовима.

Цензурисао самога себе.

Ниси знао шта то значи, али си негде прочитао.

Разумео да је то излаз из лавиринта лоше власти.

Детињство у сеоској забити није ти пружили све.

Ипак, имао си слободу да се крећеш.

Крај реке, пространих поља и шумовитим пределима.

Та слика остаје и у новом добу.

У годинама када се тањи смисао времена.

Гласно говорио шапатом.

Ћутао још јаче.

И веровао да ће доћи тренутак уметничке грмљавине.

Детињство те научило да поштујеш.

Слабе, болесне, сиромашне.

Да волиш своје најближе и сахрањујеш без страха.

И свој дан очекујеш као молитву која доноси спас.

Део твога очаја није сам очај.

Део твога дана није само суморје.

Део твоје прошлост није сама прошлост.

И када је било ничега, нешто је морало бити.

Суза, суза, суза…

Новог дана и нових дана.

И највише наде, која је пристизала повремено.

Када си завршао добру мисао, радовао се.

То је за тебе нови дан трајања.

И својеврсна победа у крају где влада моћ силе.

Праву истину ниси могао да сазнаш.

Само је лебдело питање: шта је то – истина!

Била ти је потребна маска да будеш други човек.

Ниси пристајао на ту врсту униформи.

Хтео да изгледаш као и твоји родитељи.

Поносан, али скроман.

Упоран, али увиђаван.

И свестан да бескрај има – крај!

У данима одрастања, девојке су биле другачије.

У твоме крају нису носиле шешире.

Ни кратке сукње.

Биле довољно лепе, личиле на слике.

Препознао си добре даме по корацима.

Ишле су смерно, смирено и поносно.

Увек са благим наклоном.

И дискретним осмехом.

Јављао се увек.

Као да су ти старије сестре.

За тебе није постојао сутрањи дан.

Желео да проживиш овај тренутак.

Касније, разумео да то није увек било добро.

Годинама се мучио да препознаш ново време.

Да напишеш прву песму.

Да сазнаш нешто више о новом свету.

И да будеш по нечему другачији од осталих.

Не по лепоти, доброти и истрајности.

Не по упорности и самохвалисању.

Него по начину како ћеш саопштити праву истину.

Мучило те сазнање да ли ћеш бити убедљив.

Да ли ћеш поверовати себи.

И да ли ће други веровати теби.

Још као дечак схватио си ту танану разлику.

Истина и лаж имају два лица: познајемо једно!

Или ниједно!

И тада стварамо трећи свет свога првог света!

Сазнао си за лоше законе.

За бројне забране.

И небројене наредбе са једном поруком: понизити!

У тајним временима, све је било могуће.

Да видиш и да ниси видео.

Да видиш и да си видео како ниси видео.

Да видиш и да ћеш видети како напишу да си видео.

Зато си бежао у природу.

Због тешких времена које си наслућивао.

И немира који ти је окупирао пажњу.

Јер си себе, као сасвим млад, стално преиспитивао.

Време је само додавало нове ребусе.

Где си?

Шта радиш?

Коме роду припадаш?

Ниси успео да сазнаш све, чак ни део истине.

Ни у детињству.

Ни у младости.

Ни у тананим годинама које полако измичу живот.

Тешило те сазнање да то ни другима није успело.

Ни онима пре, ни сада.

И тешко ће успети и онима после.

Дознао си, као дечак, да је живот лавиринт.

Излаз зе пут наде.

Само понеко, али понеко, зна како да дође до краја.

Када се то деси, друго постаје неважно.

Сем сазнања: проживео си живот без великог греха.

Излог твога живота је и у детињству био чудноват.

Моћ времена ниси познавао.

Ни тада.

Ни касније.

Ни сада.

Немирни таласи трајања су једина извесност.

Мање си упознао себе у овим годинама.

Све што си сазнао само се понавља.

Као на излизаном ћилиму који прекрива под.

Живот те завео као непрегледно пространство.

Тек на крају пута, схватио да си луталица.

Туга, а не ведрина, то је твоје огледало.

Немир, не мирноћа, то су твоји наредни дани.

Трудиш да досањаш  живот свестан да нећеш успети.

Речи изговорене у детињству и сада звоне.

Као да се чује далеки одјек са цркве.

И онда тишина: у твоме селу није недостајала!

Предели твога завичаја су бескрајно лепи.

Бескрајно заносни.

И бескрајно тужни!

Све посебно, и све у исто време!

Као и твој живот који се негде затурио.

Случај је пратио твоје одрастање.

Могло је да се деси другачије.

Преживео оскудице.

Зађевице.

И неиспаване ноћи твојих родитеља.

Одједном је нестала игра маште.

Заподенули се тамни облаци.

Хоће да покажу снагу свога трајања.

И моћ људске пролазности.

Налоге су други исписали.

Твоји су их редовно примали усред летње вреве.

Усред дугих зимских ноћи без наде.

И усред дана када си био спреман за сеоску славу.

Дани су ти били испуњени празнином.

Срећних је било, али једва можеш да се сетиш.

У томе нису оскудевали ни други.

Живело се као у хору сиромашних људи.

На то ниси могао да утичеш, јер си био нејак.

Твој исповедни тон говорења био је нејак.

Нејасан.

И недовољно простран да га сви чују.

Стално на ивици безана.

Чак и када није било тако.

Страховладе су биле јаче од лепог мајског јутра.

Боје пролазних дана одрастања нису допричане.

Старачко трајање те дане претвара се у маглу.

Иза ње, само су понеке лепо упаковане слике.

Хтео би да додирнеш макар ивице дана младости.

Хтео би да пронађеш оно што је вредно помена.

И хтео да сачуваш макар један једини осмех.

Једино је чудо природе стално.

Не рачунајући пролазност живота.

Можда томе пркоси жеља да све буде другачије.

Сада, догађаји ређају без твоје жеље.

Заборављао и где си и ко си.

У томе ниси био усамљеник.

Друштво ти правила стада оваца и звук фруле.

И један једини магарац у селу.

Да њега није било, не би знао јачину свога отпора.

Ни снагу невремена која је једном заробила село.

Тада је, како је прибележено, нестао људски живот.

Иако ниси био писац, опасно си другачији.

Као и сви из твога забрана.

Само због једне ствари: она није да се шапне.

Ћутање је понекад мудрије од изговорене речи.

За тебе тада нису постојале велике теме.

Преживљавање је било једино мерило трајања.

Прекоревао често себе што се опседаш невољама.

Схватио да ће глупости увек бити.

Да ће људе пратити разлике истих дана.

Никада ниси био сигуран да је то потребно.

Ниси умео да објасниш ни оно што је лако.

Тако се некако дешавало када лето стигне ненадано.

Када са другарима похрлиш на реку.

И када си пожелео да се први пут заљубиш.

Тада ниси знао за Шекспира.

Твој брат је читао његова дела на енглеском.

Замолио да пређеш први корак.

Да прелисташ једну драму.

Смејао се, сада се горко кајеш.

Касно је и за једно, и друго.

Ниси имао разумевање за пажљиво читање!

Ниси ни знао за експримент писања и певања.

Живот си схватио само у траговима.

За тебе, тада је писање било далека зона стварности.

Ниси разумео смисао креативности духа.

И поруку скривених слика у песничкој строфи.

Сумњао, а сумња је понекад спас од ништавила.

Сумњао у тајну ненаписане речи.

У неизговорену мисао.

У корак који си покушао да направиш.

Писма  су била реткост у тим данима одрастања.

Фотографије још ређе, као да није нико знао за то.

Нико није хтео, можда, да подели пролазност.

Живот је тада био позорница на отвореном.

О љубави си у детињству знао премало.

О смрти још мање.

Као и остала деца твог родног краја.

У то време, скандале ниси разумео.

О томе си слушао од повремено пијаних сељака.

Од младих удовица и распуштеница.

И којекаквих скитница.

Сећања ниси прогањао из живота.

Ни тада, у детињству.

Ни касније, када си био свестан пролазности сна.

Ни сада када разумеш тајне греха и смрти.

Понекад ти је живот изгледао као мехур од сапунице.

У судбини твога сна одлучивале су случајности.

И у твом, и туђим животима.

Тако је било у времену страха и сиромаштва.

Волео си дисциплину кошнице.

Волео слике лепог домаћег васпитања.

И волео ненадане младалачке сусрете.

Заједнички успех сте градили у нади.

У очувању сећања на своје порекло.

И очувању давно утврђених мера поштења.

У таквом окружењу, подносио си све.

И страх. И страх. И само страх.

Од непознатог и непознатих.

И тако проживео детињство свога сиромаштва.

Чувао прошло време за ово доба, пре смрти.

Ниси могао да избегнеш лажне слике.

Забрањене књиге и политичке затворенике.

Колективно мишљење разумео као нагодбу.

Као диктат моћника. И као победу над неслободом.

То је била права победа која није твоја.

Иако ниси био знан, на листи си сумњивих.

Покушао да будеш радознала луталица.

Номади те одушевљавали.

Све је нестајало и када се то није дешавало.

Уследила су дуга, далека путовања.

Тада се први пут уверио у дубину својих заблуда.

У снагу затурене речи.

У слику која дописује живот.

У авантуре које су биле посебне приче.

Хтео си да будеш сувише свој.

Била је то једна од твојих највећих заблуда.

И ниси успео, али ти помогло да успеш.

У другом крају затурених мисли препознао свој глас.

Изабрао своје пролазе времена.

И предела које си обожавао.

Ниси увек знао да употребиш поклоњено време.

До старачких дана, носио слику липе.

Била је у близини старе куће; мирисала на време.

На приче. На сузе. И на пролазност.

Ниси боловао од лошег живота.

Схватио то као поклоњену судбину.

Боловао од неистина.

Од суманутих људи.

Од измишљених прича.

И неправди!

Прву реч која је болела, упамтио као дете.

Сећаш се само несна.

Не и те праве речи.

Ни њених порука.

Већ тада си схватио сву дубину људског трајања.

Сву неизвесност судбина.

И све замке које те чекају.

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor