Željko Hubač: „Bliži nebu“ u LKC u režiji Darka Zloporubovića

Loading

LESKOVAC – Dramu Željka Hubača Bliži nebu Leskovčani će moći da vide 23. januara od 19,30 časova u Leskovačkom kulturnom centru. Predstavu režira Darko Zloporubović. Ovaj komad premijerno je izveden prošle godine u okviru Festivala amaterske pozorišne režije. Komad Bliži nebu donosi priču o šarenoj družini u psihijatrijskoj klinici gde svako igra za sebe samog ono što nije uspeo da postane.
U predsatavi igraju amateri:

  • Nemanja Stanković;
  • Miroslav Mijatović;
  • Marko Žunić;
  • Predarag Miljković;
  • Bojana Stefanović;
  • Đorđe Ristić;
  • Aleksandra Tončić;
  • Milica Ivaković;
  • Uroš Pešić

U LKC može se kupiti kartapo ceni od 100 dinara.

П.С.
Стваралаштво Жељка Хубача опширно је представљено у студији Д. Коцића Лесковачки писци – библиографије и коментари 1878-2018 (Лесковац 2019)

ЖЕЉКО ХУБАЧ (Тузла, 1967) – Жељко Хубач рођен је у Тузли, 1967. године, а одрастао у Зеници и Лесковцу. Као инжењер електротехнике и апсолвент београдског Природно-математичког факултета, уписао је Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирао 1996. на одсеку Драматургија. Његови драмски комади су до сада 33 пута премијерно изведени у професионалним позориштима у Србији (Београд, Нови Сад, Ниш, Лесковац, Шабац, Ужице, Крушевац, Зрењанин, Кикинда, Косовскоа Митровица и Врање), у Бугарској (Пловдив, Видин и Крџали), Хрватској (Загреб), Босни и Херцеговини (Зеница) и репризирани више од 1000 пута.
Представе рађене по његовим драмама биле су у селекцији 38 домаћих и иностраних позоришних фестивала (Стеријино позорје у Новом Саду, Фестивал „Нова драма“ у Санкт Петербургу – програм младих европских аутора, Фестивал БиХ драме у Зеници, Фестивал луткарских казалишта у Ријеци, Дани комедије у Јагодини, ЈоакимФест у Крагујевцу, Фестивал позоришта/казалишта БиХ Брчко, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“, Међународни позоришни фестивал за дјецу у Котору, Међународни луткарски фестивал “Златна искра” у Крагујевцу, Фестивал позоришта за децу „Позориште звездариште“, Фестивал позоришних представа за децу „Фестић“, Сусрети луткарских позоришта Србије, Фестивал малих форми, Фестивал праизведби, Нушићеви дани и др) и освојиле су више од 40 награда. Представе рађене по његовим адаптацијама такође су учествовале и освајале награде на значајним фестивалима, међу којима су Град-театар Будва, Сплитско лето, Фестивал камерног театра „Ристо Шишков“ у Струмици  и Фестивал црногорског театра.
За драмске текстове Жељко Хубач је награђиван 10 пута у земљи и иностранству (награда за најбољи драмски текст на Фестивалу професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ 1994, Награда „Бранислав Нушић“ Удружења драмских писаца Србије 1996. и 1998, награда за најбољи текст на Фестивалу луткарских позоришта Србије 2002, награда за најбољи комедиографски текст на Данима комедије 2004, Награда за најбољи савремени драмски текст на Сусретима позоришта/казалишта БиХ 2010 и др.) Добитник је награде Народног позришта у Београду за уметнички и радни допринос 2010. године.  Драме су му превођене на енглески, немачки, руски, бугарски и пољски језик.
У издању КИЗ „Алтере“ и Шабачког позоришта објавио је књигу драма Бизарно 2012. године. Као драматург је радио у значајним театрима у Србији и региону. Професионално се бави и позоришном режијом.  Аутор је већег броја реализованих телевизијских емисија, два играна серијала и једне ТВ драме. Писао је позоришну критику за дневни лист „Данас“. Објављивао је театролошке есеје у домаћим и иностраним часописима. Члан је српских секција ИАТЦ-а (Међународног удружења позоришних критичара и театролога) и ИТИ-а (Међународног театарског института). Дугогодишњи је новинар и колумниста, оснивач је и главни уредник Позоришних новина. Члан је НУНС-а. Био је уредник издања Музеја позоришне уметности Србије и позоришног часописа Театрон, главни уредник Издавачке делатности Народног позоришта у Београду и драматург Српског народног позоришта у Новом Саду. Тренутно је драматург Народног позоришта у Београду.
КЊИЖЕВНИ РАД: Изведени драмски текстови –  Ближи небу (игран и као Осамдесетдевета), Ближи ватри, Ближи земљи, Копље (по мотивима романа Доротеј Добрила Ненадића), ‘Ајдуци су опет међу нама (игран као Кланац и Било једном на Балкану), Отмица и вазнесење Јулијане К. (игран и као Комшије су криве и као Ратко и Јулијана), Косовска…  и драма Бизарно.
Драме за децу: Мала сирена, Лепотица и звер, Царево ново одело у земљи чуда, Чаробна свирала вилењака Милана, Успавана лепотица, Размажени принц (игран као Зачарано краљевство и Принц неваљалац).
Неизведени драмски текстови: Берлински зид, Судија (драматизација истоименог романа Вука Драшковића) и Војвођанска елегија (драматизација романа Ђорђа Балашевића Три послератна друга).[1]
Театролози, драматурзи и позоришни критичари, који прате списатељски рад Жељка Хубача недвосмислени су у тврдњи да се након овог трећег драмског дела Ближи земљи о Хубачу може говорити као о зрелом писцу.
Према Хипократовој теорији четири елемента: небо, ватра, земља и вода су четири квалитета. Аристотел разрађује тезу и каже да приликом поремећаја равнотеже између њих настаје хармонија. Усуд наших простора, дакле простора на којима живимо, је да смо све ближи и ближи хармонији. А то значи да нисмо у хармонији, већ у хаосу. Тај хаос проистиче из менталитета људи и последица је овог поднебља, пре свега. У мојим драмама управо пишем о менталитету, жанровски су то мелодраме, пре свега због тога што нам менталитет носи емотиван набој који нам често дође главе.
Отуда размишљања о тетралогији: небо, ватра, земља, једног лепог дана очекују да напишем и драму о води, односно ближи води. Да не би било претенциозно ово ме је помињање тетралогије навело да кажем да ћу написати четири драме, али волео бих да једнога дана све четири видим у континуитету извођења из вечери у вече. Прва драма, Ближи небу ми је најдража. Писана је 1987. године, одмах стављена на репертоар Народног позоришта у Лесковцу и ево (…) још траје… Од еминентних драмских писаца добио сам веома позитивне оцене о том мом првом драмском делу. Можда је награђена драма наградом ,,Бранислав Нушић’’ моје до сада најзрелије дело, али је мени ,,Ближи небу’’ ипак најдражи текст.[2]
%
Ближи небу – Први драмски текст Жељка Хубача бави се материјом која је позната у позоришној и филмској драматургији скоро као поджанр: догађаји и смисао тих догађаја који се одвијају у лудници представљају само део ширег круга представа и филмова који, свако на сопствени начин, третирају проблем микроцелине – света са посебним и специфичним системом вредности…
Имам утисак да се Жељко бавио, кроз овај текст, највише проблемом насиља и препуштености себи у једном таквом свету какав је свет шизофрених људи. Да ли можемо да разумемо насиље и да га рационално објаснимо? Да ли је насиље одсуство разума? Да ли је могуће побећи од насиља, психичког, физичког, моралног, социјалног? И да ли је бег од насиља бег од разума, у ствари? Сасвим је сигурно да је тежина тих питања превелика да може пуном снагом да се навали на нечији први текст и нечију прву режију али то су, без обзира на успех реализације, питања од којег се кренуло. А то су и питања овог човека и овог времена и простора, више него ичег другог. Насиље је на тај начин ушло у свет ових људи и овог простора да је почело, малтене, рационално да се објашњава и правда. Зато је највећи вршитељ насиља у овом тексту једини човек који је ван лудачке собе – болничар Маша. А ако је насиље са обе стране разума, и са ове светле и са оне тамне, куда онда може да се побегне?[3]
%
Ближи ватри – смрт у 26 слика – Радња драме Жељка Хубача одвија се муњевитом брзином. Комплетне судбине осморо људи – драматичне, тешке и страшне, какво је било и само време у којем су морале да буду остварене, протутњаће кроз само двадесет и шест сценских слика, догодиће се на напуних педесет куцаних страница. Од осморо главних актера завесу на крају комада неће дочекати половина. Притом, нико од њих не умире природном смрћу, а ни за преостало четворо неће моћи да се каже да их у животу чека срећа. Као у античкој трагедији, и код Хубача ланац што повезује судбину људи са гресима њихових предака остаје нераскидив. Но, чини се да овог писца тој науци нису подучили Есхил и Софокле. Пре ће бити да је у питању заједничко искуство свих који настањују просторе где се, као и у драми ,,Ближи ватри’’, живот, па и целокупна историја, одвијају уистину суманутом брзином. У том контексту застрашујуће звуче речи старог Сотира: ,,Цео живот вас животу учим, ама нешто да сам вас научио.’’ При одређеним брзинама којима се троши живот, преношење искуства нема више никаквог смисла.[4]
Јер, гледано из перспективе реалног времена, радња ове драме се дешава у интервалу између априла 1941. и лета 1945. године. Током те четири ратне, окупаторске године, ситуација коју је од самог почетка, и пре но што смо у драму уведени, било тешко дефинисати, неколико пута ће се променити, да би у свакој фази редефинисана, у основи компликована животна прича сваког лица, постала још сложенија. А Хубачеви јунаци, у својој личној потреби, да буду срећни, да се, по моделу света, којем припадају, у потпуности остваре, само следе унапред зацртане стазе своје судбине. Два јалова брата прижељкују потомство, њихов отац, удовац, се нада унучету, а његова снаха, не сасвим сигурна да ли је погрешила што је, још девојком, једног од браће заменила оним другим, напокон би да постане мајка, али и да са себе скине тешко бреме сумње да је нероткиња. Специфичност ,,нашке’’ приче није у овој почетној ситуацији већ у рату који следи, јер када крене велика војна преко земље Србије све почиње намах да се мења. Како то већ бива, један брат бира комунисте, други четнике. Све што је годинама чучало у људима нагло избија на површину и сви би нешто да изаберу, да се за нешто определе, да заузму неку страну. Као да није глава у питању. Или као да је она најјефтинији улог. И жена бира. Наравно, погрешно. Уосталом, као и сви остали. Но њен избор, за разлику од оног који чине мушкарци, може уместо смрти да донесе живот. Показаће се, међутим, да је код нас и то привид.
Наиме, на крају, кад Василије унук и Андреј, којима је усуд доделио да не буду синови својих законитих очева, почну међу собом да разговарају о смрти, у тим малишанима који слуте више но што знају, препознаћемо заправо једног другог дечака и једну сличну жудњу за смрћу.
(…) У његовој драми нема монолога. Напротив, овде једну за другом сустижу реплике, јер ће се драматне персоне у комаду, као петлови у арени, међусобно чекати и чаркати речима, да би се на концу кратких реченица, оштрим попут бритве, међусобно искасапили. Осуђени на сурово време, мрачно и опасно као мутан бунар, како ће то рећи један од актера драме, јунаци комада ,,Ближи ватри’’ као да немају кад много и друго да говоре. Но, Хубач, између осталог, зна и тајну која произилази из менталитета људи о којима пише. Или је то можда природа свих људи које је живот довео у шкрипац. Када се суоче са истином, када више немају куд и схвате да себе нема смисла више лагати, они почињу да се изражавају као у камену исклесаним, кратким реченицама које погађају директно у циљ.[5]
%
Бизарно – У Народном позоришту у Београду, на Сцени „Раша Плаовић“ 12. октобра 2013. премијерно је изведен комад Бизарно Жељка Хубача, у режији Снежане Тришић. Кроз три приче које се догађају истовремено једнога дана у неком солитеру из комшилука препознајемо оно што се дешава свакога дана у многим солитерима овога града. Прва прича догађа се на крову, друга у једном од станова вишеспратнице, а трећа у кафићу у сутерену. Кроз испреплитане судбине и бизарне случајности од крова до темеља обесмишљени су животи свих ликова, њихове судбине, али и смрти. Солитер постаје метафора хијерархије и структуре криминализованог и трауматизованог друштва, која до апсурда изоштрава узроке и последице које нас свакодневно доводе до ивице симса. У представи се на бизарно духовит начин преламају језиви злочини, смрт, насиље, убиства и самоубиства, трауме, зависности, сексуално злостављање и екплоатација жена, деструкција и самодеструкција, историјско и географско наслеђе и предодређење, кроз катаклизмично осећање безнађа у свакодневном животу и односима.[6]
%
Берлински зид Искорачивши на непосредан начин у материјал актуелне историје – заплет се одвија на Косову, током 1999. године, Хубач се драмом „Берлински зид“ упушта у нови слој истраживања људске способности за насиље и праштање – али и на нови начин артикулише мотив породице (…) овде се породица појављује као покретач, али и жртва патње. Управо то и јесте разлог због којег Хубач, у три суптилно назначена драмска круга, инсистира на питању деце – туђе или усвојене, прихваћене или изгубљене: свет у којем су неразрушиви зидови подигнути унутар људи, може преживети само ако дозволи могућност прихватања туђег детета као признања Другог“.[7]

[1] Подаци преузети са сајта Народног позоришта у Београду. О Хубачу видети опширније Помак, бр. 2, јануар – март 1997, стр. 9.  Драма Берлински зид изведена је 9. марта 2016. године у Београмском драмском позоришту.
[2] Верица Баторевић-Божовић, Живот пише приче, Лесковац, „Удружење писаца“, Лесковац, стр. 198. Напомена: Разговор са Жељком Хубачем објављен је први пут у Нашој речи 14. фебруара 1997.
[3] Давид Путник, „Ближи небу Жељка Хубача“, реч редитеља, „Народно позориште“, Лесковац, Лесковац 1994, стр. 61. Премијера представе изведена 5. маја 1994. године у Народном позоришту у Лесковцу (сезона 49).
[4] Александар Милосављевић, „Смрт у 26 слика“, белешка о драми  Ближи ватри, „Народно позориште“, Лесковац, 1995, стр. 45-46.
[5] Овај комад, како стоји на почетку драме, Хубач је посветио мајци и оцу Жижи и Василију. Уредник издања био је Драган Радовић, директор Народног позоришта у Лесковцу.
[6]Оцена пренета са званичног сајта Народног позоришта у Београду. Напомена: У Лесковачком културном центру априла 2013. промовисана је књига драма Бизарно. Моји први драмски кораци настали су у лесковачкој библиотеци Радоје Домановић, као промоција прве књиге, али и рок наступи које ћу заувек памтити. Свако слово ове књиге дугујем многим добрим Лесковчанима“, испричао је Жељко Хубач, драматург Народног позоришта у Београду. Хубач је подсетио да је пет драма, које се налазе у књизи, писао у различитом временском раздобљу. Путовао сам и дружио се са људима од којих сам много чуо и научио..
[7] Светислав Јованов, „Игра ствари, ствар игре“, поговор књизи драма Бизарно Жељка Хубача.

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor