LESKOVAC – Našem poznatom istoričaru i profesoru univerziteta izgleda da je dosadilo bavljenje ozbiljnim istorijskim temama i oštri disputi sa ne istomišljenicima, pa je odlučio da nastavi sa kozerijom, kako bi proćaskao sa svojim bliskim prijateljima potvrđujući ponovo opsednutost njihovim neobičnim druženjem, koje se retko sreće u provincijskom okruženju. Iznedrio je novu mada neveliku knjigu „Naša posla“ sa naznakom da se radi o kozeriji štiteći tako sebe od bilo kakve namere da junacima nanese štetu u njihovom već izgrađenom autoritetu u književnom stvaralaštvu, gde je jedan od njih prof. dr Dragomir Radovanović, književnik i akademik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, kao i Srpske duhovne akademije pod rukovodstvom maga srpske duhovnosti književnika Miroslava Dimitrijevića iz Paraćina. Opčinjen ovakvim statusom jednog intelektualca Leskovca Stojković mu je do sada posvetio četiri knjige označavajući ga kao čoveka velike imaginacije, legendu u anegdotama i leskovačkim laureatom, a najzad panegirik koji zaslužuje. Drugi, pak, junak ove neobične knjige je Čedomir Mitić, ekonomista, koji je postao žrtva najneobičnije kulturne i prosvetiteljske aure Dragomira i time potvrdio veliku mističnost čoveka koji je dosegao sve visine naučnog, kulturnog, privrednog, umetničkog (kao osvedočeni talenat u slikarstvu sa 1500 slika) i boemskog zenita. I dok se profesor Radovanović sprema za nove poduhvate u osvajanju svih mogućih kulturnih institucija u Republici Srbiji, Čedomir Mitić je već dosegao zvanje viteza satire koje mu je dodelila Srpska duhovna akademija. Profesor Stojković nije prvi put na sceni sa persiflažnim tekstovima o svojim bliskim prijateljima, kako je nama poznato jedini u dosadašnjoj leskovačkoj kulturnoj sceni. Prava je šteta što se ozbiljnije ne analiziraju njegove tri knjige pod naslovom „Krivo ogledalo“ 1, 2, 3, „Krivo ogledalo u desetercu“, „Ezop u Leskovcu“ i tako redom iz ovog žanra. Zato ga je u posebnoj knjizi o njemu Radovanović, kao priređivač nazvao enigmom, koju do sada još niko nije pokušao da odgonetne. Međutim, da li iz skromnosti ili nesigurnosti za upuštanje u satirične vode književnog izraza, on je stalno naglašavao da se radi o tabliodnoj književnosti, što je potpuno neodređen pojam. Ipak, neki od poznatih autora nisu se tim složili i pokušali su da ga ohrabre da nastavi sa takvim izletima. Već osvedočena lucidnost Stojkovića nije dopustila da sadržaj ove knjige bude ni nalik na oksimoron, već da nas oraspoloži, zasmeje, obogati sadržajem pravog prijateljstva za koje pojedine tvrdnje ne mogu poremetiti njihovu neraskidivu duhovnu, ljudsku, prijateljsku vezu, što autor vrlo jasno ističe u predgovoru.
Ideja autora Stojkovića da dva velika prijatelja, od kojih su jedan za drugog spremni i „glavu da polože“, dovede do izmišljenog sukoba tužbama sudu za krađu intelektualne svojine je više od toga, jer, nažalost, to se često i dešava u svakodnevici današnjeg vrtoglavog razvoja i to je prvi tekst takve vrste leskovačke zbilje u novije vreme. Ali to je i novi kvalitet druženja i prijateljstva zato što su akteri spremni da izdrže i satiričnu oluju i žestoku kritiku, ako bi se zamislilo da se to stvarno dogodilo. Interesantno je da su i svi drugi akteri ovog galimatijasa po imenu i prezimenu pristali da budu uključeni u njegovo rešavanje. To su poznate ličnosti leskovačke političke, privredne i kulturne scene, a njihove poruke su više od svedočenja ili učešća u rešavanju tobožnjeg spora. I najzad, vrlo vešto i naravno smišljeno Stojković je upoznao čitalačku javnost sa novim načinom rešavanja sporova medijacijom angažujući svoju unuku diplomiranog pravnika i licenciranog medijatora i posrednika u rešavanju sporova gospođu Ninu Kostić, koja je sa izuzetnim nastupom uspešno rešila ovaj sukob.
A onda sledi prijatno iznenađenje, jer je autor pod naslovom Post faktum upoznao čitaoca da je Čedomir Mitić objavio svoju prvu knjigu aforizama, što je nesumnjivi uticaj i ohrabrenje iz sfere profesora Radovanovića, a on lično je imao i to zadovoljstvo da govori na promociji te knjige aforizama „Kad jedete mene ne zovete“.
I tako ovaj „spor“ ne samo da je okončan već je imao i konkretan rezultat. Gospodinu Stojkoviću želimo da nastavi još hrabrije da nas obogaćuje ovakvim i sličnim neobičnim, iako izmišljenim situacijama.
18. januara 2020.
Prof. dr Jovan Zlatić, Niš
