VLASOTINCE – “Vlasotince koje ne bledi” jedinstvena je stranica po tome što je prva i jedina stranica vezana za istoriju starog Vlasotinca i njenih stanovnika. Stranica postoji od 24. avgusta 2016. godine. Inicijativu za pokretanje stranice dao je Zoran Dimitrijević.
Posle više neuspešnih pokušaja da ubedi Vlasotinčane da se upuste u potragu za starim fotografijama naše varoši, on je naišao na stranicu “Vlasotince u trenutku” (tada “Moje Vlasotince”). Nije ni slutio da se iza te stranice krije neko mnogo malađi. Posle par poruka sa njim, prihvatio sam da se upoznamo i da mi iznese svoju ideju o stranici. Posle tog razgovora pokrenuo sam stranicu koja postoji već duže od tri godine – kaže Danilo Pejčić, sada student Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Danilo Pejčić, autor stranice
„Nisam ni slutio na kakve probleme ću naići tokom te potrage za fotografijama. Prva i najveća prepreka tokom prikupljanja bile su moje godine. Ljudi nisu razumeli moj rad toliko ozbiljno, mislili su da će to brzo proći. Zato sam tokom prvih godinu dana stranice izbegavao da govorim da zapravo iza stranice stojim ja. Druga prepreka je to što ljudi fotografiju smatraju svojom ličnom svojinom i ne žele da je dele sa drugima. Ali, pored svega toga, ipak su postojali ljudi koji su shvatili ideju stranice da spasemo istoriju starog Vlasotinca od zaborava, nastavlja mladi, talentovani Vlasotinčanin Danilo Pejčić.
Detalja sa izložbe u Narodnoj biblioteci: Srba Takić, Danilo Pejčić, Slobodan Ćukalović (s leva na desno)
Pejćič podseća na istorijat stranice: „Prva izložba “Vlasotince koje ne bledi” održana je 22. septembra 2017. godine. Tada sam se prvi put predstavio kao urednik stranice. Cilj izložbe je bio da se uporedi kako je Vlasotince pre izgledalo i kako danas izleda. Šta smo sve to u Vlasotincu imali, šta izgubili i na kraju dobili. Veliku zahvalnost dugujem direktoru Narodne biblioteke “Desanka Maksimović” Srbi Takiću koji je omogućio da izložba bude prikazana u Galeriji biblioteke. Takođe, zahvalnost dugujem i Slobodanu Ćukaloviću.
Druga izložba bila je posvećena sećanju na veliku poplavu u Vlasotincu 1988. godine, pod nazivom „Trideset godina od poplave da se ne zaboravi da se ne ponovi“, 26. juna 2018. godine. Tokom pripremanja izložbe bilo je problema koji su uticali na održavanje izložbe i njen kvalitet. Za potrebe ove izložbe dobio sam video zapise o poplavi iz Arhiva RTS-a.
Treći rođendan naše stranice prošao je u znaku blokade. Bili su blokirani i sajt i profili na društvenim mrežama iz meni nepoznatih razloga. Posle 4 meseca zabrane određenih funkcija, uspeli smo da ponovo osposobimo sve.“
-Veliku motivaciju da nastavim daje mi želje da sačuvam istoriju Vlasotinca. Za Vlasotince i njegov zanimljiv istorijski razvoj treba da se čuje i zna, a to ćemo postići upravo sakupljanjem fotografija koje imaju interesantnu poruku. Cilj ove stranice ostaje isti, da podstakne ljude kako bi izvadili fotografije iz starih ormana i albuma i da ih podele sa nama, kako bismo sačuvali istoriju i lepotu našeg malog mesta od zaborava – veli Pejčić.
Urednik stranice „Vlasotince koje ne bledi“ Danilo Pejčić, zaključuje: Veliku podršku u radu stranice pružili su mi Zoran Dimitrijević, Đorđe Janić, Slobodan Ćukalović, Bratislav Jovanović, Živan Šušulić, Srba Takić, moja porodica, a najviše ljudi koji od samog početka prate moj rad.
Za Danila Pejčića, nekada učenika Gimnazije „Stevan Jakovljević“ u Vlasotincu, sada studenta Mašinskog fakulteta u Beogradu, javnost je čula kada je njegova fotografija Marsa objavljena na Fejzbuk stranici američke organizacije Astronomers Without Bordes (AWB).
- RUSKI ARHITEKTA NIKOLA KRASNOV
Posebno mesto u srpskoj arhitekturi između dva svetska rata pripada ruskim arhitektama. Mnogi od njih uklopili su se u život nove domovine dajući joj svoj puni doprinos. Oni su uskoro postali „državni“, a projektovali su na osnovu jedne solidne akademske škole. Oni su u trećoj i četvrtoj deceniji 20. veka ostvarili obimnu graditeljsku produkciju.
Nikolaj Krasnov je završio Akademiju likovnih umetnosti u Moskvi na odseku za arhitekturu, a zaposlio se kao gradski arhitekta u Jalti na Krimu. U Rusiji, po njegovim projektima, sagrađeni su mnogi objekti, između ostalih i carsko letovalište Livadije na Krimu. Došao je u Beograd 1922. godine, sa titulom akademika arhitekture i zaposlio se u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva građevine Kraljevine SHS. Njegovi savremenici, okarakterisali su ga kao razložnog arhitektu koji nije trpeo novotarije i kao izvanredno disciplinovanog akademskog crtača.
Među projektima za spomen-obeležja izgradio je i projekat za vlasotinačku spomen-česmu, javni spomenik posvećen rodoljubima palim u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1809. do 1918. godine. Inicijativa za njegovu izgradnju potekla je od dr Radula Velaševića. Spomenik je podignut 1932. godine na glavnom gradskom trgu.
Spomenik je u obliku obeliska čije je stablo sraslo sa bazom. Obelisk je monolitna akademska kompozicija koja se pri vrhu sužava, a vrh završava višesegmentnom kapom, rasčlanjenom malim lučnim nišama. Projekat vlasotinačkog spomenika čuva se u Arhivu Jugoslavije u zbirci planova arhitektonskog odeljenja Ministarstva građevine, a potpisao ga Nikolaj Krasnov 17. januara 1931. godine.
Danas je spomenik podređen masivnijim zgradama drugačije stilske obrade i nema veći značaj u kompoziciji gradskog trga. Stoji kao usamljeni primer arhitekture nacionalnog stila u Vlasotincu, otuđen u ambijentu u kome nema stilski srodnih građevina.
Izvori: Graditeljsko nasleđe Vlasotince (drugo dopunjeno izdanje), Danica Valčić, Vlasotince, 2018.
- PREMEŠTA SE SPOMENIK SRPSKIM RATNICIMA IZ 1915. GODINE
Zbog izgradnje auto-puta Niš-Tabanovce, deonice od Manojlovca do Grabovnice, koja jednim delom prolazi i kroz našu opštinu, neophodno je izmeštanje spomenika palim srpskim ratnicima iz 1915. godine, koji se nalazi u neposrednoj blizini mosta na Južnoj Moravi.
Spomenik koji su 1939. godine izgradili pitomci Vojne akademije (u to vreme je u Boljaru bio letnji logor), najverovatnije pod sobom ima i kosturnicu. Zato je Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša snimio situaciju i pripremio predlog o načinu i uslovima izmeštanja koji su prosleđeni Direkciji za izgradnju auto-puta. Predsednik komisije za spomenike, obeležavanje značajnih događaja iz oslobodilačkih ratova i naziva ulica i trgova Skupštine opštine Velimir Stamenković rekao nam je da će se spomenik premestiti 30m bliže mostu, da i dalje ostaje na našoj teritoriji i da će se postaviti baš na mestu gde se nalazio rov u kome su bili hrabri trećepozivci koji su od Bugara branili povlačenje vojske i civila prema Kosovu. „Nastojaćemo da obezbedimo što bolju vidljivost i što bolji pristup spomeniku uz obavezu da sačuvamo njegovu autentičnost.“
Izvor (tekst): List Vlasina
- VINSKI BAL
Krajem jula 1960. godine u Vlasotincu je održan prvi „Vinski bal“. Ova manifestacija živeće i nekoliko narednih godina sa izuzetkom 1963. godine kada „Vinski bal“ nije održan zbog lošeg vremena.
Ideja o održavanju „Vinskog bala“ potekla je od vodećih Vlasotinčana onog vremena kao što su bili: Vlastimir Veličković, Petar Živković, Dragiša Guberević, Pavle Đokić-Paća, Žika Atanasijević, Petar Petrović-Šop, tadašnji direktor Vinarske zadruge, Srba Milenković – direktor leskovačkog Sajma, Vojislav Dobrijević-čuveni novinar „Politike“, koji je sve to eksponirao kroz štampu, i mnogo drugih. Nekoliko „Vinskih balova“ održano je u saradnji sa Međunarodnim sajmom tekstila i tekstilnih mašina koji se održavao u Leskovcu.
Direktor prva četiri „Vinska bala“ bio je Vlastimir Veličković-Dejanac koji nam je ispričao kakvi su bili „Vinski balovi“ koji su se održavali tih davnih 60-tih godina: Pripreme za „Vinski bal“ bile su po nekoliko meseci unapred. Vlasotince je tada menjalo svoj ustaljeni izgled. Manifestacija se odvijala na platou Bašte „Park“ (od mosta do Maričkino).
U varošici na Vlasini te noći postojao je samo jedan put – onaj koji je vodio preko gvozdenog mosta iskićenog i osvetljenog, pa dalje kroz Vinsku bačvu koja je predstavljala kapiju „Vinskog bala“. Prilaz bačvi bio je opsednut hiljadama ljudi koji su rešili da tu noć provedu uz vino, pored vinogradarskih koliba, ražnjeva, vodenica, uz specijalitete sa roštilja, vruće pogače. Programski deo „Vinskog bala“ trajao je kratko, obuhvatao bi izbor lepotice „Vinskog bala“ i izbor najveselijeg gosta. U programu su učestvovali najpoznatiji pevači i glumci tog vremena. Bilo je pet platoa od kojih je svaki imao svoje ime: „Tri grozda“, „Alas“, „Maričkino“, „Park“, „Za lutajuće goste“. Sve bi bilo uveličano bogatim vatrometom, bengalskim vatrama, vodoskocima. Te daleke 1960. godine za Mis „Vinskog bala“ izabrana je Divna Cvetković, iz Beograda. Kolo se vilo uz pesmu sve do ranog jutra, do izlaska sunca, a onda su se gosti polako razilazili.
Te zabave nadmašile su očekivanja i najvećih optimista iz redova priređivača, a oduševile oko 8000 gostiju i nekoliko hiljada Vlasotinčana. Priredbe takve vrste u Srbiji tada nije bilo.
Možda je sve to mogla najbolje da oslika rečenica Milana Nešića, kraljevog dvorskog ađutanta i poznatog hidrologa, koji je mnogo voleo Vlasotince i bio njegov čest gost, a čije prezime nosi kej pored Vlasine, a koju nam je ispričao Petar Živković: Bio sam nedavno na kongresu u Veneciji, ali posle ove noći i posle ovoga što sam doživeo ovde, Veneciju brišem, u sećanju mi ostaje Vlasotince.“
ZAPISANO NA DRUGOM „VINSKOM BALU“
Proslava drugog „Vinskog bala“ ostala je zabeležena u tadašnjim sredstvima javnog informisanja. Prenosimo nekoliko redova iz „Borbe“: Veliki bal održan je na „vinskom stadionu“, kroz koji su proticali „Grom“, „Plemenka“, „Ružica“ i nešto reke Vlasine. Juče je drumom iz Leskovca prošao dosad najduži karavan. Na ulazu u grad saobraćajni znak sa poništenom testijom stavljao je do znanja: „Zabranjena upotreba vode“. Uveče u 20 časova „vinski stadion“ je otvoren. Na jednu bačvu, koja predstavlja kapiju, napada nekoliko hiljada gostiju. Bačva se drži, a desetak lepotica predaje čuturicu vina i osmeh po ulaznici koja je koštala hiljadu dinara. Gosti su iz svih krajeva zemlje kao i inostranstva. U 21 čas divan prizor, hiljade raznobojnih svetiljki, vatromet, zapalila se reka. Kao u priči koja na kraju kaže: „I ja sam tamo bio i vino pio.“ Proslava se završila specijalitetom „Made in Vranje“. Svirači se rasture po brdu i trubama dozivaju izgubljeno jagnje. Priređivači su ostali da brinu kako da prošire prostor za sledeću priredbu, jer videlo se, tesne su bile obale bistre Vlasine.
ZANIMLJIVOSTI
Za pripremu i organizaciju prvih „Vinskih balova“ vezano je niz zanimljivih situacija, neke od njih nam je ispričao Petar Živković , jedan od tadašnjih organizatora bala: „Problem u organizovanju manifestacije bio je kako naći dobru muziku. Najbolji orkestar tog vremena u Srbiji bio je duvački orkestar Bakije Bakića iz Vranja. Lično sam išao da ga angažujem.Međutim, njihova cena bila je previsoka za naše uslove. Ubeđujući ga, rekao sam Bakiji da će sledeće godine poželeti da svira i to besplatno. Tada smo se dogovorili o prihvatljivoj ceni za obe strane. Orkestar je došao i odradio svoj posao, a posle bala, sam Bakija Bakić, ponešen utiscima, rekao je da će sledeće godine zaista svirati besplatno. Tako je i bilo.
Druga interesantna situacija je: „… Jedan od učesnika prvih „Vinskih balova“ bio je i naš poznati glumac Milan Srdoč. Bio je među veselijim gostima, jutro ga je zateklo na platou u blizini Mlina, čije pogone je tada pokretala voda. Klopot vode bunovnog Srdoča podsetilo je na železničku stanicu. Mislivši da se nalazi u blizini železničke stanice od radnika Mlina zatražio je dve vozne karte za Beograd.
Tekst: List “Vlasina” avgust 1995. Fotografije: List “Vlasina” avgust 1995.
Bratislav Jovanović
