ЛЕСКОВАЦ – Најобимнију и најпотпунију студију Лесковца уочи и за време ослобођања од Турака објавио је Народни музеј 1975. године. Била је то 21. књига у његовој едицији (уредник Хранислав Ракић). Аутор књиге др Видосава Николић – Стојанчевић[1] је дело назвала ,,Лесковац и ослобођени предели Србије 1877-1878. године’’, а у поднаслову је стајало: етничке, демографске, социјално-економске и културне прилике.[2]
Према подели до 1873. године, Лесковац, са Нишом, Пиротом, Трном, Врањем, Прокупљем и Куршумлијом, чинио је једну административну целину, односно припадао је као каза (срез) мутесарифлику (округу) нишком, у косовском вилајету, коме су, поред нишког округа, припадали још и призренски и скопски округ.
Са оспособљавањем комуникација и организовањем прве администрације, Врховна команда је организовала и прву просветну службу и црквену управу у ослобођеним крајевима. Најпре је установљена ,,духовна управа’’ ослобођених крајева и извршено разграничење територије црквених управа на подручју ослобођених крајева. (…) Непосредно по образовању духовне (црквене) управе у ослобођеним крајевима извршен је попис манастира и црквене имовине по епархијама. У току рата 1877/78. године, а делом и 1876. године, цркве и манстири у ослобођеним пределима били су опљачкани и осиромашени. Материјални положај српског свештенства био је веома тежак.
У овим крајевима у време успостављања српске управе био је веома мали број писмених људи. Организовање школске мреже, почетак редовног школовања и подизање нових школа започео је тек завршетком рата, 1. марта 1878. године, када су демобилисани, на захтев српске Врховне команде, сви професори, учитељи и ђаци војници због почетка редовне наставе.
Турци су неке од ретких хришћанских школа у ослобођеним пределима у току рата били порушили, спалили и упропастили, па је било потребно да се на њиховом месту подигну сасвим нове школске зграде за наставу ученика којих је био знатан број у првим послератним месецима. Приликом пописивања турских кућа, водило се рачуна о оним зградама одбеглих турских поданика које би могле да буду погодне за школске зграде, како би се бар на тај начин надокнадио недостатак школских зграда.
Етничка структура ослобођених предела види се најбоље из ,,Прегледа пописа људства у ослобођеним крајевима извршеном између 22. фебруара и 22. марта 1879. године’’. Тада је укупно било 307.867 становника. Од тога је мумамеданског евидентирано 6.567, Јевреја 1.443 и осталог инородног 7.910 становника. Према ,,Попису људства у краљевини Србији 1884. године’’, који се односи на ,,нове округе’’ (врањски, нишки, пиротски и топлички), становништва ,,туђе националности’’ у врањском округу је било 1.956, односно 2,88 од укупног броја, нишком 4.646 (3,44 одсто од укупног броја), пиротском 1.377, односно 1,77 одсто од укупног броја и топличком 3.232 или 4,42 одсто од укупног броја.
Већ од 3. јануара 1878. године и 14. маја исте године, у ослобођеним пределима су, према донетом Закону о уређењу ослобођених предела’’- којим су ослобођени крајеви били најзад укључени у политички, економски и културни развој Србије после рата 1878. године – организоване окружне, среске и општинске управе и поднети министру унутрашњих послова и први извештаји о броју кућа, душа и величини општинских територија са укупним бројем насеља. Са ратификовањем Берлинског уговора, престала је надлежност административних подела ослобођених предела извршених до 10. августа 1878. године и извршене су знатне измене у ранијој подели према одредбама Берлинског мировног уговора. Дотле су се послови одвијали преко надлежности организованих окружних управа од 14. маја 1878. године, када су извршена и постављења ,,чиновника и званичника’’ којима је остављено у надлежност да ,,врше дужност полицијских звања у ослобођеним пределима’’. Ослобођене области су од маја 1878. године биле подељене на шест округа: нишки, куршумлијски, лесковачки, врањски, пиротски и кулски.
Издавањем дефинитивне географске карте, и ,,описом заузетих земаља’’ у ослобођеним крајевима које је Министарство војно упутило министру унутрашњих дела 15. октобра 1878. године, у коме су биле уписане нове границе Србије – дефинитивно су били укључени ,,ослобођени прдели’’ у општи политички, етнички, економски, друштвени и културни развој тадашње Србије.
За разлику од осталих области у ,,ослобођеним пределима’’ 1877/78. године, Лесковац и његова околина одиграли су посебну улогу у организовању најпре оружане борбе народа против Турака не чекајући на акцију српске војске, која је наилазила са ратишта, на којима су већ били потиснути Турци, а затим, на организовању брзе и врло ефикасне организације прве српске административне управе, пре него што су оне биле организоване на подручјима која су била ослобођена пре Лесковца.
Од тренутка првих успеха српске војске у ослобођењу Куле (Адлије, 4. децембра 1877), Прокупља са Mрамором (6. децембра 1877) и њеног напредовања ка Нишу, Пироту и Ак. Паланци, а нарочито од пада моста код Чечине у српске руке (већ 7. децембра) када је била пресечена комуникација Лесковац – Ниш, турска управа у Лесковцу постојала је још само формално, јер су се Турци припремали за евакуацију према Врању, кроз грделички теснац, где још није била допрла српска војска.
(…) Тако је Лесковац већ 9. септембра освануо без турске војске и већине турског становништва, а такође и без турске управе. Тако је био ослобођен знатно пре Ниша, Ак. Паланке, Пирота и Куршумлије. Од 9. децембра до уласка српске војске, 11. децембра, Лесковац је остао без икакве управне власти и постао ,,ничија земља’’, којој је свакога часа претила да запоседне поновно турска војска у повлачењу из Ниша, или у повратку из Дервена (Грделица), или турско-арбанашке јединице у повлачењу из Куршумлије и Пусте Реке, Поречја и Јабланице.
У тренутку уласка српске добровољачке војске у Лесковац, 11. децембра, у вароши и околини је затечено етнички хетерогена структура. У Лесковцу су затечене, осим српског становништва, које је представљало већину, још 62 заостале сиромашне турске породице и 32 јеврејске фамилије. У стрепњи и неизвесности исхода борбе српске војске на овом подручју, српски грађани Лесковца у договору са заосталим турским и јеврејским становницима формирају привремену заједничку варошку општину, са заједничким представницима у циљу заштите и одбране. Тако је, пре организовања српских административних ,,управа ослобођених предела’’ у оквиру надлежности српске врховне команде, у Лесковцу била формирана привремена локална општинска управа.
(…) У вароши је било пописано 900 туских домова само са 126 заосталих ,,турских душа’’, 100 душа Јевреја, и 280 Цигана, а 9.300 српских душа (по завршетку рата, крајем 1878. године). У тренутку ослобођења Лесковца живело је у вароши око 5000 душа Турака, које су готово сви (осим заостале 62 породице) напустили варош. Тако је Лесковац, наиласком српске војске, нагло изменио свој етнички састав и од турске постао српска варош.
Из другог извештаја Управе лесковачке члану владе у Врховној команди у Нишу, види се да је један од хитних задатака управе било одређивање подручја општине и организација среске управе. Како се наводи у овом извештају, прва лесковачка управа у одређивању општинских међа руководила се старим границама ,,кајмакамлука’’ (нахије) а представнике општинских власти бирала по старом начину, међу старим кметовима. (…) У овој нахији, изузимајући варош Лесковац, села су изванредно мала: има их са 5 кућа, већина их је са 20 до 60, а само шест села са више од 100 кућа.
Општинска власт за варош Лесковац изабрана је на дан 5. јануара. (…) До 2. фебруара непрестано је рађено и организовано је 29 селских општина и 1 општина у вароши Власотинце. Но, извештај о овоме послу управа није могла поднети с тога што су се сељани села Црна Трава, у нахији врањској, молили да дођу под нахију лесковачку. Када је дошло наређење члана владе при Врховној команди да се и та општина узме у подручје ове општине, образована је и последња црнотравска општина.[3]
У тренутку ослобођења, према овом попису, у вароши Лесковцу је пописано укупно 1932 куће (1785 српских, 115 ,,турских’’, 32 јеврејске куће), које су биле настањене, и више од 700 напуштених ,,турских’’ домова. За разлику од Лесковца, у варошици Власотинце затечено је етнички хомогено српско становништво, које је настањивало укупно 576 домова.[4]
[1] У Лесковачком зборнику бр. XLIII, 2003. године професор Хранислав Ракић је објавио прилог под наднасловом ,,Сећање на др Видосаву Стојанчевић’’ и насловом ,,Допринос Видосаве Николић-Стојанчевић изучавању етнодемографских, социјално-економских и културних карактеристика јужноморавског региона’’. У напомени стоји да је Народни музеј, у оквиру научног скупа ,,Културно-историјска баштина југоисточне Србије VII’’, други део скупа посветио др Видосави Стојанчевић (под насловом ,,Успомене на Видосаву Стојанчевић’’). Том приликом о њеном научном доприносу етнолошкој науци говорили су др Сребрица Кнежевић, др Олга Савић, Радмила Стојановић, др Ненад Љубинковић и академик Владимир Стојанчевић, а библиографију њених радова урадио је Милорад Радевић, и та саопштења су објављена у Лесковачком зборнику XXXIX, Лесковац 1999, стр. 243-314.
[2] Видосава Николић – Стојанчевић, Лесковац и ослобођени предели Србије 1877-1878. године, Народни музеј Лесковац 1975.
[3] Исто, стр. 98.
[4] Исто, стр. 111.
