Danilo Kocić, novinar – kratka istorija: Leskovac u putopisnim beleškama (IV)

Loading

ЛЕСКОВАЦ – У многим путописним списима забалежени су занимљиви детаљи о Лесковцу. Интересовање наше и стране научне јавности за српске крајеве у европској турској било је појачано током XIX века. Тежак положај хришћана који је за последицу имао бројне побуне и буне условио је потребу запада, али и истока да преко непоредних емисара и потописаца (Аму Буе, Феликса Каница и др) сазна право стање у европској Турској. Посебан интерес показала је Аустрија, тако да је аустријски официр обишао јужне српске крајеве и седамдесетих година сачинио више добрих и прецизних географских карата. Аустријским картама, као значајним обавештајним средствима, служили су се и први страни путници кроз ове крајеве.[1]
Када је после ослободилачких ратова 1877-1878. године наступило примирје и почела дипломатска акција српске владе, једна група наших научника и интелектуалаца започела је истраживање у југоисточниој Србији. Међу првим истраживачима налазили су се Милан Ђ. Милићевић, Стојан Новаковић, Владан Ђорђевић, Алекса С. Јовановић, сликари Ђорђе Крстић, Стева Тодоровић и Никола Арсеновић, архитекта Драгиша (Драгутин) Милутиновић, песник Стеван Владислав Каћански и неки фотографи.
Један од значајних истраживачка био је Мита Ракић. Он је упућен из Београда са задатком да прође ослобођене крајеве, опише знаменитости и старине и уколико их буде прикупио старе рукописе. Резултате истраживања саопштио је 1880. и 1881. године у часопису ,,Отаџбина’’, под насловом ,,Из нове Србије’’.[2]
У оставштини Мите Ракића остали су сачувани рукописи путних дневника, које је водио приликом посете југоисточној Србији непосредно после ослобођења. Ови необјављени путни дневници послужили су за писање путописа ,,Из нове Србије’’.
(…) Овај рукопис, између осталог, садржи и Ракићево путовање према Лесковцу, потом из Лесковца преко Медвеђе и Лебана до Бувца и планине Голак, где се највише задржао. После повратка у Лесковац, обишао је Врање, путујући кроз Грделичку клисуру.
Први утисак о Лесковцу у који је приспео 16. јуна 1878. године забележио је овако: ,,… У 7 часова у Лесковац. Лесковац је јужно од Ниша, а југоисточно од Прокупља. Прилично велика и лепа варош. Боља ми се види од Пирота. Одседох у станици, у великом, старом и красном конаку Шишит-паше, пријатеља кнеза Милоша. Авлија је читав један кварт од вароши. С улице су сокаци а унутра су конаци, један стари, и други нови, који је сада такође стари, јер има, веле, 90 година. Живописан је прекрасно (…) Овде сам тек добио појам о талентима и домаћем луксузу турском. Начелник станице је мој познаник Пера, који је увек особито учитив према мени…’’
М. Ракић је 30. јуна посетио сабор код турековачке цркве, који описује овако: ,,…Света врло много. Ношиво интересантно. Оро игра непрестано; једна половина само мушкиње, а друга само женскиње. Коло води жена или девојка, која, покаткад, маше марамом коју у руци држи. Тако и мушки коловођа. Нико не изгледа весео, него на сваком лицу читам неку хладноћу, као да кукуруз копају. Изгледа, доиста, као да они то сматрају за дужност… Слушао сам једног који уз гајде пева јуначке песме, као уз гусле… певао је песму, која има и у Вука, како су Марко Краљевић и још двојица просили девојку. Овде је други Милош Југовићу, а трећем не могу чути имена. Марко даје од злата јабуку, Милош жуту дуњу, а онај трећи прстен…’’
(…) У пет и по стигох у Печењевце. Ту је мост на Морави. У Печењевцу имају три махале и лепа кула неког Паша-Агића из Лесковца, који је био фини човек. Ту ручасмо ја и мој кочијаш мало свињетине на жару…
(…) У седам часова у Лесковац. Лесковац је јужно од Ниша, а југоисточно од Прокупља. Прилично велика и лепа варош. Боље ми се види од Пирота. Одседох у станици, у великом и красном конаку… (…) Телеграфисах мојој Ани, да се не брине. Боже мој, шта ли она ради с децом? Да ли је само здрава? Све се бојим да јој није што зло, а ја овако далеко од ње? Ана је нежна и слабачка, она не може ниједног дана да живи без свога Мите. Слатко моје Анче! А како бих био срећан да знам да јој је добро, да се много не брине за ме, да је весела, да се шета!
(…) Двадесет и пети јун, у недељу… У 8 часова у Бојнику… Бојник је лепо место, на самој Пустој реци, која утиче у Мораву, више Брестова, а испод Чечине. (…) 29. јун, четвртак… Гајтан је прекрасна долина, једина питомина у целом Арнаутлуку. По средини доле тече лепа река, а с оне стране, под брдом, куће, ливаде, њиве, воденице. Гајтан – лепо име за још лепше место, фини свилени гајтан на грубом сукну арнаутском!

  1. јул, субота. (…) Пут је до Грделице прилично искварен. Одатле најлепши. Клисура испред Грделице, од Кобаснице (Копашнице!) Грделица 284 м. Клисура је прекрасна, јер је питома. Поврх брегова висе њиве, ливаде и куће. Пут иде до Грделице левом, а одатле десном обалом Мораве, све до Џепа… 2. јул, недеља. Спавао сам у хану, у соби с прам оне у којој је начелник станице. Једва сам остао жив од бува, а и ваш сам по коју опазио…

%
Горан Максимовић у чланку ,,Нова Србија у путописним сликама Мите Ракића’’ (Лесковачки зборник (XLIII, 2003) оцењује да ,,као путописац Ракић обједињује уметничко и научно, а огледа се то у спајању путничких слика и личних утисака, занимљивих описа природе, те оригиналних приказа карактера савременика, са стручним огледима и запажањима о историји, географији, демографији, етнографији, језику и културним споменицима’’. Мита Ракић (1846-1890), професор, преводилац, публициста и политичар, чије је животно дело углавном познато у одабраним научним круговима, док је међу новим књижевним нараштајем остао познатији као отац великог песника Милана Ракића (1876-1938). Као један од бројних српских интеклектуалаца друге половине XIX века, који је образовање после Велике школе у Београду стекао на западноевропским универзитетима – Минхен, Цирих и Гетинген – Мита Ракић је у свом времену остао упамћен као писац српске синтаксе и ортографије, као аутор више чланака и расправа у тадашњој периодици, а пре свега као преводилац бројних дела из филозофије и књижевности са готово свих словенских и европских језика, међу којима нарочито издвајамо руски, немачки, енглески и шпански.
%
Иначе, путописна интересовања за просторе југоисточне Србије у годинама пред почетак, а потом и после српско-турских ратова (1876-1878) и даље, све до балканских ратова (1912-1913), била су веома жива у српској књижевности, а реализована су најчешће узгред, као плод конкретних државних послова. Најпре је Милош С. Милојевић непосредно пред поменуте ратове, а затим и за његово трајање, објавио у Београду три књиге: ,,Путопис дела праве-старе-Србије’’ (књ. I, 1871; књ II, 1872; књ. III, 1877). Потом треба поменути путопис Сретена Л. Поповића: ,,Путовања по Новој Србији’’, који је објављен у наставцима у часопису ,,Отаџбина’’, 1878. и 1880. године. Милорад Поповић Шапчанин објављује у Београду 1879. године путопис ,,С Дрине на Нишаву’’, а Милан Ђ. Милићевић такође објављује у Београду, 1882. године путопис ,,С Дунава над Пчињу’’. Живан Живановић објављује књигу ,,Ниш и нишке знаменитости’’, која се појавила 1883. године, Стојан Новаковић објављује путопис ,,С Мораве на Вардар’’ (Београд, 1886), а Спира Калик, нешто иза тога, 1894. године, путопис ,,Из Београда у Солун и Скопље с Београдским певачким друштвом’’.[3]
Ракић са радозналошћу долази у Лесковац, после Ниша највећу и најлепшу варош у Новој Србији. Зато и описује његов крајолик са прецизношћу и детаљним запажањима о реци Ветерници, о околним планинским масивима, о дивним виноградима, а затим и лепим и чистим кућама, пространим улицама и богатим трговима. Од грађевина као нарочиту знаменитост, како примећује Г. Максимовић, препручује Шашин-пашин конак, у којем описује уметничке резбарије у дрвету, али и знамениту лесковачку цркву, уз коју су довитљиви мештани сазидали оџак и огњиште, како би заварали Турке да граде кућу за попа и учитеља.
Ракић наглашава да му је непознато кад је град добио данашње име, осврће се на његову немењићку прошлост, када се звао Глубочица или Дубочица. Пао је под турску власт 1455. године, био је седиште пашалука и има већу важност од Ниша.
На пут према Врању, Ракић се упућује долином реке Ветернице, јер му се учинио тежим и интересантнијим од лагоднијег друма долином Мораве, који је прсекао и сачинио Митар-паша тешким кулуком локалног становништва. Чини нам се да је тај пут Ракић одабрао и зато што је мало путописаца пре њега туда пролазило. Изгледа само лекар енглеског краља, Едвард Браун, 1669. године, сматра Г. Максимовић, али за ту оцену не наводи ниједан извор.
Ракић је избројао да је на том путу равно 96 пута прегазио реку Ветерницу, а сама клисура је и довољно пространа, плодна и родна, да се не разликује много од околних долина. Највећа њена драгоценост је њен народ, записао је Ракић, који се ,,одвојено и стасом и изгледом од онога око Лесковца, а и дух му је другачији’’. Ракић је нарочито одушевљен јунаштвом коју су показали у протеклим ратовима за ослобођање, када су много помагали српској војсци.
(…) Област Буковика и Власине, Заплања и Лужнице, Ракић пролази путем према Пироту. Прво значајно место на том друму је Власотинце, које ,,чистоћом, белином, уљудношћу и уредношћу кућа које изгледају као какве виле’’, пријатно изненађује путописца и зато му признаје да је ,,као варош лепша од Прокупља и Врања, да је као место лепша од Лесковца, а да је и у једном и другом лепша од Пирота’’. Ракића нарочито радује снажна национална свест и патриотизам Власотинчана: ,,Кад је год Србија дала знак, Заплање и Буковник били су на ногама. Често су крваво плаћали ову поданост Србији и љубав к народном имену своме, али су, мимо све то, остали крепки и непоколебиви’’. Посебна драгоценост овога поднебља је неговање резбарског и дрворезачког заната, а као врхунски узор Ракић наводи ,,Кнежев сто’’ у власотиначкој цркви.
%
О одушевљењу властиначким крајем које испољава Мита Ракић, члан Српског ученог друштва, који по задатку Врховне команде путује по новоослобођеним крајевима 1877/78. године од Турака, пише професор Живан Стојковић.[4]
,,На путу од Лесковца према Пироту, Ракић је прошао и кроз власотиначки крај, који се по закону од 14. маја 1978. године, звао срез власински у лесковачком округу. (…) Од Лесковца до Власотинца, пише Ракић, путовало се два добра сата а треба да се пређе и мост на Јужној Морави, који је у време кад је он путовао вода заобишла. Настављајући пут према Власотинцу, он је био одушевљен као дланом равним питомим пољима. (…) Иако је мислио да је Власотинце само село, био је пријатно изненађен када је нашао да је то касаба. Међутим, његов утисак се променио када је ушао у Власотинце, за које је касније написао да је права варош, не само по имену већ и по изгледу. Власотинце је било чисто, уљудно уређено, као да је већ три деценије под Србијом. Изненадило га је да у њему није било турских високих зидова, већ да су куће на улици, лепе и чисте, а пошто су имале двосливне кровове, изгледале су као виле. Велики комплимент за ову варош је Ракићева оцена да је Власотинце лепше од Пирота и Врања, а од Лесковца и Пирота лепше и као место и варош.
(…) По попису из 1879. године, Власотинце је имало 519 кућа, 2626 становника и то 1304 мушких и 1322 женских, као и 622 пореске главе. Интересантно је да су тада била 432 мушкарца и 22 жене који су знали да читају и пишу.
Професор Стојковић закључује да је Мита Ракић ,,највише био одушевљен власотиначким крајем и оставио је о њему сведочанство које може бити потврда и данашње привлачности овог краја као бисера овог поднебља’’.[5]
После М. Ракића, првих година по ослобођењу, по службеном задатку, ,,С Дунава на Пчињу’’, посетио је Власотинце, Милан Ђ. Милићевић. Он је Власотинце описао као ,,варош коју река Власина само орошава’’, као место где ,,ова вода из свих својих тескоба избија, излази у широку моравску раван’’. По величини, Милићевић сврстава Власотинце ,,у другу варошицу у нишком округу’’. Милићевић такође наводи народно предање о откупу Власотинчана ,,за 130.000 гроша’’ од Латиф бега (,,у турско време’’), откада у њему више нису могли да станују Турци, осим турских царинских и административних чиновника.[6]
%
У току и после ослобођења нових крајева 1877-1878. године у њеним просторима се креће велика група истраживача наше културне прошлост. Тако ће у кратком временском раздобљу новоослобођене крајеве посетити и у њима боравити Мита Ракић, Стеван Владислав Каћански, Милан Ђ. Милићевић, Светислав Вуловић, Ђорђе Костић, Ђуро Даничић, Тихомир Р. Ђорђевић, Светислав Марић и др. Међу овим истраживачима два последња наведена су се бавили и историјом школства за време турске владавине.[7]
(…) Глигорије Костић прихватио се да изнесе и своја лична запажања, јер је учио у лесковачкој школи од 1870. године до ослобођења. Прва верзија ове књиге била је завршена 1896. године. Он је те 1896. године боравио у Лесковцу у више наврата бележећи сећања наставника ове школе за време турске власти Мите Николића (Ча Мита) и Ђорђа Петковића (Бата-Ђорђа). Тако је Костић могао извршити испитивање главних организатора основне школе у Лесковцу. Ова сећања учитеља и лична сећања омогућују му да до танчина опише живот школе дајући на тај начин прворазредни документ о тадашњем школству.
Рад на књизи је завршио септембра 1897. године, када рукопис са препоруком неколицине значајних педагога предаје редакцији часописа ,,Учитељ’’, која га је почела објављивати у двоброју од новембра-децембра исте године. После другог наставка (објављен у јануару 1898) незадовољан величином слова, Костић обуставља његово излажење у ,,Учитељу’’. Сматрајући свој рукопис значајним, 17. априла 1898. упућује читаоцима посебно штампани оглас којим позива на претплату своје књиге ,,Ча Митина школа’’. У позиву претплатницима обећао је да ће се књига појавити до 20. јуна, али је она изашла из штампе тек септембра 1898.
Тако се појавила прва књига која је у целини посвећена Лесковцу, омогућујући нам да много боље упознамо школски и уопште културни живот Лесковчана у последњој деценији турске власти.
(…) У књизи је пластично описана сама школа (подигнута 1854), ученоници, наставна средства. До натуралистичког су описани односи учитеља и ученика. Поред података о самом школовању – стицању знања, Костић је дао и податке о начину управљања у школи и о њеним учитељима. Од заборава је отргнуо учитеље дајући нешто података о Мити Николићу, Ђорђу Петковићу, Јосифу Костићу, Настасу и Ленки Крстић, Спири Здравковићу и Ставри Кочићу.
(…) На крају… Костић је обећао и другу књигу којој је намеравао описати и њене ученике. Нажалост, своју намеру није остварио а наша истраживања у том правцу нису дала резултате.
%
Глигорије Костић је рођен у Лесковцу 30. јануара 1866. године, као прво од троје деце сиромашних занатлија. Основну школу је почео учити код Мите Николића још за време турске власти. После ослобођења наставља школовање у лесковачакој Нижој гимназији (до 1883) и Учитељској школи у Нишу, коју завршава 1888. године.
На учитељском испиту је показао следећи успех: из науке хришћанске и црквеног певања – одличан; српског језика и литературе – врло добар; историје српске и опште и земљописа – добар; педагогија са историјом и психологијом са логиком – врло добар; рачуница са геометријом – добар, природне науке – одличан; школски рад – врло добар и писмени рад – добар.
Сведочанство му је издато 29. јуна 1888. године а потписали су га управитељ школе М. Влајић и пословођа Стеван Никшић Лала.
%
По завршетку школовања, Костић се обратио министру просвете тражећи учитељско место у Лесковцу или његовој околини. Том приликом је истакао сиромашно стање својих родитеља и потребу да помогне у школовању млађег брата и сестре. Министар просвете је одговорио позитивно на ову молбу и поставио га је за учитеља у Дединој Бари код Грделице. О његовом боравку у Дединој Бари нема много података. У више наврата је отпуштан из службе…
Последњи пут је отпуштен из службе 1. септембра 1901. и пензионисан је, али је по жалби враћен поново у службу 1. децембра исте године… У Смедереву је боравио за време балканских ратова, до изненадне смрти, 23. августа 1918. године, не дочекавши да види ослободиоце.

[1] С. Војиновић, Лесковачки зборник , XVIII, 2003.
[2] Исто, стр. 46.
[3] Г. Максимовић, Лесковачки зборник, XVIII, стр. 88.
[4] Проф. др Живан Стојковић, Власотиначки крај у Путопису Мите Ракића, Власотиначки зборник, Власотинце 2003. год, стр. 57-65;
[5] Исто, стр. 64.
[6] Др Видосава Стојанчевић, Власотинце после ослобођења од Турака (1878-1890), Лесковачки зборник бр.XXIV, стр. 255.
[7] Санислав Војиновић, Глигорије Костић и његово дело о школовању у Лесковцу за време турске владавине, ’Ча Митина школа, Београд 1898.

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: