ВЛАСОТИНЦЕ, БРОГРАД – У Београду је 3. фебруара, у Галерији Студентског културног центра отворена изложба др Милоша Шарића, рођеног у Власотинцу, под насловом „Сви моји преци“.
Милош Шарић вајарство је завршио на Факултету уметности у Приштини – Звечану, а мастер академске студије примењеног вајарства на Факултету примењених уметности у Београду. На истом факултету је и докторирао. Добитник је треће награде жирија и публике на конкурсу „Београдски читач” 2015. године. Излагао је на самосталним и колективним поставкама у земљи и иностранству. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Поставка је отворена до 24. фебруара.
О овој изложби опширно је писала Политика, што се може прочитати на сајту те куће.
Мотике којима се некада копало на њиви послужиле су уметнику Милошу Шарићу да направи скулптуре од гвожђа. Овај вајар дела је представио на изложби „Сви моји преци” у Галерији СКЦ-а и оне су део истоимене серије радова насталих током протеклих шест месеци. У скулптуре је уграђено више од двеста елемента скупљаних шест година.
– Апарат за варење био ми је главни алат. Њиме сам спајао делове гвожђа и од њих направио радове који упућују на породицу: „Стуб”, „Куће”, „Прстен” и „Пут”. Мотика је једно од првих оруђа које је човек почео да користи и вековима је обезбеђивала кору хлеба и кров над главом. Нови, брзи ритам живота у коме има доста отуђивања и међу члановима породице, скинула је са животне сцене мотику – објашњава аутор.
Креирањем уметничке приче у коју је уткана и социолошка потка, Шарић је хтео да укаже колико је важно освртање на прошлост, али и чињеница да је услед протока времена дошло до промене начина рада, животних вредности и услова опстанка.
Скулптуре су ту и да подсете на људе који су користили мотике и живели од физичког посла.
Милош каже да је мотике скупљао на отпаду, мада има још домаћинстава у селима где се оне користе, али он их је препознао као одбачене употребне предмете којима се може дати нови живот.
– Изложба је зато и осмишљена тако да одбацује све сувишно – тема, језик и симболика материјала чине се довољно јасним. Скулптуре су изложене без постамената, оруђе је на поду па су мотике симболично враћене на земљу којој припадају, а имају улогу и да посматрача донекле „спусте на земљу” упућујући га на реалност данашњег човека – објаснио је Милош.
Према његовим речима, мукотрпни физички рад углавном везан за природу, који подразумева обраду земљишта и издржавање и чување породице, па и шире заједнице на окупу, данас се не би могао представити мотиком, односно било би тешко овај модел живљења који је произишао из једног система вредности препознати у модерном миљеу.
– Мотике у овој улози какву им је дао Милош указују на устаљени систем навика и мерила данашњег потрошачког друштва. Оне стварају везу између њихове некадашње и данашње функције. Елементи од вареног гвожђа надовезују се попут карике, успостављајући однос преци – данашњи човек – потомци. Тако се отвара дијалог у који сваки посетилац може да се укључи јер је тема Шарићевог рада универзална. „Сви моји преци” заправо су сви наши преци – навела је др Јелена Павличић у каталогу изложбе.
Милош Шарић вајарство је завршио на Факултету уметности у Приштини – Звечану, а мастер академске студије примењеног вајарства на Факултету примењених уметности у Београду. На истом факултету је и докторирао. Добитник је треће награде жирија и публике на конкурсу „Београдски читач” 2015. године. Излагао је на самосталним и колективним поставкама у земљи и иностранству. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Поставка је отворена до 24. фебруара.
Видети опширније у ПДФ – о в д е:
