Danilo Kocić, novinar: Kratka istorija Leskovca – prvi učitelji i škole (V)  

Loading


ЛЕСКОВАЦ – О  периоду историје Лесковца и југа Србије од 1877. до 1944. године постоји богата грађа, али ћемо обратити пажњу само на онај део који се односи на свакодневни живот ,,обичних људи’’. У центру пажње нашег интересовања биће образовање и култура.[1]
Први службени попис нових крајева и прве статистике свих крајева потичу из 1879. године. Према попису из 1890. године од 13.641 становника у Лесковцу, 625 је било из других места у Србији, а 332 из других држава. Житеља других народности било је 629, а  552 су били неправославне вере.
Да би се разумеле просветне прилике после особођења од Турака, треба рећи да су почетком XIX века углавном постојале школе са манастирским методом учења. Школа се везивала за цркву. Први учитељ у Лесковцу спомиње се после Другог српског устанка. То је био Јован Павловић, који је одржавао наставу по приватним кућама богатијих Лесковчана. Међутим, први учитељ који је јавно радио са ђацима био је даскал (учитељ) Даца (Стојанча). Њега је средином XIX века наследио поп Ђорђе, који је такође радио по манастирском методу.
По угледу на Кнежевину Србију, у Лесковцу је 1856. године нови наставни метод завео учитељ Симеон Андон Софијанац, пореклом Грк, који је живео у Софији. Поред црквених, увео је доста световних предмета (граматика, земљопис, рачун, таблице). Он је радио у Лесковцу до 1868. године, када га је због болести заменио најпознатији лесковачки учитељ из времена турске владавине Јосиф Костић, родом из Приштине. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила и тзв. Ча Митина школа, чија се зграда налазила до старе цркве.

Пред ослобађање од Турака, Лесковац је имао троје учитеља Јосифа Хаџи-Костића, Настаса Крстића и Ленку Крстић. Учитељица Ленка Крстић је основала у Лесковцу школу за женску децу. Пред крај турске владавине, Лесковац је добио нову школску зграду на црквеном плацу, између цркве и старе школе. Тако је после ослобођења Лесковац имао две школе са великим бројем писмених мушкараца и жена.[2]
У Лесковцу су у овом периоду успешно радиле и мушка и женска основна школа у којој је учитељица била Даринка Здравковић. Године 1883. почела је да ради и продужена школа за мушку и женску децу у коју се уписивало са завршеном основном школом. Закон од 1882. године уместо четвороразредне уводи шесторазредну основну школу која постаје обавезна. Уколико ученик није настављао школовање у некој средњој школи, он је морао да заврши шесторазредну преко продужене школе, а поред Лесковца, таква школа је постојала и у Власотинцу. У лесковачкој продуженој школи 1884. године било је 35 ученика.
Појавом текстилне индустрије, крајем XIX века, у Лесковцу је септембра 1890. године, почела са радом Ткачка школа по одобрењу Министарства народне привреде. То је била државна установа и радила је у Пашагићевој згради. Њен први управник био је Чех Алојз Шкарка. Број ученика се кретао од 15 до 31, а школом је руководио Управни одбор чији је председник био окружни, односно срески начелник.[3]

[1] Видети део литературе: С. Димитријевић: Грађа за проучавање Лесковца и околине, свеска I, Лесковац 1954; Историја Лесковца и околине (1918-1928); Сто година лесковачке текстилне индустрије 1884-198, Лесковац 1984; Д. Трајковић: Из прошости Лесковца и оклине, Лесковац 1977;  Др Ж. Стојковић, др Слободанка Стојичић, Хранислав Ракић: Историја Лесковца, Београд 1992; Д. Туровић: Јунаци гвозденог пука, Лесковац 1990; Ж. Стојковић, Ненад Кражић: Лесковац – време прошло – време садашње, Лесковац 1989; Проф. др Димитрије Кулић: Бугарска окупација Србије 1941-1945, Ниш 1970; Никола Илић: Крвави фабруар, Лесковац 1977.
[2] С. Димитријевић: Грађа за проучавање Лесковца и окoлине, свеска I, Лесковац, 1954; Ж. Стојковић и др: Историја Лесковца, Београд 1992.
[3] Историја Лесковца, стр. 156.

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor