Бирајући људе с којима ћемо се дружити, несвесно бирамо и своју судбину, одсликавамо свој карактер и исписујемо своју, али и туђе биографије!
Тражећи изгубљену суштину света, моји животни вратоломници су преживљавали све сударе, парадоксе и излишности.
Мера је једино кадра да из прошлости узме и запише суштину људске природе, да одбаци сувишности и да нас упути у вечиту тајновитост наше планете.
Избором отуђености и самозаборава, изабрали смо једну страну природе. Оно што понекад радим најближе је тишини. У тишини, као у другом свету, човек медитира, разврстава слике прошлости и чека нову тишину, да благосиља нови живот у новом свету!
Можда је, у ствари, читав наш живот, свет који нас окружује, део милосрђа, без објашњења, спојен са оним што се назива простором добра, али и пределима зла. Због тога је, ваљда, и разумљиво што је човек подељен између добра и зла, таме и свелости, баш као и у она далека, тајновита времена.
За најближе смо зрно песка у којем је саздан читав свет! Тек када будемо сазнали шта су урадили уметници затворени у просторе своје усамљености и своје стрепње, почињемо да им верујемо и да их уважавамо. Појављује се светлост на крају шумарка и почињемо да верујемо како смо на правом путу. Пролази страх, долазе нада и спасење, а онда се негде, из далека, на неком тек пробуђеном пропланку чује лавеж дивљих звери, рађа се нова стрепња и тада почиње и наше ново рађање или умирање. Заувек смо или излечени или, пак, вечито рањени.
– Младост брза беше као мастило… Језичак на ваги беше младост… Смрт је плаћена унапред… Жестока вечна надо… У снегу сличне вејавице беше младост. (Божидар Шујица).
– Цели живот је један велики апсурд! – помислих. Шта би се, на пример, догодило са нама да немамо прошлости, ни будућности, већ само садашњост у којој смо сами одговорни за своју судбину. Можда се не би догодило ништа необично. Све теже бисмо проналазили књиге које бисмо читали до краја!
У једном дану старачких успомена, посматрам сенке без предмета и облака. У разумевању највеће тајне, тајне човека, исходишта и добра и зла, и подвале и подлости, и величини морала и неморала, трагам за својим коренима. Давно сам схватио да су наше судбине и ниске великих сеоба и опасности од духовног пропадања. Зато се вреди супроставити забораву, која је присутнија што нам је памћење краће.
Мој нови страх, у ствари, није нови. Све стрепње су нестале много, много раније. Тај свет страха из детињства као да је поново изронио у чудо. Из уснулог детињства, из удаљене прошлост, призивам родитеље да ми помогну. Нема их!
Нестаје мој пут наде и пут снова! Само пожутеле фотографије и дуго, неправилно дисање!
НАПОМЕНА: Пројекат – Култура и образовање у време интернета и дигиталне ере
Овај садржај део је пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (Уговор о додели средстава из буџета општине Власотинце)
