ВЛАСОТИНЦЕ – Власотиначке приче из Лондонске улице имали су прилике да чују сви они који су се прикључили пешачкој тури организованој поводом Међународног дана туристичких водича. На ово путовање кроз време и историју заинтересоване је повела Жаклина Стефановић, професор географије и радник Туристичке организације општине Власотинце. Акцију су здушно подржали чланови Гљиварског друштва “Рујница” на челу са председницом Сунчицом Јовић.
Кружна шетња почиње из центра града вароши кроз улицу Иве Лоле Рибара. Жаклина Стефановић је упознала учеснике туре са радом и животом брачног и лекарског пара Ане и Радула Велашевића, великих хуманиста који су својим радом део себе уткали у развој Власотинца између два рата. Ово путовање кроз време не би било потпуно да није поменута и кућа браће Паруновић, која је изграђена у облику брода без додатних украса. Улица која је до сада четири пута мењала име: Црквена улица, улица Поповића, Лондонска улица данас је улица Вука Караџића. По њеним речима, становници ове улице махом су били учени и веома имућни људи: Сретен Маринковић, власник црепане, Душан Поповић, општински деловођа, Радомир Поповић, трговац, Стеван Бајић, трговац, Јован Поповић, учитељ, Василије Поповић, свештеник, Димитрије Поповић, народни посланик и секретар Народне скупштине, Христифор Стаменковић, адвокат. Сви они имали су радио апарате који су представљали статусни симбол. Кришом су слушали Радио Лондон који је био једини прозор у свет и најцењенији извор информисања у предратном периоду, па отуда и назив улице.
Приче из Лондонске улице почеле су у петак испред куће Димитрија Поповића, предратног учитеља, председника општине и народног посланика и управника Кредитне банке у Власотинцу. Учествовао је у балканским и Првом светском рату, прешао је Албанију и стигао на Крф. Одликован је орденом Светог Саве четврог реда са четири златне и једном сребрном медаљом за храброст.
Следеће заустављање било је испред млина. Стари млин, један од првих индустријских објеката у Власотинцу је изграђен 1893. године. Темеље су поставили Прокопије Црниловић и Петар Г. Поповић, зетови Стојилка Борнодолца. Млин је у то време био симбол грађанске епохе и сведок развоја вароши на Власини. Данас се налази у уводним шпицама домаћих серија које је писао сценариста Синиша Павић.
Даљи пут води до породичне куће Поповића. Некадашњи интернат је импозантна грађевина чији су власници били синови Гаврила Поповића. Изнад биљне орнаментике на фасади се и даље налази монограм Петра Г. Поповића, најстаријег Гавриловог сина. Кућа је власницима одузета након Другог светског рата и служила је као интернат за ратну сирочад. Деведесетих година прошлог века кућа је враћена наследницима, а они су је 2004. године продали општини, након чега је реновирана у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе. Објекат и данас сведочи о сјају једне изузетне грађанске породице. Ова грађевина је својим изгледом и монументалношћу променила изглед вароши.
Говорећи о људима и грађевинама ове епохе, Жаклина Стефановић се зауставља испред куће Стаменка Милошевића, данашње виле Гуњетинац. Кућа је изграђена 1885. године, а обновљена је 2008. године и у њој је данас ресторан. Ова изузетно лепа грађевина још један је сведок успеха и падова власотиначких породица које су свој зенит доживеле између два светска рата, када се бележи и највећи развој вароши.
Времена и власништва су се мењала, неки објекти су начети зубом времена, други пак обновљени. Живе свој нови живот и само мало је потребно да овај део Власотинца сачува део аутентичности из свог златног доба и остане језгро вароши, онај његов лепши део. Одмах ту прекопута је и кућа Љиљане Стаменковић, сестричине чувеног сликара, етнографа, етнолога и професора Христифора Црниловића у којој је власотиначки “Пустоод” често боравио.
Нешићев кеј, који је душа Власотинца, пројектовао је хидроинжењер и декан Техничког факултета у Београду на позив Власотинчана. Уредио је ток Власине, коју је посебно волео и изградио кеј. И данас се препричавају његове визионарске речи да се против реке и њеног тока не сме ићи.
Најлепшу причу чули смо тога дана о сату, код кога су се минулих деценија заказивали сусрети, љубавни састанци и друга окупљања. Механизам сата склопљен је 1936. године од различитих зупчаника. До Другог светског рата сат је звонио. За израду звона је искоришћен део точка старог аутобуса. Бројчаник је ручно рађен. У радњи нас дочекује Никола Цокановић, који је часовничарски занат научио од свог оца Звонимира, овај од свог оца Владимира, кога је у Нишу подучавао чувени мајстор Јова. Десетине сатова, зидних и џепних откуцавају време, и подсећају на пролазност као и на то да ниједан механизам није зауставио време.
Извор: сајт листа „Власина“
