ЛЕСКОВАЦ – Мирослав Тодоровић, познати српски писац, који се често оглашава у „Политици“, објавио је на свом ФБ профилу изузетно позитивну оцену о стваралаштву Светолика Станковића, писца из Лесковца, који се последњих година истакао читавим низом веома успешних ромама.
Приказ Мирослава Тодоровића објављујемо у целини:
ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ
Светолик Станковић: „СИЗИФ ИЗМЕЂУ БУЊИНА И ХЕСЕА“ и нови роман на ражњу „БРЕСТ“
Да живот пише романе потврђује и ново дело самосвојног списатеља Светолика Станковића. Насловом „Брест,“ као и мото има, сугерише се комплексност дела, указује на категорије вишег смисла, предочава да се иза, и испод површине фабуле, налазе слојевитости. У ткању чију основу чини ово време су нити традиције и историје у којима су питања вечних категорија, живота и борбе да се опстане, да се извуче из провинцијског блата, и из заосталости, изађе на светлост цивилизацијског ступња, ослободи „османлијског печата“ што још карактерише човека овог простора а сатирућем трвењу даје снагу. У живом приповедању су и ноте из светског духовног наслеђа, присуство великана писане речи које Станковић у свом романексном ткању наводи. Они су били његови саговорници у смутним временима која на овом простору трају, од њих је „учио списатељски занат“ у њему су се објавили и древни мислиоци чија мисао и данас живи. Списатељ истиче да је „читалачки укус формирао на руским и немачким класицима.“ Каже: „Толстој, Чехов, Тургењев, Достојевски и Шолохов. Хесе, Ман, Гете и Цвајг су на мојој личној скали литерата од значаја, са нареченима сврставам, Андрића, Крлежу, Црњанског, Селимовића и Киша…“
„Читалац живи хиљаду живота пре него што умре. Човек који никада не чита, живи само једном.“ (Еко). Станковић је „живео животе јунака својих писаца“, а свој живот је ставио у књиге.
Овај „Сизиф између Буњина и Хесеа“* пише сопственим животом и временом. Сапутници и сапатници кроз живот су јунаци његових романа и прича. А кроз романе, и приче, прелама се време рушења утопијске идеологије и државе…и свега што је на тим развалинама настало и угрозило опстанак народа.
Подсећа списатељ на „…важне другове, јањеће бригаде, на упокојитеље српске привреде, сервилност локалних политичара…“ указује на „време власти“ која је све подредила себи где се све сводило на у се на се и пода се. То је створило нове односе и „вредности“ какве само „балкански синдром“ може да изнедри, а српски менталитет развије.
Студиознијим читањем реминсценција на збитија из прошлости, као што фрагмент који казује како је „… Светозар скончао негде у проклетој Германији, ни гроб му се не зна, као заробљеник једне издане и унапред поражене војске и државе“ омогућује да схватимо и ововремене догађаје.
И да поново чујемо Проповедника: „Што је било, то ће и бити, што су радили то ће и радити, нема ничег новог под сунцем.“ (Проп. 1,9).
Пише Станковић о истинском песнику Стојану Здравковићу из Бојника „који је живео своју поезију за разлику од протоколисаних и наградама поткупљених, песника, драмских писаца, романсијера, са државном апанажом упрегнутих у јарам власти, политике, друштвених норми, и интереса уметничких кухиња и кланова.“
Пише: „Људи се тешко мире са чињеницом да су на пергаментима и папирусима исписиване највеће лажи и преваре. По налозима убица, злочинаца, превараната, продаваца магле, опсенара и лажова. Историја, слушкиња и бестидна лажљивица, све њих прогласи великанима.“
Опомиње: „Данашњи човек срља сулудо у еколошку и биолошку катастрофу, ношен логиком и потребама дана у којем се налази. Сутрашњи дан га не интересује, јер ће рачуне плаћати наредне генерације.“
Пише: „Међу тужним догађајима у провинцији свакако су и књижевне вечери познатих београдских књижевника и интелектуалаца општег усмерења… Пише о српској демокртији, о кетманству, пише о себи, о нама и нашем времену.“
Пише на старински начин, реалистички модерно осветљава, опомиње, подстиче читаоца да размишља о прочитаном да и себе нађе у роману који чита.
Пише литерарно убедљиво, и уверљиво нас суочава са суровостима живота на овом тлу. Његово дело је упечатљиво сведочење о нашем времену у романесном облику.
„Отета од живота“ смештена у завичајни простор, аутора препознатљива по „ознакама традиције и судбине свог етноса и поднебља“, књига „Брест“ поседује универзалне вредности које казују о животу и човековој борби да опстане. Борби у којој је вазда присутна библијска истина: „Докле, се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити.“** Борхес тврди да читалац богати књигу, и да је значење прочитане речи другачије, што значи да и књига мења свог читаоца. Роман „Брест“ ће омогућити читаоцу да прође кроз његово време и причу и изађе на чистину са искуством које ће му помоћи да савлада сопствене тешкоће. Једном речи „Брест“ је књига за нас, данас, и увек.
Светолик Станковић: Сизиф између Буњина и Хесеа, Пресинг, 2019.
**Мојсијева, 3. 19.
