Dr Vjačeslav Nešić: Izuzetno povoljna ocena o monodrami Saše Stojanovića “Put za Jerihon” u interpretaciji Dragoslava Brankovića Gileta

Loading

LESKOVAC – Na sceni Narodnog pozorišta u Leskovcu izvedena je monodrama „Put za Jerihon“, prema motivima istoimenog romana Saše Stojanovića. Adaptaciju, dramaturgiju, kao i režiju potpisuje sam autor romana, a kao „izvođač glumačkih radova“ pojavljuje se Dragoslav Gile Branković, koji ovom predstavom broji 35 godina bavljenja glumom. Da zadovoljstvo bude kompletno pobrinuli su se Svetlana Stoiljković kao inspicijent i sufler, Jurica Dikić, koji je brinuo o grafičkom dizajnu i Tanja Jovanović, zadužena za video dizajn.

Potresna do bola, kako kažu deca, monodrama „Put za Jerihon“ priča priču dostojnu helenskih tragedija; priču o Ahmedu Ademoviću, trubaču iz leskovačkog romskog naselja Podvorce; povest o vojnom trubaču u srpskoj vojsci tokom Prvog i Drugog balkanskog i Velikog rata, koji je svojom trubom doprineo preokretu na bojnom polju. Svirao je turski znak za povlačenje turske vojske za vreme Prvog balkanskog rata u čuvenoj Kumanovskoj bici, u velikoj i odlučujućoj srpskoj pobedi, i za to je bio odlikovan „Karađorđevom zvezdom“. Međutim, za vreme Drugog svetskog rata doživljava veliku porodičnu tragediju kad su mu dva sina streljali Nemci prilikom poznate razmene-odmazde po principu „sto za jednog“.

Sam Ahmed je izbegao smrt jer je nemački oficir pokazao poštovanje prema nosiocu ordena i izveo ga iz stroja za streljanje. Ostatak života proveo je glancajući cipele gostima ispred leskovačkog hotela, a umro je glancajući svoju trubu, iz koje nikad više nije zasvirao, ispred kućnog praga.

Dragoslav Gile Branković igra potomka Ahmeda Ademovića bez imalo stereotipa, koji su toliko tipični za ovdašnju pozorišnu scenu, filmsko platno ili TV serije.

NJegov scenski govor nije neka iskvarena varijanta leskovačkog govora, već govor Roma/Ciganina iz ciganske ma(ha)le Podvorce; njegove scenske kretnje nisu u maniru čoveka koji ima mentalni poremećaj, već snalažljive osobe, koja ne samo da zna šta hoće, već zna kako da to dobije na inteligentan i pronicljiv način.

Branković igra Roma bez imalo groteske i tragedije, obmane i samoobmane; igra ga sugestivno, nadahnuto, lucidno, iznijansirano i upečatljivo; igra ga bez patosa, bez melodramskog narativa; samo na momente u tek naznačenoj sofisticiranoj persiflaži.

Veran je naturalističkom glumačkom maniru, vrlo retko preteruje u teatralnosti; ponekad dopadljiv u svojoj ležernoj drskosti, a vrlo šarmantan u svojoj neformalnosti i veoma dirljiv u svojoj nevolji, uvek suzdržan u svom lirizmu.

Ne gradi Dragoslav Gile Branković lik trubača Ahmeda koji treba personifikovati u magnet za zlu kob i katastrofalne porodične tragedije, nego kao u težak i opor svet inkorporisano ljudsko biće, od krvi i mesa, kom, Ahmedu, sreća okreće leđa onda kad mu je najpotrebnija.

Koliko mu je sreća pomogla na bojnom polju i učinila ga herojem zbog spašavanja hiljada života srpskih vojnika, toliko je njemu, nosiocu „Karađorđeve zvezde“, ista sreća okrenula leđa i poravnala kosmičke račune na relaciji sudbina – čovek, oduzevši mu dva sina, nove trubače, njegove naslednike, životnu radost.

Pozorišna sala leskovačkog NP bila je ispunjena do poslednjeg mesta, čak je deo publike i stajao sa strane. Dugotrajan aplauz dovoljno je govorio koliko je publiku dotakao ovaj pozorišni komad.

Izvor: list “Danas”, 5. mart

NAPOMENA: Vjačeslav Nešić je doktor nauka i profesor univerziteta

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor