Danilo Kocić, novinar i pisac: Pisma prelepoj sanjalici!

Loading

 

ЛЕСКОВАЦ – Објављујем три (од више писама) Данила Коцића, новинара и писца, аутора неколико запажених студија и књига о лесковачким ствараоцима. Све је овде стварно и измишљено, као и наши животи. Можда ће се некоме допасти, други их неће ни читати, а трећи ће казати – будалаштина! Све је (не)тачно, као и наши животи! Да није било пандемије грипа (и мог вишенедељног боравка у кући, јер припадам групи 65+) не бих се њих ни сетио!!!

ПИСМО БРОЈ (1): НАЈЛЕПША МОЈА!

Шта будем написао о Теби и нама премало је, јер нема речи којим могу да опишем Твоју заносну лепоту, Твој неодољиви шарм, образовање и таленат. Постала си ненадано део мојих дугих сновиђења и дана који би били тако суморни да није Твоје предивне слике у мојим очима.

Зашто се тако ненадано живот поиграо мојом судбином? Упознао сам Те, заволео и за сва времена освојила си моје далеке речи и рањено срце. Ко зна колико сам пута питао себе: зашто се ово десило у годинама мога спремања на далеки пут и зашто сам Те сусрео у Твојим најлепшим данима док си исписивала песме посвећене другом и животу који се само најлепшим стиховима исказује у својој раздраганости?

Не, не смем да Те увредим и да Ти кажем, бар не сада, део мојих снова о Теби и нама. Нека то, за сада, буде само моја велика, далека, неизречена тајна.

Ипак, једно Ти морам рећи: Ти си слика моје слике, сан мојих снова, најлепши стих мојих песама. Ти си ненадано пристигла у мој одоцнели живот и волим да ту останеш баш онаква како Те замишљам.

Лепа си као мајско цвеће у мојој раскошној башти, нежна као прелепо пролећно јутро и заносна као дан који једном дође у живот и ту остане да се памти за сва времена.

Овога пута, за крај, нека буде и сам почетак: Волим Твоје предивне очи, тај трептај љубави који шириш у мени и ту далеку слику прелепе жене која се може волети само искреним осећањем заљубљеног човека.

Нека ово буде и почетак мога сневања са Тобом, прелепа моја сањалице, и део писама које ћу Ти слати да Те подсећају, када протекну многе године, да је у Твојој близини био неко који Те волео толико топло да то не би могло да стане у ниједну песму, причу или узбудљиви, заносни роман.

Волим Те бескрајно! Твој искрени обожавалац из прошлих, за ово и будућа времена!

ПИСМО БРОЈ (2): ПРЕЛЕПА МОЈА!

Прелепа моја, упознао сам Те касно, али срећан што си део моје свакидашње збиље! Само се питам, зашто је живот тако суров подаривши да у овом добу свога трептаја, када се сумирају успомене протеклих година, сусретнем жену свога живота.

Ипак, ако има утехе (у моме случају негде се затурила), срећа се састоји од малих-великих ствари и ненаданих сусрета са Тобом који су најлепши дар моме посусталом животном тренутку.

Како је могуће (а истина је) да се не сећам првог сусрета? Како је могуће да тада, тај трен, неодољиви осмех и те прелепе очи, које буде жељу за дугим сањарењем, нисам упамтио за сва времена? Зар је живот хтео толико да ме порази да се не сећам тих слика које не смеју да се изгубе?

Тек касније, много дана после тога, у присенку сећања, видео сам очаравајућу доброту и Ти си постала неразвојна лепота свих мојих прича.

Било ми је потребно доста времена да схватим како у малим местима, у некој далекој забити, може да настане таква страст за особом коју живот подари када није најбоље време.

Ох, не могу да прихватим да је ово забрањена љубав. Не могу да оптужим себе што осећам у своме срцу неољиву топлину при помисли на Тебе; да ме то узбуђује, као да сам пред изазовима нечега тако тајанственог и далеког, а опет блиског и недостижног што ме нагони да сањам најлепше снове.

Док кроз моје несталне мисли пролазе слике у којима си Ти тако нежна, далека, неухватљива и неумољиво заводљива, покушавам да оправдам своје надање да ће се намах нешто променити и да ћемо успети, макар на трен, да будемо део заједничког рама неописиве среће.

Најлепша моја, срећо мога тренутка, нада си новога јутра и чежња мојих наредних дана које ишчекујем у некој узаврелој тишини.

Кажем себи да имам права да Те волим иако знам да си одавно туђа, срећна, поносна на своје време и препуна нових надања. Оптужујем себе што Те толико ишчекујем као да ћеш засигурно доћи у мој топли загрљај.

Знам да је то једна од оних слика са којима се свако, па и ја, суочава, пред велим страстима које побуђује жена Твоје лепоте, милозвучног гласа и предивног смисла да својим песмама очара простор и људе који воле то ненаметљиво, а предивно казивање праћено осмехом који се носи као пој за вечито уздисање.

Волим Те бескрајно!

Твој искрени обожавалац из прошлих, за ово и будућа времена!

ПИСМО БРОЈ (3): НАЈДРАЖА МОЈА!

Дошло је неко чудно време када се људи не радују малим, великим стварима и (не)пролазним надањима. Имао сам среће да ме је то осећање безнађа мимоишло када сам упознао Тебе.

Од тог тренутка, сваки Твој покрет предивног тела пратио сам осмехом човека коме се срећа вратила када је помишљао да су минула сва осећања која људе нагони да воли и да буде вољен.

И када Те није било, можда више него када сам Те посматрао, имао сам неодољиву жељу да насликам ту непоновљиву лепоту и тај неописиви мирис који носиш у себи док заносно корачаш.

Страх да у томе нећу успети још више ме прогањао, као да сам дивља звер у планини, јер сам имао осећај да ће сваки мој покушај бити – безуспешан. Ти ниси заслужула да Те опишем уобичајним речима које се могу чути када се неко тако силно заволи и тада праве смисленице речи нема.

Знам да је и ово само нова потреба да се оствари – немогуће! Јер, описати Тебе могу само људи којима је бог подарио чисту, племениту мисао и таленат да из безброј уобичајних фраза пронађе ону која ће бити – стварна слика једног неодољивог сна.

Ти ниси обична жена које се сусрећу на улицама града, књижевним сусретима, у полузагушљивим кафићима, у планини, на обалама река или на морским плажама.

Гледам Твоје фотографије и размишљам како да почнем. И прво што ми пада у оквир моје прозукле песничке игре сећања су Твоје предивне очи. У њима препознајем оно што бих желео да се догоди: да се волимо као да смо се нашли у истом оквиру наших дана. Твој заводљиви поглед нагло ме опија и, гле чуда, хтео бих све одједном и сада!

Чини се да ме не вара моје осећање немоћи, јер читам као отворену књигу како би желела исто, али Ти је стало да се поиграш са мном, да то буде истински флерт који би се касније претворио у – велику љубав!

Настављам да Те посматрам и у предивном осмеху откривам сву снагу Твоје раскошне лепоте, а на Твојим уснама пожуду да се љубимо тако страсно као на предивним сликама ренесансних уметника.

Твоје тело је чаробна бајка у којој су исписане сновиђења многих прелепих дана и великих љубави. Али, иза те задивљујуће лепоте, која је слика у слици наших дана, крије се Твоја изузетна племенитост и таленат који још више мами на стално приспитивање мога наума и тако снажне, али тешко оствариве наде да ћеш, макар за трен, бити део моје збиље.

Због неког необјашљивог страха пред сигурним поразом, одлазим у свој свет снова и наде. Ту сам са Тобом у неописивом загрљају испуњеним заносним погледима и пољубцима које нисам у стању да опишем. Само осећам предивни мирис Твога чаробног тела и боју предивног сна као да гледам раскошну дугу после летњег пљуска.

Тако постајеш не само моја заносна слика лепоте, него и моја осварена нада за којом сам трагао свих ових година и успео, скривен од света и свега, да остварим!

Ти си једини моја пожељна слика, једина жена мојих снова и једина песничка струфа коју ћу покушати да напишем када за то дође време.

Волим што Те волим иако дубоко свестан далеког пута који би требало да превалим до Твоје умилне лепоте која код мене изазива жељу која се не може описати уобичајним речима.

Волим Те бескрајно!

Твој искрени обожавалац из прошлих, за ово и будућа времена!

НАПОМЕНА: Пројекат – Култура и образовање у време интернета и дигиталне ере

Овај садржај део је пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (Уговор о додели средстава из буџета општине Власотинце)

 

 

 

 

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor