LESKOVAC – Nisam od onih koji cvile. Jeste Borina pesma, ali o nekoj drugoj tematici. Ljubavnoj. Ovde nije reč o njoj. Čini se da je ljubav, onakva kakva je, ogoljena i bolna, za nekoga lepa, a nekome surova, sada luksuz. Danas je ljubav nešto što je pravo onih ljudi koji, mnogi bi rekli, a cinici jedva dočekali, pravo razmaženih, lenstvovanih slabića.
Zašto kažem danas, a mislim zapravo na poslednjih par meseci straha, brige za sebe, najbliže, brige za čovečanstvo. Danas kad smo lišeni slobode, one iskonske, koju smo grozničavo ispijali i busali se u grudi da nam je niko ne može oduzeti. A oduzeli su je. S pravom, sa razlogom, zbog višeg cilja, zbog nas samih. Tako kažu. Ali, mi sumnjičavi u život, mi nismo sigurni u to pravo, jer nam se plasiraju sadržaji kao svetleće reklame. Brzo, strogo, boldovano. Ne stižemo ni da pročitamo do kraja, a novi sadržaj već nas preplaši.
Tako je. Strah je naš vladalac. Dopustili smo mu da uđe, da nas mlatne svakog jutra vestima iz sveta, Srbije, našeg grada. Zbunjeni, a nesigurni, sluđeni od stvarnost i od nas samih. Jer, sada se krijemo iza ćoška sopstvenog rezona, bežimo od sopstvenog racija, šćućureni u mračni ugao straha sopstvenih misli.
Sada nam naša unutrašnjost ne deluje kao sigurno mesto za beg. A svet van nas je pogođen zemljotresom panike i straha. Izolovani, sami, tražimo utehu drugih. Sada, više nego ikada, potreban nam je čovek. Onakav kakvi smo mi nekada bili. Slobodouman, trezven, jak, krht, uplašen, ali odvažan u nameri da pobedi.
Pitaš se šta i koga pobediti. Pa sebe. Danas, u izolaciji, u policijskom času dvadesetprvog veka, treba pobediti sebe. Malog i srozanog, deplasiranog sebe. Sada, više nego ikad, potrebno nam je oružje nevidljivo kao i neprijatelj sam. Dostojno protivnika. Arsenal intelekta, staloženosti i razumevanja. Zato opipavamo po sebi, čačkamo svaku prašnjavu škrinju, zaboravljenu od lake svakodnevice. Preturamo po džepovima tražeći mrvicu trezvenosti ne bi li se otreznili od pijane stvarnosti.
Noći su najgore, jel da? One su strašnije od dnevne svetlosti i podmukle tišine. Noću nas stižu čudovišta – naše misli. Cerekaju se podmuklo. Njihov jezivi kikot kaže: “Rekao sam ti. Fali će ti ljudi. Fali će ti galama, vreva, užurbanost, umor od svakodnevice kojoj si nadevala svakakva imena. Fali će ti da vučeš decu kroz užarenu letnju vrevu, vukući kolica, igračke, vlažne maramice i modricu na kolenu zadobijenu od jurcanja za njima. Sad vidiš da nije tako strašno što je umusavila novu belu haljinicu. Ili što ti se kafa svaki put ohladi dok u panici tražiš njihove tršave glave u gužvi. Fali će ti bezbrižnost. Bezbrižnost jednostavnog življenja. A ti ćutiš, šćućurena u krevetu i slušaš. Stežeš oči kao dete ne bi li što pre zaspala. Isključila buku. Buku tišine.
Neki ljudi sada govore kako se priroda sveti, poigrava se nama. Traži mir. Da se odmori od gmail nečovečnih, halapljivih. Neko tako razmišlja. Ja ne. Ne verujem u više sile, kosmički bumerang. Verujem u život kao takav pun iznenađenja. Težak, prelep i nepredvidiv. Verujem da nam se upravo to dešava. Život. Veličenstveno lep. Trenutno pauzira, onakav kakav mi poznajemo. I biće još lepši kada se uskoro vidimo i zagrlimo. A grlićemo se dugo.
Dr Nataša Dimitrijević
Б И О Г Р А Ф И Ј А
Nataša Dimitrijević rođena je 16. marta 1979. godine u Leskovcu, gde je završila osmogodišnje i gimnazijsko obrazovanje. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2004. godine. Na istom fakultetu 2010. godine odbranila je magistarsku tezu pod nazivom „Značaj društvene odgovornosti preduzeća u savremenim uslovima poslovanja“. Doktorat ekonomskih nauka stekla je odbranom doktorske disertacije 2016. godine na temu „Poslovna etika, društvena odgovornost i konkurentska prednost preduzeća”, na Fakultetu za finansije, bankarstvo i reviziju, Univerziteta Braća Karić u Beogradu.
Dr Nataša Dimitrijević trenutno je šef računovodstva u Prekršajnom sudu u Leskovcu. Od 2005. godine radi u OŠ ’’Kosta Stamenković’’ u Leskovcu na računovodstvenim poslovima. Nakon toga, zapošljava se 2006. godine u srednjoj Trgovinsko-turističkoj školi u Leskovcu, gde obavlja poslove profesora ekonomske grupe predmeta. Od 2008. godine radi u Regionalnom garancijskom fondu za južnu Srbiju gde obavlja funkciju v.d. direktora. Od 2009. godine obavlja poslove saradnika direktora za ekonomska pitanja u Agenciji za lokalno ekonomski razvoj u Leskovcu.
Pohađala je 2010. Univerzitet socijaldemokratije (UNISD), u organizaciji Centara za studije socijalne demokratije i Fondacije Friedrich Ebert Stiftung. Tokom 2012. godine učestvovala je u obrazovnom programu „Upravljanje projektnim ciklusom u projektima finansiranim od strane EU“, Beogradske otvorene škole. Teme sa ovih studija su usko povezane sa etikom i društveno odgovornim poslovanjem.
Angažovana je u okviru USAID projekta za reformu sudstva kao član radne grupe za Pristup sudu. U okviru ovog projekta učestvovala je na studijskom putovanju u Americi na temu upravljanja sudskom administracijom. Takođe, učesnica je studijskog putovanja u Brižu (Belgiji) u okviru projekta Speak European – Kancelarije za evropske integracije, pri čemu je tri nedelje pohađala nastavu o Evropskoj Uniju na Evropskom Koledžu.
Nataša Dimitrijević udata je i majka dvoje dece.
