Štrajk glađu: kom’ se „carstvu“ privoleti, pitanje je sad? Da li onom opozicionom, ili onom vladajućem?
Ovog lepog, sunčanog i toplog majskog jutra probudio sam se rešen da počnem dijetu. Korona i vlast me držali dva meseca u kući, sinovi donosili grickalice, žena mi ugađala sa specijalitetima i – ja se ugojio. Salo mi pritislo dijafragmu, jedva dišem. Uključim TV, a ono sve stanice samo guslaju o štrajku glađu četvoro poslanika. Brzinom munje prođe mi kroz vijuge želja da im se priključim.
Lepo sam doručkovao, kao Balašević nekad kad se dobro jelo. Štrajk glađu, iliti dijetu treba početi punim stomakom. Nisam našao stiropor pa sam u ranac spakovao stare novine, sunđer za sedenje, ćebe i flašu vode. Oprostio sam se od ukućana, poljubio ženu i krenuo do Skupštine. Supruga je i jutros, kao i uvek kada sam odlazio od kuće, pljusnula pun bokal vode za mnom- valja se, kaže.
U „devedesetpetici“ nema gužve, sedam na slobodno, neobeleženo mesto i počinjem u sebi da ređam argumente oba „carstva“.
Demokratski „gafovi“ opozicije
Boško (Obradović) je za demokratiju, i ja sam. Ali zašto nije štrajkovao glađu protiv uređivačke politike RTS, nego je upao sa svojim pristalicama u Takovsku 10 i – „zapušio usta“ opoziciji.
Zašto nije gladovao protiv tolerisanja „bakljade“ i kršenja policijskog časa, već je umesto kod kuće u 20.05, u po bele dana zviždao pištaljkom Maji Gojković na uvo.
Zašto nije pre tri, četiri dana, seo na stepenik ispred Skupštine i sa megafonom trubio o kršenju demokratskih načela? Umesto toga, „demokratski“ je iscepao sako poslanika koga ne voli i -naveo vodu na Vučićevu „vodenicu“ .
Juče se pridružio kolegi poslaniku i zemljaku Miladinu (Ševrliću) , koji štrajkuje glađu zbog Kosova. Sad će dva Čačanina da razmrse ono što decenijama nisu razmrsili ni Amerika, ni EU, ni Rusija, ni Srbi sa Kosova. Albance i da ne spominjem.
Tužilaštvo ćuti, a vlast proziva…
Stižem u grad, a stižu me i argumenti drugog vladajućeg „carstva“. Elem, gladuju oni zato što se tužilaštvo ne oglašava, zato što ne hapsi „siledžije“, „fašiste“, „narkodilere“…
A onda počinju da naviru pitanja gde su Martinović i Božićka bili kada je javnost brujala o „tetki iz Kanade“, zašto nisu štrajkovali zbog ćutanja tužilaštva o „Krušiku“.
Jeste da je ministar Lončar brinuo o našem zdravlju u vreme korone, ali šta ono beše sa helikopterom? Ništa od štrajka glađu što tužilac tada nije reagovao, a nije, jer je Vučić rekao „Ne dam Gašića!“ Zato danas šef BIA, pored crkve koju je podigao, pravi i spiskove dobrovoljaca koji neće uzeti od države 100 evra.
Zašto poslanici SNS nisu sedeli ispred Skupštine posle rušenja Savamale? Nisu, jer je Mali, i pored plagijata, dobar ministar, koji u budžetu ima toliko para da može da pomogne ne samo privredu već i sa po 100 evrića sve punoletne građane Srbije,koji će 21. juna izaći na izbore. Glasačima je malo sendviča, „sitan mito“ masovno na delu.
Nisu sedeli ni kada je po nalogu tužilaštva uhapšena Ana Lalić zbog navodne lažne vesti, ni kada je Jovana Popović osuđena na zahtev tužilaštva što nije poslušala apel predsednika da ne izlazi iz kuće . Nije ih bilo ni kada je objavljeno da su provladini tabloidi lane objavili 960 lažnih vesti , ni kada su „navijači“ kršeći policijski čas upadali u zgrade i na krovovima palili baklje…
Dilemu – kom ću se carstvu privoleti rešila je policija! Juče „živim zidom“ , a danas ogradom, tako da nisam mogao da priđem ni do prvog stepenika Skupštine.
Nema veze. Preko puta je park, sešću na klupu, malo ću da uživam u lepom danu a onda kući – na ručak. Ko još, posle ovog, drži dijetu?
O autoru
Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…
