Svetolik Stanković, književnik iz Leskovca: „Karijera“, priča

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Познати лесковачки књижевник Светолик Станковића, аутор више запажених романа и збирки песама, добитник бројних награда, објавио је на свом ФБ занимљиву причу, која говори о нашим менталитетима. Рад овог веома образованог писца из Лесковца опширно је представљен у студијама Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (2016) и Лесковачки писци – библиографије и коментари 1878-2018 (Лесковац 2019). Причу преносимо у целини. Лековита је!

Светолик Станковић, књижевник из Лесковца: „Каријера“, прича

У редакцији локалних новина Наша демократија у току је важан састанак, којем председава председник Управног одбора господин Трајко Патлиџан, познати трговац и власник готово свих пијачних тезги у граду на Бујишници. Исти господин је и председник скупштине града, те неких добротворних установа и ктитор храма у изградњи. Треба сменити досадашњег и изабрати новог главног и одговорног уредника, што признаћете није нимало лак посао. Досадашњи главни и одговорни уредник ових угледних новина, које покривају десетак општина у Србији, био је Боривоје Крстић, дипломирани правник и филолог. Посао уредника обављао је веома добро и успешно, дуго година писао је за Вечерње новости, али процена је надлежних са вишег нивоа, да није био довољно активан у борби против бившег режима. Тај грех вуче се за њим као дугачак и ружан реп, којег не може да се ратосиља. Зато мора да буде смењен и удаљен из новина. До пензије му је остало још десетак година. Провешће их највероватније радећи на парче, седећи по кафанама и у бесконачним расправама о ситуацији код нас и у свету. Као сви докони људи. Уосталом, ко му је крив што се није престројио на време, као већина његових колега по перу. Обавештавам цењеног читаоца да су сви бивши режими у Србији, ненародни, па одатле и обичај да они који имају било какве везе са њима морају да буду уклоњени, без обзира на квалификације, способности и остале трице и кучине.
Но, то је био лакши део посла. Боривоје је већ поднео оставку, иста је усвојена једногласно и на тренутак је настала опуштенија атмосфера у просторији пуној дуванског дима, нервозе и неизвесности. Господин Патлиџан наручи другу кафу, е да би се припремили за наредну тачку, што ће рећи избор новог главног и одговорног уредника. Ту већ ствари нису тако једноставне и лаке. Наиме, једини кандидат, господин Љубисав Прелетовић, искусан је новинар и позната трачара у граду и околини, али има један мали недостатк. Нема факултетску диплому, ђаво нека је носи, и онога ко је измисли. Господин Прелетовић, педесетогодишњак, у бившим режимима помоћник директора НИП Глас народа, преименован у Нашу демократију, после величанствених демократских промена, био је човек од поверења оне важне Службе за коју се ради испод жита, да не кажем тајно. Схвативши време и његове мене, престројио се у ходу и код данашње власти позиционира се високо. Код Службе такође. Опште је мишљење да само он може да одговори тешким изазовима, којима су медији изложени, у овим временима пуним демократије и слободе, које, нажалост, имају и својих противника.
Само малом броју људи познато је да господина Прелетовића подржава и готово је заљубљена у њега, једна веома уважена дама из познате НВО, добитница високих међународних признања за политичку коректност, мир и толеранцију, некакву изузетност и остале „етности’’. Честа је гошћа у нашем граду, на трибинама које организује господин Прелетовић. Њих двоје знају се поодавно, још из времена кад су били чланови ЦКСК Србије и полазници школе у Кумровцу. Сада уважена госпођа, бивша другарица, сикће свом снагом на комунизам, хвали мондијализам, велика је европејка и заговорница либералног капитализма. Истим жаром, некада је бранила самоуправљање, ООУР, ЗУР, СОУР и будибог са нама, шта још није бранила.
Све је то добро и красно и дивно, али диплома, проклета диплома, нема је нигде, чак ни на најдаљем видику. А без ње нема ништа од места главног и одговорног. Џаба! Присутнима у сали позната је та чињеница, али нико ни да зуцне. Господин Патлиџан, ипак се усуди да напомене како господин Прелетовић, и поред свих заслуга, мора да се снађе за диплому, тако да и ту формалност скинемо са дневни ред. Настаде тајац као кад чувају покојника. У неко време јави се господин Прелетовић за реч.
-Предлажем да будем постављен на место главног и одговорног уредника за период од шест месеци, а да ја за то време донесем диплому факултета.
Предлог би усвојен једногласно, или свегласно, како кажу језичка закерала.
Сутрадан, Прелетовић се упути, службено, у село Кошавиште. Велико моравско село, које има месну канцеларију, амбуланту , станицу полиције и основну школу, пре пар година добило је Факултет за менаџмент, медије и културу народа. Под патронатом је Универзитета СИГУЕНСА из Београда. Декан факултета је стари Прелетовићев школски друг и командант бригаде са ОРА Морава 84, Лепи Цане. Тај надимак добио је по лику из једне те ве серије јер је био најпознатији хармоникаш, јужно од Ражња. Сада је доктор одбране и заштите и аналитичар по позиву. Ако ме питате шта анализира, не бих умео да вам кажем, а ни он сам није начисто са својим анализама; коме или чему; али то се добро плаћа, што је најважније.
Сусрет двојице другара, уз братски загрљај, цмакање у уста, три пута обавезно, кокодакање и масне лажи како се ништа нису променили, настављен је у кафани Лако ћемо, поред Мораве. Уз гомилу печења и хладно бело пресечено содом, потече разговор. Први је почео Лепи Цане:
-Добро буразеру, кажи ми која те мука натера да дођеш код мене?
-Диплома, – сасвим конкретно одвали Прелетовић.
-Претпостављам да се ради о факултетској дипломи, мудро закључи Цане.
-Баш тако буразеру. Нуде ми место главног и одговорног уредника у регионалним новинама, али ме јебе диплома, немам је.
-Које школе си завршио до сада?
-Гимназију. Седам година сам је учио и да је правде мени би се те године рачунале бар у рангу вишег образовања. Мене су комунисти ометали да завршим школу на време.
-Еј, буразеру, не сери. Бежао си са часова као ђаво од крста. Кад год би те професор прозвао био си неспреман. Немој сад да се вадиш на комунизам кад те знам као ленчугу без премца.
-Добро де, Лепи, видиш да је време такво, треба пљувати по свему што је прошло, капираш.
-Ма пљуј, брате, колико те воља, али немој преда мном. Знамо се. Него реци ти мени за кад ти треба диплома?
-За јуче.
-Не може за јуче. Мораћеш да сачекаш бар три месеца, да ја завршим све формалности око уписа, колоквијума, испита, ту је још приде и дипломски. Кажем ти, требаће ми бар три месеца. Најмање. Можда ће ми требати и целих шест месеци.
-Скрати молим те ако икако можеш на пет месеци, ја сам дао обећање да ћу за шест месеци донети диплому факултета, а дотле ћу бити у звању ве де.
-Договорено стари друже. Наручи још кило ове јагњетине и литар белог са содом, нешто ми се отвориле каверне и за печење и за вино. Само да се разумемо, ја ћу ту имати одређених трошкова, то пада на твој рачун. Морам да подмажем код сваког професора. Има их који се задовољавају са по неколико стотина евра, али има и оних који зацепе по хиљаду евра.
-У јеботе, јесу ли нормални, знају ли бре они које су то паре.
-Знају, зато и траже толико.
-Колико ја треба да цалнем и да добијем ту јебену диплому, да му матер и све по списку ко измисли дипломе и факултете. Ја сам бре паметнији од многих који су завршили било који факултет, само нећу да се хвалим, испашће да сам нескроман.
-По мојој рачуници, мораћеш да се испружиш изеђу четири и пет хиљада евра, мање никако неће моћи.
-Ако већ не може мање, нека ти буде, помирљиво рече Прелетовић, док му је повећи залогај печења застао у грлу.
После пет и по месеци, господин Љубисав Прелетовић уђе у кабинет главног и одговорног уредника Наше демократије, и на великом столу рашири повећи комад финијег картона на којем је писало:
УНИВЕРЗИТЕТ СИГУЕНСА

Д И П Л О М А
О високој стручној спреми стеченој на Факултету за менаџмент,
медије и културу народа
К о ш а в и ш те

Да не замарамо читаоца сувишним детаљима, поред имена и презимена господина Љубисава Прелетовића, били су уписани подаци о просечној оцени у току студија, 6,00 (шест и нула кроз сто), и оцена на завршном испиту 7,00 (седам и нула кроз сто). Не треба заборавити ни веома важан податак на дипломи, да је програм Универзитета Сигуенса,усаглашен са Болоњском декларацијом о високом образовању.
Сви запослени у Нашој демократији морали су да дођу и увере се како је ве де главног и одговорног уредника дипломирао на факултету и тиме испунио услов за место на којем се налази.
Један млађи новинар, усмерењак из негдашњег Шуваровог експеримента, питао је старијег колегу:
-Извините, шта му то значи Сигуенса?
-Млади колега, јесте ли читали Сервантесовог Дон Кихота?
-Нисам.
-Узмите ту одличну књигу и прочитајте је, тамо ћете наћи одговор на ваше питање.
Но, амбиције господина Прелетовића нису се зауставиле овде. Ево баш ових дана, један професор и два асистента, на Униврзитету Сигуенса, убрзано раде на докторској тези за истог господина, како би докторирао пре но што Мандатар за састав владе објави списка чланова владе. Наиме, господин Прелетовић, најозбиљније је виђен за министра у једном важном државном министарству.
Остаје нам само да од свег срца честитамо господину Прелетовићу.

Светолик Станковић

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor