ВЛАСОТИНЦЕ – Када неко годинама живи ван своје земље, ван свог завичаја, веома често са сетом и носталгијом се сећа на дане, године, време проведено у свом родном крају. Тако је и Ана Видосављевић, која већ више од једне деценије живи на Балију, у Индонезији, за коју многи туристи и туристичке организације кажу да је “рај на земљи”. Но, и сва лепота којом је Ана окружена, друга култура, начин живота, нису угасили носталгију према свом родном месту, према Власотинцу, па је Ана лек против носталгије потражила у писању. Наиме, ова млада Власотинчанка у протеклом периоду написала је две књиге и обе посветила свом Власотинцу.
“Писањем се бавим од малих ногу, писање је био мој хоби, и то захваљујући мојој баки Гордани која ми је усадила љубав према писању и читању. Када је реч о књигама које сам написала, морам да кажем да није реч само о носталгији коју осећам, већ и жеља да свима овде “у далеком свету” представим свој родни крај и да једноставно са свима поделим своје драге успомене из родног Власотинца”, написала нам је Ана Видосављевић из далеке Индонезије, са Балија.
У разговору са Аном сазнајемо да је разлог њеног одласка на Бали била стипендија индонежанског Министарстава за образовање. Пре тога Ана је у року завршила енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.
“Пре скоро 15 година добила сам стипендију индонежанског Министарства за образовање да студирам индонежански језик и културу. Понуду сам добила када сам већ радила као преводилац и асистент директора у Институту “Михајло Пупин”. Када сам долазила на Бали планирала сам да останем онолико колико траје образовни програм, но у међувремену сам се заљубила у Индонезију, добила понуду за посао и одлучила да останем. Морам да кажем и то да је љубав према путовањима и упознавању других земаља и култура мени усадио мој дека Божидар Спасић Тропша, који је многим Власотинчанима предавао географију у Власотиначкој гимназији. До сада сам радила као наставник енглеског језика и била сам менаџер неких хотела, због коронавируса остала сам без посла”, рекла је Ана.
Ана је заволела ову земљу, односно острво које одише природном лепотом и једноставном културом и традицијом. “Оно што ме држи овде је прелепо острво које одише импресивном и једноставном културом и традицијом, велики број пријатеља које сам стекла у међувремену, дивна клима (вечита лета) и Балинежани који су скоро увек љубазни, дружељубиви и насмејани. Волим сурфовање, а острво ми пружа ту могућност. Волим воду, то ме некако подсећа на детињство и дане проведене поред наше Власине. Иначе, овде се живи много опуштеније и успореније него у градовима. Нема журбе, јурњаве, стреса, а ипак све што је потребно се одради. Балинежани су генерално дивни људи, али не сви, наравно. Опуштени су, срдачни, гостољубиви и некако топли. Међутим, оно што их разликује од нас је то што не држе баш увек реч и не схватају обећање тако озбиљно па га лакше и крше. Не трпе стрес и не желе да присуствују стресним ситуацијама. Бали ме је научио да не треба јурити и журити кроз живот. За све што желимо да урадимо има времена. Научио ме је и да осмех и блага реч много тога постижу”, поручила је Ана.
Писање је ваш хоби, али ипак сте до сада објавили две књиге и обе су посвећене Власотинцу?
“Да, моја прва књига Flower thieves (Rakija, Mulled Wine, Cicus and Sarma) су уствари приче из мог детињства уз осврт на српску културу и обичаје. То је Власотинце из мог детињства, мој родни град и моје најлепше успомене. Друга књига “Mermaids” је збирка кратких прича. Обе књиге објавила је издавачка кућа Adelaide Books са седиштем у Њујорку и Лисабону. За сада још увек нису објављене на српском језику, али се надам да ће их неко од издавача објавити”, појашњава нам Ана.
Свим младим људима ова млада Власотинчанка је на крају разговора поручила да иду у сусрет својим сновима, јер се они пре или касније сигурно остваре.
