Прошло је 40 година од смрти Јосипа Броза Тита што је у штампи и на телевизији пропраћено већим бројем емисија и историјских чланака. Општи утисак који оставља евоцирање успомена на Титову власт је уздржаност и опрезност у оценама владавине која је трајала 35 година и била временски ограничена само животним веком владара. У наступима старијих политичара осећао се урођени страх од Титове личности, као и жеља да своје учешће у његовој власти представе што бенигнијом. Каже се да је после битке лако давати коментаре, али у случају Титове владавине још нисмо добили јасне и отворене оцене.
Подсетимо се да су само двојица комунистичких лидера, Горбачов и Тито, уживали отворене симпатије од свих западноевропских држава и САД. Заједничко њиховим владавинама јесте да су довели до распада држава којим су управљали. Титовом стварању федеративне државе, током Другог светског рата кроз два заседања АВНОЈ-а, а касније ДФЈ и ФНРЈ подршку је давала Велика Британија. Током рата у Барију су се састали Тито и Черчил, а у Титовом штабу је последњих година рата боравио Черчилов син Рандолф као посматрач. Трагикомичан је изнуђени апел краља Петра Другог из Лондона да се Југословенска краљевска војска прикључи Титовим партизанима, јер је Тито убрзо укинуо монархију, забранио краљу повратак, конфисковао му имовину, уселио се у двор… Намећу се следећи логични закључци које наши историчари и коментатори избегавају да формулишу. Прво, Запад је од Тита захтевао да Југославију што пре дистанцира од Стаљиновог СССР-а и приближи је Западу. Друго, постепена припреми ФНРЈ за демонтажу по републичко покрајинским границама и треће, Запад Титу за узврат обећава подршку и помоћ за доживотну владавину.
Обилна хуманитарна помоћ из САД и других западних земаља уследила је након раскида односа Тито – Стаљин и почетка прогона Стаљинових симпатизера на Голи оток. Ми, тадашњи ђаци добили смо нове непознате намирнице: млеко у праху, сир у блоковима, јаја у праху (тзв. Труманова јаја), месне конзерве и др. Међу првим актима у правцу демонтаже ФНРЈ био је закон о забрани повратка насилно исељених косметских Срба, подизање ранга Космета од области на ниво покрајине, као и измена назива у Косово. Завршни акт, којим је Тито испунио обавезе према Западу, било је проглашење Устава из 1974. године, који је државу поделио на осам делова налик на слагалицу типа пазл.
Грандиозност Титовог култа данашње генерације не могу да замисле. Нова власт је потиснула традиционалне религије али је величање Тита и Партије у великој мери личило на религију. Титове слике, налик на иконе, биле су у свакој канцеларији, учионици, дворани, а током државних празника на фасадама у центру града. Омладинци су се поздрављали кличући Титу. При ходу колона ђака, акцијаша и војника обавезно су певане песме посвећене Титу. Његове бисте биле су у холовима свих институција. Уз Титову слику, додаване су слике републичко партијских вођа, налик на иконе апостола. Оног дана када је неки апостол проглашен издајником слика му је скидана са зида. Рођендан Титов је био својеврсна аналогија за Божић. Централна прослава била је на масовном слету на стадиону ЈНА уз учешће хиљада омладинаца – вежбача и десетина хиљада посетилаца. Налик литијема –црквеним поворкама на отвореном простору, кроз целу државу трчећи је ношена штафета са рођенданским поздравима Титу. Осим савезне штафете, постојало је и хиљаде локалних штафета… При сваком његовом повратку из иностранства, рад у канцеларијама и школама је прекидан, а службеници и ђаци су организовано стварали шпалире дуж улица којима пролази „најдражи гост”, Штампа и медији величали су његову улогу на међународном плану, али се у садашњим историјским ТВ каналима Титова улога више не спомиње. Свака од република и покрајина добиле су по један град са Титовим именом. После његове смрти лансирана је крилатица „После Тита – Тито” и одржана још једна штафета. Било је песама о мајци Марији, о томе како се неко такав више неће родити и сл. али нова религија ипак није заживела. Говори се да је Титова диктатура била мека. Међутим, томе противречи велики број жртава међу критичарима његове владавине.
Драган Станковић,
Београд
