ЛЕСКОВАЦ – Хранислав Ракић, по одлуци Градског одбора СУБНОР-а, латио озбиљног и тешког посла да посебном књигом „Борбена дејства јединица НОР-а југоисточне Србије 1941-1945“, која је штампана 2020. године, обележи овај велики јубилеј и покаже колико је југ Србије допринео коначном ослобођењу земље од фашистичког окупатора.
На 208 страна и са 76 фотографија, ова књига је најкомплетнији приказ праве снаге јединица НОР- а југоисточне Србије, писана на основу обимне и проверене литературе – оцењује проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар.
Приказ проф. Стојковића под називом “Историографска утемељеност” објављујемо у целини.
ХРАНИСЛАВ РАКИЋ: БОРБЕНА ДЕЈСТВА ЈЕДИНИЦА НОР-а ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ 1941-1945“
ИСТОРИОГРАФСКА УТЕМЕЉЕНОСТ
Истина постоји. Може се измишљати само лаж. (Жорж Брак)
Порука француског уметника са краја XIX и почетка XX века о постојању истине, као вечите категорије, која се никако не може изменити и најбруталнијим лажима звезда је водиља историографског опуса познатог лесковачког и српског историчара Хранислава Ракића, професора и музејског и педагошког саветника, као и троиподеценијског директора Народног музеја у Лесковцу, председника Градског одбора СУБНОР-а и члана Извршног одбора СУБНОР-а Србије. Његова визија о бележењу историјске истине о прошлости лесковачког краја и југа Србије остварена је у једној од највреднијих музејских поставки (које више нема) у Народном музеју у Лесковцу, као и донедавно престижном часопису „Лесковачком зборнику“, који је покренуо већ далеке 1961. године. Нажалост, у новије време, или боље рећи после такозваних демократских промена у Србији, настао је период транзиције из социјалистичког у капиталистички друштвени систем, који је омогућио да се потврди мисао Жоржа Брака. То се у првом реду односи на утврђивање историјске истине о прошлости лесковачког краја и Србије, када почињу да доминирају покушаји лажи и фалсификовања историјских чињеница са јасном намером да се и јединствена и величанствена Народноослободилачка борба 1941-1945. године најбруталније лажно представља и изједначује са борбом оних који су подржавали фашистичку окупацију земље и што је још горе сарађивали са онима који су у историјском памћењу оставили најгнусније злочине као окупатори земље и први пут у историји применили индустријско убијање људи у крематоријумима, док су се домаћи издајници служили напорнијим начином у ликвидирању противника у првом реду клањем и бацањем живих људи на усијане гвоздене решетке у фабричким димњацима. То су необориве истине и никакве лажи не могу их демантовати. Хранислав Ракић је свој целокупни музеолошки и историографски опус посветио утврђивању истине из најстарије, али и новије српске историје енергично се супротстављајући свакој изреченој или написаној лажи. Зато се трудио да музејска поставка има национално обележје за потврђивање идентитета српског народа, а историјски текстови буду релевантни само ако се држе правих чињеница, које не смеју, али и не могу да се фалсификују и прилагођавају неодрживим апетитима оних који жртвују свој морални кредибилитет прихватајући и очигледне лажи. То се је одвијало и у време социјалистичкој развоја земље, када се такође здушно борио да се поштује историјска истина. Зато се и догодило да се један од тадашњих аутора, после критичког осврта Ракића, одрекне књиге која је штампана, јер је изнето много нетачних података. Не мирећи се са таквом ситуацијом објавио је и књигу „Борба за историјску истину“ са низом критичких осврта на објављене историографске књиге и текстове, на коју нико од наведених аутора није реаговао, јер су били свесни своје нечасне улоге. И без обзира што је зашао већ у десету деценију живота наставља борбу против лажи и незамисливих појава у историографији. Уочивши јасну намеру новокомпонованих историчара да без икаквог научног критеријума, да не помињемо савест и морал, желе да наметну лаж да су у окупираној Југославији, а то значи и Србији постојала два антифашистичка покрета, један Народноослободилачки-партизански, под вођством Комунистичке партије и други четнички под вођством Драже Михаиловића, јасно је исказао свој став да је то највећа подвала, незамислива лаж, која компромитује стечени статус српског народа у односу према непријатељу који је окупирао земљу. А да срамота и неправда буде још већа законом их изједначује и тако Србија постаје једина земља у Европи која је тобоже имала два антифашистичка покрета, без обзира што је четнички покрет Драже Михаиловића отворено сарађивао са окупаторима земље, чак био и легализован и плаћен од окупатора, односно квислиншке владе Милана Недића, наравно, по налогу Немаца. Тако је у главама младих људи, који треба да се поносе својом Србијом, унета конфузија коју ни сами њени творци не могу да оправдају, на срамоту угледног и слободољубивог српског рода. И, наравно, творци овакве лажи никако не могу да објасне другу по реду непослушност, боље рећи издају Драже Михаиловића, који није хтео да послуша свог врховног команданта Краља 1944. године и да се прикључи партизанима, већ наставља борбу,тобоже против окупатора очекујући помоћ Савезника да онемогући комунистима да преузму власт. То су управо ти четници, који су после ослобођења побегли из земље, а данас њихови потомци са пуним правом и дрско желе да докажу да су били такође антифашистички покрет и да имају иста права са онима који су крварили за слободу земље. Овом приликом нећемо посебно коментарисати захтеве за рехабилитацију познатих злочинаца, реституцију и остале захтеве поражених снага.
Све ово довело је до још једне недопустиве појаве. Наиме, у програмима обележавања важних догађаја из ближе историјске прошлости српског народа, доминира Први светски рат, а скрајнуто је већина догађаја из периода nародноослободилачке борбе и sоцијалистичке револуције. Није нам ни на крај памети да негирамо херојску борбу Срба у Првом светском рату, али и борци Ослободилачког рата 1941-1945. године довели су на историјску позорницу нову социјалистичку државу Југославију која је опстајала више деценија. Па и они који су гинули у том рату заслужују подједнаку пажњу у име достојанства српског народа, који никада није мирно трпео издају и туђинску власт, као и борци на Кошарама и другим крвавим стратиштима.
Градски одбор СУБНОР-а Лесковац подједнако обележава догађаје свих ослободилачких и одбрамбених ратова Србије, сарађујући и са другим организацијама које то имају у својим програмима рада и са локалном самоуправом. Посебну пажњу, наравно, поклања великим јубилејима, као што је и 75. година од ослобођења земље од фашистичког окупатора, чему је у многим срединама указана мала пажња, што је апсолутно неприхватљиво. Зато се тим поводом Хранислав Ракић, по одлуци Градског одбора СУБНОР-а, латио озбиљног и тешког посла да посебном књигом „Борбена дејства јединица НОР-а југоисточне Србије 1941-1945, која је штампана 2020. године, обележи овај велики јубилеј и покаже колико је југ Србије допринео коначном ослобођењу земље од фашистичког окупатора. На 208 страна и са 76 фотографија ова књига је најкомплетнији приказ праве снаге јединица НОР- а југоисточне Србије, писана на основу обимне и проверене литературе. У једној од ранијих књига, Ракић је детаљније обрадио ослобођење лесковачког краја 1944. године, што је само део онога што је овом књигом приказао. Наиме, наглашава да су устанак против окупатора започели партизани под руководством Комунистичке партије, 7. јула 1941. године, одбацујући сваку тврдњу да је то учинио Дража Михаиловић, који није прихватио капитулацију, започео борбу, али је врло брзо, исте 1941. године, прихватио сарадњу са окупатором и борбу против партизана. То што су Краљ и Избегличка влада њега признаи за вођу Југословенске војске у отаџбини била је логична последица чињенице да су боравили у савезничкој земљи која је водила борбу против фашиста и која је очекивала да ће и Михаиловић водити борбу против њих. Међутим, од издаје, новембра 1941. године у Дивцима и споразума са Немцима, четници су искључиво водили борбу против партизана. Да би се стекла потпуна слика о разумевању тешкоћа у ослободилачкој борби против окупатора аутор нас најпре упознаје са окупационим системом у jужној Србији, али и са прецизним плановима партизана да на ослобођеним територијама формирају своју власт почевши од народноослободилачких одбора, па све до Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије. Али, оно што посебно фасцинира је способност војног организовања од партизанских одреда, преко бригада, дивизија, корпуса до армије. Тако је израсла Народноослободилачка војска Југославије док су истовремено постојали и партизански одреди (НОВ и ПОЈ). Кроз цео текст се јасно уочава руководећа улога Комунистичке партије и Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Све чињенице у књизи навођене су на основу релевантних историјских извора што гарантује и озбиљност текста. Циљ ове књиге је да се на једном месту може наћи све оно што је од велике важности за коначан успех ослободилачке борбе, који је водила Народноослободилачка војска и партизанске јединице Југославије (НОВ и ПОЈ). Ова књига је још један покушај да се заустави недопустива компромитација Србије тврдњама које се само могу уврстити у категорију лажи.
Лесковац, 26. јула 2020.
Проф. др Живан Стојковић
