PROF. DR ŽIVAN STOJKOVIĆ: Akademik Jovan Hadži Đokić – prozni akrostih

Loading

ЛЕСКОВАЦ – Текст је проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар, прочитаo на гостовању академика Јована Хаџи Ђокића у Народној библиотеци у Лесковцу, чиме је учињена велика част граду који може да се поноси ауторитетом великана научне провенијенције, а посебно што је такав стручњак међународне репутације поникао из амбијента лесковачке Гимназије. Имао сам част да му, као његов професор, подарим бар један камичак знања из своје стручне области – записао је уз овај прилог проф. др Живан Стојковић.    

ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: АКАДЕМИК ЈОВАН ХАЏИ ЂОКИЋ: ПРОЗНИ АКРОСТИХ

ЈЕДИНСТВЕН

Ова карактерна особина Јована Хаџи Ђокиће темељи се на чињеници да је рођен у Бајиној Башти, бајковитом пределу недалеко од манастира Рача, што је у сваком случају била основа за племенитост која је касније дошла до пуног изражаја и у породичном опредељењу да се испуни заветни императив који је баштинио хаџилук његовог претка и тако му показао стазу религијске фундаменталности  опстанка српског народа. То је он прихватио са пуно поноса и било му је драго када су га његови другови у средњошколском амбијенту ословљавали као хаџију, наравно, никако у оксиморанастом значењу. Пун младалачке енергије и жеље за искреним дружењем био је радо прихваћен и у другим срединама од Турековца, преко Власотинца до Лесковца и Београда, а онда и у свету као већ истакнути и признати научник, импресивне интелигенције, ауторитативан, цењен, благе нарави и пун емпатије. Урођена благост, непосредност, оплемењујући осмех, пријатан глас и спремност да свакоме помогне, да прихвати дијалог, да саветује и прима сугестије, да одабере праве сараднике, да покаже нежност, али и одлучност у професионалним захтевима, учинила га је пожељним у сваком друштву. Нема ароганције, не уважавање саговорника, нема ни назнака било какве малициозности, једноставно зрачи неком чудном тајанственом добротом, која је потврђена и тако пријатним гласом и изговореним речима. Нема препотенције, надмености, не одмерености, па и кад изговори по коју примедбу то учини са пуно пажње и уважавања саговорника.

ОРТОДОКСАН

Тешко је у изграђивању свог карактера достићи ову одредницу, утолико пре што често и окружење то не допушта, али Јован је успевао у првом реду тиме што није био оптерећен својим личим моменталним статусом, већ оним што је постигао упорним радом и посвећеношћу струци која му живот значи. Ако би се прихватило архаично становиште да суђаје одређују животни пут одређене личности, онда је Јовану та стаза животног корачања била и судбински одређена. И корачајући њоме био је непоколебљив, без обзира на све разумљиве тешкоће, истрајан и предан медицинској науци до данашњих дана, која му је и донела велику афирмацију, уважавање код нас и у свету. А то се не може постићи без велике љубави према избору свог животног пута. Наравно, то је радио са пуно оптимизма, што је и основни услов за успех. Никада није посустајао, а то није допуштао ни својим сарадницима и студентима. Лесковац је зато имао срећу да управо таква личност, која је стекла зрелост у његовом наручју, са пуно вере у успех своје знање преноси младим стручњацима урологије, који данас уживају, такође, неспоран ауторитет у обављању своје племените струке и пуни су поштовања према свом великом учитељу.

ВИТАЛАН

Виталност потиче од латинске речи vita,ae што значи живот, а човек који може да добије овај епитет значи да је изузетно способан да издржи све животне изазове, а поготову у сфери медицинске науке. Ту се не могу допустити искључиво епикурејска схватања, да се виталност постигне само јачањем телесних уживања, а да се запостави духовно обогаћивање, унутрашња енергија, изграђивање свести, обогаћивање знања. Јованова виталност је видљива, не само у физичком смислу, већ и у поседовању великог медицинског знања, које није само пука теорија, већ и постизање видљивих резултата у испуњавању Хипократове заклетве, чије се значење, нажалост, данас прилично мало вреднује. Е, управо је ту академик Јован Хаџи-Ђокић корифеј одбране части и места лекара у данашњем свету. За њега нема граница када треба спасавати људски живот, помагати свим својим бићем, преносити знање, путовати широм света, предузимати и најсложеније медицинске захвате. А онда се показати у сасвим другом светлу дружењем са својим колегама, студентима, својим професорима, опуштено, искрено и без помињања тако великих успеха које постиже, сматрајући то логичном последицом животног пута који је одабрао.

АМБИЦИОЗАН

Ова карактерна ознака академика Јована никако не би смела да се прихвати као частољубивост или славољубивост, јер и он сам ни једним својим гестом у колоквијалном односу не даје могућност да се то тако протумачи. Његова амбициозност је жеља да се нешто постигне, што је сасвим позитивна одлика сваког човека, а како је одабрао најсуптилнију и најосетљивију науку-медицину, чији је основни задатак да се брине о човеку и његовом здрављу, да се залаже за спасавање живота људи, онда је разумљива амбиција да се освоји што шире знање из уже специјалности којом се бави и сасвим разумљиво постиже велике успехе. У његовом раду нема посустајања, нема колебања, дилема, страха, већ је присутна изузетна упорност и способност да се снађе и у најсложенијим ситуацијама. Зато је и тражени стручњак на свим меридијанима и нимало није случајно да је окићен и престижним признањем Републике Србије, које му је лично уручио њен председник. Тиме је амбиција потврђена као највиши квалитет медицинске провенијенције, а место академика доказано са пуно поштовања.

НАTПРОСЕЧАН

Ова карактерна особина академика Јована је у првом реду резултат генетског наслеђа, како у одрастању, тако и у зрелом добу која је стекнута упорним неговањем и дограђивањем знања, озбиљношћу, радом, постигнутим успесима у школовању и тако што је био одличан ученик, који је то схватао као јасну обавезу према родитељима, себи и друштву. То се, међутим, није могло да постигне без значајног рада, али не само у школским обавезама, већ и у животу, дружењу. У професионалном смислу његови импресивни резултати у хируршким захватима су вредни дивљења, а научно усавршавање и постигнута звања само су још једна потврда његове надпросечности. То је препознато и зато је добио престижна одликовања и звања у местима свога радног ангажовања, али и у иностранству. Бити почасни грађанин неког места је више од признања, достићи висине редовног професора Медицинског факултета и академика је више од потребе за наклоном.

P.S.

СА ПУНО ПОНОСА ЧЕСТИТАМ АКАДЕМИКУ ЈОВАНУ ВИСОКО ПРИЗНАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ.

  1. октобар 2019. године, роф. др Живан Стојковић, Лесковац

 

 

Recommended For You

About the Author: danilo kocic

Ostavite odgovor

%d bloggers like this: