Огласих се, јер сам себи изгледао некако затурен, несређен, као и моји рукописи. Напуштен и запуштен у самовању, али занет над својим инатом и започетом, а недовршеном књигом којој наденух једноставно, нимало оригинално име „Сликање меморије-изабрана дела“.
Чини ми се као да сам намерно загубио своје сећање, у присојини, надомак села, а опет далеко у брдима где смо повремено самовали. На почетку, али и на самоме крају мога детињства и осамљених година старости, започео сам, а сада позавршавам овај рукупис. Свака реч, можда и она неизговорена или саката мисао, скрива се овде да разоткрије тајну моје тишине, али одговори каткад касне, јер се повремено побољевало и заборављало оно што је морало да се чува као неизговорена тишина!
Започех списе, можда, с краја – романима, а заврших Аутобиографијом, која је, у ствари, почетак, али и крај једне сенке која ће неминовно нестати када се најмање будем надао! Старински, када бих добро мислио, најбоље би било да ћутим; ако бих говорио језиком којим се казује све, онда не бих морао да допричам ниједну нову реч!
Било је дана када се мржња толико раскомотила да јој се није могао наслутити ни почетак, ни замислити крај! У трилогији којој наденух име „Измаглице“ („Изабрани живот“, „Изабрана тишина“ и „Изабрани дани“) љубав, страх и мржња су били моји сапатници. Неверке су често побеђивале, али се нисам предавао, као ни јунаци мојих истинитих прича; сељаци мога родног села коме овде наденух име Забрђе!
Најрадије сам желео да заборавим све те завадице, али није се могло! Таква су била времена. Туга је побеђивала радост; обезласило се сем на нашем сталном станишту, на улазу у село где су тиховали наши стари и у том говорењу тешили нас да лакше преболимо све наметнуте терете!
Није вредело то моје повремено умовање да допричам сва дешавања у мојим романима, па сам се дохватио да пишем завичајне приче. Када некоме желимо срећу – тако се мени чинило – смештао сам његова казивања у добар оквир; ако сам наумио да некога заборавим, ни име му нисам спомињао. То се, мислим, види издалека, док се прича још не буде одмотавала и приближавала крају!
У неким причама затурили су се и моји кораци. Само су се у назнакама могле да читају мисли. Забрђански сељаци су ме научили да не би требало да памтим сва дешавања, поготово не сва казивања, јер није згодно да се другде она тумаче како је њима воља, јер би, веле, била, можда и „најтврђа оптужница“.
Умишљени људи знали су да зборе само када речима дође време. Говорили су да није свако доба за казивање. Због тога се и моје приче из „Сликање меморије-изабрана дела“ могу читати као да су их писали људи без гласа! Њихови часовници редовно су каснили, а моје речи повремено су биле заоденуте сенкама туге. Осећао сам да су ме те нејаке речи нагониле да им нађем замену, али често – јер сам био нејак, а и времена су била чудновата – нисам приналазио моћ правог говорења! Гласови су, све више сам схватао у забрђанској тишини, имале своје забране, скривалице, магленице, (не)разговетне тајне, свој санак и своје болештине којима није било лека!
Од онога дана када сам то разазнавао, када сам срицао прва слова, умишљао сам да могу да пронађем праве речи за затурене слике мога забрђанског оквира. Неке сам и пронашао и сместио у моје прозне, али и песничке радове. Биле су то добре, смишљене, умивене речи, али је, све више сам убеђен, међу њима и оних које нису скројене по мери свога времена! Некако су зазасите, нејасне, старе и онемоћале и зато су мало или нимало говориле!
У ладицама моје радне собе, на папирићима, обичном оловком, дуго, годинама, можда кроз све моје младалачке дане, исписивао сам поруке нових речи, досадљиво им мењао значења, јер ми се привиђало да се иза тих речи могу да пронађу нове, боље слике, које би јасније одсикавале моју уметничку намеру. Никада их нисам читао редом, онако како сам их записивао, јер ми се чинило да ћу мењајући редослед, моћи да дођем до правог родогласја мога писања.
Тада, као ђачић, написао сам и прве песме; неки стихови су у „Чудној лађи“ и „Дневнику на распусту“; друге сам прерадио, дао им другачији смисао, а највише је оних које су нестале као да никада нису ни биле смишљене.
Ова књига допричана је (оценама критике) неким мојим (научним) промишљањима о хумору и језику. Написао сам те одломке када се више за године не мари; у поодмаклом добу мога трајања. Тада, када је живот почео полако да се тањи, учинило ми се да нико у искрену реч и причу не верује!
Да не бих бадависао, улудо проћердао преостале дане, поједине радове – романе, приче, песме, записе о себи и другима – делимице преуређене – сместио сам у „Сликање меморије-изабрана дела“ у уверењу да ће се, макар у одломцима, читати и после мога одласка у вечиту тишину!
Данило Коцић
НАПОМЕНА: Пројекат – Култура и образовање у време интернета и дигиталне ере
Овај садржај део је пројекта који је суфинансирала општина Власотинце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“ (Уговор о додели средстава из буџета општине Власотинце)
